Sahrana u Sušiću – Petar Sarić

SAHRANA U SUŠIĆU

Ne znam koji je ovo put da pričam ovu priču, ili da pokušavam da je ispričam. Sve mi je bivalo jasno, ni reč nije izostala, samo što je, svaki put, ispadalo drukčije. Kao da je, iz straha od zbilje, postalo važnije kako pričaš, no šta pričaš. Takođe, pošto priči nije stalo da nekoga štiti ili osuđuje, ne znam koliko je ona za tebe. Moje dvoumljenje počinje sa saznanjem da postoji pripovedanje koje pokušava da teši; koje, svojim ugodnim zavođenjem, može da izvuče iz tebe što nisi ni pomislio; i da kažeš što nisi nameravao. Ali dok se priča, bez uzmaka, tiska uz istinu, bilo čiju i bilo kakvu, valja joj – koliko god izgledala jednosmerna i neverovatna, i koliko si god u stanju – verovati.

S takvim mislima o njoj, i s takvim strahom od nje, evo, počinje – ovde pod Ljubotenom, ovde u Štrpcu, ovde u mojoj kući – da se razdanjuje. I drugi Štrpčani, i oni što se još meškolje u svojim krevetima, i oni što su noćas kami zaspivali kao ja, neotvorenih očiju, znaju da će se sunce, kad je vedro kao jutros, uskoro pojaviti negde na sredini gotovo vertikalne strmeni ljubotenskog visa koji podupire usamljeno nebo, ne dodirujući ga.

Među šarplaninske vrhove, sklopljene u venac, ne zalaze hladni vetrovi: severne zaustavlja sušićki i koštanjevski greben, a južne, uz Lepenac, propušta Kačanička klisura. Žubor Lepenca i njegovih brojnih potoka, dospevajući i u najzabačeniji kutak i ne prelivajući se preko Prevalca niti kojeg drugog planinskog prevoja, pridružuje se svakom ljudskom i životinjskom oglašavanju. Pa ipak ništa se ne drži tako zajedno kao blagi fijuk vetra i svetlost koja, usitnjena, škropi po vodi.

Tako je, u podnožju Ljubotena, počelo ovo jutro. Tako ono, kad je ovako prozračno, otvara jedini prozor na mojoj sobi čija se donja ivica poklapa, i spaja, sa podnožnom tablom mog kreveta koju, čim ispružim noge, dodirnu moji tabani. U ponavljanju tog dodira nema razlike, nema ni bola, moglo bi se reći, ni dodira; ničega; pa ni mogućnosti objašnjenja: šta je to u njemu što me, svaki put, trgne i uznemiri, ili, ako sam zaspao, probudi? I, ubrzo potom, kao da ništa nije bilo. Niko ne zna na šta može da izađe priča o ničemu. Kao što se ne zna hoćemo li, u dogledno vreme, dostići takvo savršenstvo da saznamo i ono što nije za naša čula; hoćemo li, jednom, moći da registrujemo i ono što ne prestaje da se, s nama, i oko nas, zbiva, što navodno ne postoji, a što bi dovelo do razjašnjenja mnogih tajni, pa i naših snova; i našeg kolektivnog izbavljenja?

Ležim na leđima, s rukama ispod glave. Prsti mojih ruku, ulazeći jedni između drugih, preplićući se i pucketajući, potvrđuju da će sunčev zrak, sa one kosine ljubotenskog visa, kao sa oštrice noža, ne zadržavajući se na oknu prozora, pogoditi moje lice koje je, s polukružnim borama oko usta, pokušalo da se skloni.

Kad bi onaj što zadaje strah znao o strahu makar deo onoga što mi znamo, bežao bi od nas gore no što mi, obikli na strah, bežimo od njega.

