Sekcija – Dr Laza Lazarević

SEKCIJA

Pripovetka Laze Lazarevića

I

Usednem na konja i dođem u sresku kancelariju.

Zastanem pisara Iliju, s dva-tri seljaka. On nešto pisaše. Seljaci sedeše na dugoj klupi kraj zida.

To je bio najinteligentniji srpski činovnik koga sam ikad video, pa ipak, pored četvoro dece i trideset i pet godina, beše on samo sreski pisar. Njegovu pamet poštovao je i cenio svaki starešina; štaviše, svaki je i javno i tajno za njega dobru govorio, jer Ilija beše čovek koji nigda nije na paradu izvodio svoju pamet, te, dakle, za njegovu okolinu ne beše opasnosti da će je preteći u karijeri. Ne beše on zaostao ni zbog borbe oko sto talira, ili, kao što se to zove, sanćim „političke borbe“, ni zbog toga što nije bilo prazna mesta na koja bi ga valjalo podići, ni što u budžetu ne beše sume, niti što bi, naposletku, ma ko od starijih imao što protiv njega. On beše sam protiv sebe. Zlo je to biti pametan. Sam kapetan mu reče jednom: „Eto, Milan dobi klasu pre tebe — ta on se i džapao, već mi je ovde izišao — a ti si, hvala Bogu, pametan čovek.“ I Iliji se samom činilo da se moraju pre njega zadovoljiti sićušni duhovi koji se smatraju za gonjene, preskočene, zanemarene. Starešine, koje su ga obilazile, znale su da se on neće nikad naljutiti, i to je bilo dosta.

Dr Laza Lazarević

Da! A ima ih, to će svi znati, smetenjaka od štice do puta u Minhen i Hajdelberg i natrag. Oni samo nauče malo kakog jezika, s nepostižnim talentom vežu kravate i nađu dobre krojače. Tako su čisti, tako uljuđeni, tako umeju da aranžuju kadril i da se učtivo smeše, i pred njima se smeši cvetni put daleke karijere, da ga, hoćeš-nećeš, moraš ljubazno presretati i po volji mu činiti. Oni starešini donesu akt, numerisan, registrovan, sajužen, lako se podboče na zelen sto i referuju: „Sasvim se sudara sa smislom postojećih zakona.“ Starešina bulji oči i namiče naočare — ne ide mu nikako u glavu; ali čim baci oči na divno vezanu kravatu i na zaponke s dugmetima kao konjske ploče, odmah isplazi vrh jezika i potpisuje. Ta taj čovek, koji mu tako odrešito „referuje“, igrao je sinoć s ćerkom savetnika, član je komisije za štampanje poštanskih maraka, ima zapisnicu od juhta i sa samim predsednikom igra preferansa na pet para poen.

Siromah Ilija! Tako mu i treba! A što nosi kaput od prepravljenog šinjera i s pijace šarana na prstu? To kvari ugled činovnički, zatvara pristup onima koji vedre i oblače i čini te čovek dobiva triput veće brkove nego što mu je plata.

Tako sam ja mislio čekajući da on svrši posao. Voleo sam ga uvek gledati na poslu — uvek sam se nečim naučio. Odsudno, čisto poimanje svega što je radio, ulevalo mi je i respekt i sažaljenje.

On posu peskom, pa pročita seljacima ono što je pisao. Beše to kratko saslušanje zašto nisu doveli decu na kalamljenje boginja, i rešenje kojim se kazne s po deset dinara.

Seljaci se izbečiše. Stadoše učtivo grditi zakon i vlast, i sve do Boga. Ilija im na sve odgovori: imaju li novaca pri Sebi da plate? — Oni odgovaraju da nemaju. — „Šta određuješ za prodaju?“ — „Vola.“ — On pribeleži. „Dobro, hajd’ sad idite!“ — Ali oni ne hteše izići, ponavljajući neprestano kako su oni bili na granici, kako im Turčin nije činio ono što sad vlast čini itd., itd. Ilija kucnu u zvonce i, navlačeći drugi kaput, reče panduru: „Izvedi ove ljude napolje!“

— Zaboga, g. Ilija, što im ne objasnite stvar opšte potrebe i državnog života? Vidite, njima je nepravo. Budući s nerazumevanjem zajedničke koristi … — tako ja sa zebnjom htedoh mu učiniti neku pametnu primedbu.

— Nije to tako lasno — reče Ilija, blago se namrgodivši, — Razumevanje mora biti istinito, pa je korisno. Objašnjavajući mu ono što on ne može ili neće da razume, samo ga kvarim, a sebi ubijam ugled. On mora ili razumeti ili verovati, ili voleti ili respektovati.

— Znam, ali stvar je jasna!

— Pa baš zato.

— Hoćemo li? — rekoh ja videvši da on zakopča do grla svoj plavim barhetom postavljen kaput.

Pojahasmo konje.

Uz put smo mahom ćutali. Moj saputnik beše zamišljen, činilo mi se, jače nego obično. Beše i meni nešto teško, ne znajući zašto. Konji su pod nama topotali onim sitnim monotonim kasom, za nama je glasno zevao pandur, pred nas su čas po izletali glupi pupavci s njihovom kao bajagi pesmom. Svuda na pogled oko nas bila je jako proređena cerova šuma. Nebo beše pokriveno veoma tankim magličastim oblačkom, koji je ipak propuštao, kao kroz često rešeto, ohladnelu sunčevu svetlost. Tako mi dođe da tamo iza oblaka, kao iza zavese na pozornici, stoji spremna nekaka tragedija, i htedoh to kazati i g. Iliji, ali ućutah, znajući da on slabo mari za sentimentalne razgovore. U taj par lupi nešto o zemlju; mi se osvrtosmo i ugledasmo nogu pandureva konja na jednoj knjizi. G. Ilija se prihvati za bisage, pa malo osorljivo reče panduru, koji već beše skočio s konja i knjigu mu dodavaše: ,,A što ti, brajko, ne paziš kako to mećeš?“ Pa, kao da sam mu ja kriv, ljutito se meni okrete: „Još i nije moja knjiga; a da sam je izgubio?“ Ja bacih pogled na knjigu i pročitah „Traite“.

— Znate francuski? — upitah ga.

— Čitam — reče on, — to jest, ne čitam , .. kako da vam kažem? .. . Razumem smisao, ali ne umem izgovarati.

— Kako? Pa to je bar lako. Ko vas je učio?

— Sam.

— Pa što niste učili i izgovor?

-— Što će mi? Nikad mi, izvesno, neće zatrebati. Ja nikad nisam čuo ni kad ko drugi govori francuski.

— Gle, molim te! Pa vi ste živeli u Beogradu?

— Šest godina. Pa ipak nisam nikad čuo da ko govori.

— Naravno — mislio sam se ja — hoćeš ti da ideš u kaputu od prekrojenog šinjera!

On se opet zamisli.

Opet i mene pritište neka čama. Pandur savesno i dalje zeva, pupavci poskakuju, šumi kraja nema, a na nebu ista zavesa.

Da bih se što razgalio, upitah ga kaka je sekcija zbog koje idemo.

On mi ukratko i zamišljeno ispriča: da je pre dve godine neki Stanoje udario nekog Vidaka nožem u prsi; da je ovaj posle toga na nekoliko vremena umro; da je tadašnji lekar pravio sekciju, našao da je nož ušao u prsi između trećeg