I tek sad, pošto se oglasilo kucanje na vratima, meni se vraća noćašnji san. Ne znajući šta je otvorilo moje oči – svetlost ili kucanje na vratima – san postaje stvarniji i od svetlosti, i od kucanja…

Sviće, kao jutros. Kucanje na vratima, kao jutrošnje. Ustajem i otvaram vrata. Sve se ponavlja. Dočekuje me čovek s maskom na glavi i s uperenim pištoljem. Slobodnom rukom daje mi znak da ćutim. Znam da će me ubiti, ali ne tu, na pragu. Kao da je imao obzira prema mojoj deci i ženi. I bez njegovog upozorenja, ćutao bih. Tad ugledam još dvojicu, sa istovetnim maskama na glavama. Bile su ispletene, kao čarape, od crne pređe, sa dve rupe kroz koje su gledali. Jedan od njih nečujno je pritvorio vrata kuće kao da mu je, zbog nečega, bilo stalo da se neko od mojih ne probudi. Nije mi dozvolio da ih ja zatvorim. Odveli su me bez i jedne reči. Objašnjenje, stvarno, nije bilo potrebno. Izbegavao sam da pogledam u one rupe na njihovim maskama: prepoznam li ih, za mene ne bi bilo nade koja se, iz ničega, javi.

Vezali su mi ruke običnim užetom, oči nekakvom šarenom krpom, i strpali me na zadnje sedište automobila, u kojem je, za volanom, bez maske, sedeo četvrti. U šarama marame, vezane preko mojih očiju, najviše je crvene boje. San je, kad se ne razlikuje od stvarnosti, potpun. Ta boja bila je poslednje što sam video. Krpa preko očiju, najednom, postaje providna. I, ja vidim! Kola su se kretala ispred seoske kafane (makar deo onoga što se dogodi u Štrpcu, dešava se ispred nje ili u njoj); iznad njenih vrata natpis LjUBOTEN. Skrećemo prema Brezovici; pomislih da me vode na livadu, skrajnutu s puta, na kojoj su bugarski fašisti 28. juna (na Vidovdan) 1941. godine streljali, neke i zaklali, „četrdeset osam Štrpčana, simpatizera NOP-a, među kojima i dvanaestoro dece“; tako stoji na spomeniku; i da će, na toj livadi, od koje nema pogodnije, svršiti sa mnom. San učvršćuju sporedni detalji koji najmanje liče snu. Ali, kola nastaviše putem koji, odatle, počinje da se penje. Na ulazu u Brezovicu, automobil skreće levo, odakle počinje najveća uzbrdica. Buka motora se pojačava. Automobil, i kad uspori, zajedno s nama, odskače. Ovde je najgori makadam. Da na jednoj krivini, koja sastavlja polukrug, vozač nije stao, kola bi se prevrnula. Tu i san kao da je prekinut; i ja ponovo ništa ne vidim, niti čujem. Preko mojih čula nahvatala se skrama, prilagođena određenom čulu da bi ga neutralisala. Taj osećaj – kad telo ništa ne prima i ništa ne odašilje, kao da nisi živ, a znaš da na tebi nema ni ogrebotine – može biti u snu koji nije samo san; i u kojem su, tvoje odsustvo i tvoja oduzetost, potpuni; te kad se u tebi probudi neka snaga za koju dotle nisi ni znao da je poseduješ.

Ali to, i ovog puta, traje kratko; i biva samo zato da bi san, na prelazu u stvarnost, dosegao svoj vrhunac.

Kad su čula počela da se vraćaju (najpre sam progledao), sve se, u meri koju nije bilo moguće odrediti, okrenulo. Više nisam u kolima; ni traga od ljudi koji su me vodili na gubilište; lebdim nad beskrajnom bukovom šumom. Samo ponegde, u zgusnutom zelenilu, zabelasa se tračak planinskog potoka. Ostvaruju se moji dečji snovi o letenju. Tako, ne mašući krilima, lete orlovi. Žubori potoka, koji se čuju a ne vide, kao da su negde povezani s letenjem. I, napokon, vidim: približavam se oštrom vrhu Ljubotena. Ili se on kreće put mene. I znam: ako se dokopam tog vrha, neću ovog puta umreti; iako su me, možda, već ubili.

Da nije tako, ne bi ovo bio san. Usred tog jutarnjeg ozarenja, u kojem je treptala cela planina, bez porekla, sasvim nečujno, blesnula je neka druga svetlost. Po njoj bi, da je noć, moglo da se hoda. Ona omogućava da kroz planinu, kao malopre kroz krpu vezanu preko očiju, vidim. Iz nje je sinula buktinja, ogromni plamteći nož, sa oštricom usmerenom put mene! Još koji tren, i biću preklan. Iznenadnom strahu, niotkud, nema prilaza. Ni dršku noža, ni ruku koja ju je držala, nisam stigao da vidim. Ili, ni drške ni ruke nije bilo. Ničega suvišnog. Na koju god stranu okrenuo, letim u susret tom nožu.

Ostalo je da pokušam, da se, nekim malim, po mogućnosti nevidljivim, pokretom izbavim. I, uspevam! Preda mnom se prostrla Sušićka planina na čijoj su strmini, pod samim vrhom, jedna iznad druge, poređane kuće sela. Na malom prostoru, nameštene kao grupa ljudi spremna za fotografisanje, kuće se, u iščekivanju, propinju jedna iznad druge.

Kad si siguran da je san, nije; kad si siguran da nije san, jeste.

Tako sam se, cele te noći, prevrćući se u krevetu, mučio, preznajao. Šta sve nisam pokušao, ali, čim bih sklopio oči, iako budan, slike bi se vraćale. Sve je počelo onim kucanjem na vratima. Nisam očekivao čoveka s maskom na glavi i s pištoljem u ruci; a još manje da san, usred sna, može da pređe u stvarno dešavanje. U hodniku je bilo mračno; i ja se, s obe ruke ispred sebe, kao slepac, približavam vratima. Ne čuje se ni škripa vrata. Ali, ko je taj pred vratima, i kakvu vest, u ovo doba, donosi?!

Kad sam ga ugledao, kao da su se planinski vrhovi pokrenuli, i snizali: negde u meni čulo se sitno osipanje slično oštrenju noža. Ali preda mnom, ovog trena, stoji Čeda, prvi komšija! Nije prosto ni s iznenadnim olakašnjem: ko zna, kakvu vest donosi Čeda; možda su opet nekog ubili, ili je celo selo u opasnosti?… Trajalo je to kraće no dok se onaj, s maskom preko glave i s pištoljem u ruci, pretvarao u suseda Čedu. Strah od ubice nije se mnogo razlikovao od ovoga šta će reći Čeda. Najneizvesnije je kad, ono što nikad nije bilo zajedno, ne možeš da odvojiš.

„Ubili Božidara – Božu, iz Sušića!“, žurio je Čeda sprečavajući me da ga pogledam, ili da ga što upitam, ili da što kažem. Znam: ubili su ga Šiptari.

„Kuku nama!“, rekao sam. On, kao da ništa ne čuje, gleda u mene.

Božidar je bio kod ovaca i govedi, nedaleko od sela. Čuvao svoju i bratovljevu stoku. Pronelo se da je bila osveta, ali je pop Tihomir rekao: „Da je osveta, ne bi oterali sav njegov i bratovljev mal.“

„Bila su dvojica, naoružana automatima. Boža je, u znak predaje, digao ruke… Nisu pucali…“

„Zaklali su ga?“

„Zaklali su ga!“

Govorio je kao da ne obaveštava mene no nekog koga samo on vidi; i od koga traži pomoć. Kao da je ove reči izgovarao neko drugi, a on ih, kao ja, slušao.

„Našli telo, bez glave.“

Kad bi i ovo moglo u san?

Stajao je uznet, i udaljen od onoga što je govorio. I od mene. Kao da nije bio živ čovek.

Učestalo, ovako: o Stanojku, Petku i Ratku iz Vrbeštice; o Paunu, Marku, Živojinu, njegovom sinu Ivanu i zetu Vlastimiru iz Gotovuše; o Dobretu i Borku, ocu i sinu, iz Drajkovca; o Ljubiši iz Gornje Bitinje; o Staji iz Sevca; o Draganu i Đorđu iz Štrpca…

„Na kraju, i nešto novo: na zboru u osnovnoj školi tebe su odredili da danas, u Sušiću, govoriš nad odrom pokojnika.“

I moj sused Čeda, kao da se plašio onoga što je rekao, ili onoga šta bih ja mogao da kažem, žurno se okrenuo i otišao.

Vratio sam se u kuću. Od tolikih prvaka, i u mom odsustvu, mene odredili! Ne verujem da je to samo zato što sam u Sušiću bio učitelj (1958/59). Možda su neki, iz straha, odbili da govore. Došlo takvo vreme. A i o sebi sam često mislio, i zbog toga ispaštao, da sam strašljivac; da bih, kad bi me priterali uz zid, izdao i onoga koji me rodio. Bio sam još dečak, u četvrtom razredu osnovne škole, kad me, sad ne znam zbog čega, drug iz školske klupe, pred svima, nazvao kukavicom…

Mislio sam da ni žena ni deca nisu ustali; a svi su bili na nogama, obučeni i spremni. Najneophodnije stvari danima stoje spremljene u torbe i džakove. U jednom džaku su okrugli hlebovi.

„Nije za bežanje! Nije!“, grabio sam da im objasnim. Da sam ih pogledao, ko zna koliko bi mi verovali. Tako ne sme da izgleda onaj u koga svi gledaju, i od koga sve očekuju.

Isprečila se supruga ne pogledavši na decu pred kojom smo izbegavali takve razgovore:

„Kaži! Dosta smo ih lagali!“

Da je nastavila, i ona bi me nazvala kukavicom.

„Ubili Božidara Markočevića, iz Sušića!“

Zaćutala je; poverovala mi je. Poverovala su i deca. Ko zna kako sam, sada kad su mi verovali, izgledao.

„Svu stoku, njegovu i bratovljevu, odjavili.“

Skup Štrpčana zakazan je na zborištu, ispred seoske kafane, u jedanaest časova. I iz drugih sela grupno će na sahranu. Otkad se zaratilo, malo se ko sam kreće. Bilo nas je dvadesetak. Prilazi mi Ljubinko Mrđinac:

„Ti najbolje znaš šta ćeš, i kako, o Boži. Bio si učitelj u Sušiću. Boža ti je bio đak.“

Prošli smo ispred štrbačke kafane. Put vodi između zadružne zgrade i Doma kulture „Sveti Sava“, lomi se u dve oštre krivine i, nakon stotinak metara, izlazi na most ispod koga, uz buku, protiče Miljoštica koja se, nedaleko odatle, uliva u Lepenac.

Staza je uska. Krećemo se u koloni koja se sama formirala. Niko ne progovara.

Na velikom mostu preko Lepenca, podno Berevca i crkve sv. Petke, odjednom, sve se povuklo, ušlo u sebe, kao pred iščeznućem; i ja više nisam tu gde sam stvarno bio. Samo što sam koraknuo s mosta, stvorio sam se u Sušiću, na malom seoskom groblju. Drvene krstače, koje su virile iz paprati, i samu paprat, zaklanjao je skup od stotinak ljudi, ali ne i iskopanu zemlju koja se crnila u sredini skupa, ni kovčeg od neobrađenih bukovih dasaka…

I sad, kada se okupljeni na groblju okrenu put mene, kad opšti nered – u kojem svako nastoji da pokaže žalost za pokojnikom i sakrije strah da i on već sutra može doživeti njegovu sudbinu – zameni iščekivanje, niko i ne sluti da sam se tu obreo da bih sročio šta da, na sahrani koja će početi čim stignu Štrpčani, kažem o pokojnom Boži… Naslušao sam se posmrtnih govora: pre nedelju dana Vrbeščaninu Dobrosavu Maksimoviću (koga su, kao Sušićanina Božu, ubili i stado mu odjavili), govor je držao Branko sa Brezovice. Mogao bih, od reči do reči, kao Branko. Dobrosavovo ime da zamenim Božinim. Ali ja bih da ta reč, ako je nađem, ne nalikuje Brankovoj, ni ničijoj; da bude moja. Samo, postoji li ona i, ako postoji, koja je? …

Ponovo sam u koloni.

Pop Tihomir je napred; kako da počnem o Boži?; potonji smo koji dolaze na sahranu; to, što sam bezbroj puta govorio na sahranama, sad mi više odmaže no pomaže; retka oglašavanja potvrđuju da se kolona kreće; koliko god nabrojao njegovih vrlina, biće malo; neki su, umorni, posrtali; ali, kojim imenom da nazovem ubice i pljačkaše?; kamenje se omicalo ispod njihovih nogu i kotrljalo se niz stranu; a kojim Amerikance i Nemce?; Ljubinko Mrđinac okliznuo se i pao; ako pozovem na razum i smiraj, ako mi se otme reč koja bi mogla da znači pružanje ruke krvnicima, moglo bi me glave koštati; Ljubinko, s povređenom nogom, hramlje iza mene; otkud mi ta misao?!; iznad Koštanjeva pojavljuju se tri helikoptera; na šta bi čovek ličio kad bi govorio šta mu dođe na pamet?; helikopteri iznad naših glava usporavaju; a ako pozovem na osvetu, „glavu za glavu!“, mnozina će da me blagosilja; sve je ozbiljnije no sam mislio; kad bih bio siguran da se novi zločin, praštanjem, može sprečiti; pop nas opominje da požurimo; pa, zašto ne bih rekao to što ne smem, pogotovo ako je san?; niko ne zna koliko kasnimo; samo kad bi se nešto promenilo…

Silazimo ka groblju. Polegla paprat mota nam se oko nogu. Vetar je duvao odozdo, iz potoka, i donosio glasove. Po njima, znamo da su nas videli.

Pogledao sam u nebo koje se beše spustilo, poklopilo groblje, i nas. Kad je san bliži stvarnosti, kako da mu verujem; kad je stvarnost bliža snu, kako da joj verujem?

Sve što me danas snalazi počelo je jutrošnjim dešavanjem…

Sada je sasvim izvesno da su se nepoznati ljudi, sa maskama na glavi i onaj s pištoljem u ruci, i komšija Čeda, pojavili na istom mestu (pred vratima moje kuće) i gotovo u istom trenutku (5 časova i 30 minuta). Zato može biti da je, jedno i drugo, bilo san; da je, jedno i drugo, bila java! Zato je moguće, da se radi i o mojoj smrti, da sam ja, umesto Bože, preklan onim nožem. Jedino je Čeda, pojavljujući se pred vratima moje kuće, umesto ubice, mogao da zna istinu. I mesto i vreme poklopili su se! Kao što je moguće da me Čeda, zamenjujući me sa Božom, obavestio o mojoj smrti. Sada, kad ništa nije tamo gde je bilo, to je postalo svejedno…

Jedino znam, da sam ja taj koji će govoriti o pokojniku. Jedino ne znam – šta ću reći. I, je li moguće, da ću sam sebi održati posmrtni govor?! Ako je jeste postalo nije, i ako je nije postalo jeste, sve je moguće…

Iznad tela pokojnika stoji čovek okrenut mi leđima. Pokojnikov sin Stamenko. I ja gledam u pete njegovih cipela, utonule u iskopanu zemlju. Pete se podižu i spuštaju. Osipa se zemlja sa potpetica. Uzbuđenje raste. Svejedno je, koji se deo tela pokreće. Njiše se kandilo u ruci popa Tihomira. Opelo će mi pomoći, ili odmoći. Širi se miris tamjana. I dim.

Sahrana u Sušiću je počela.

Petar Sarić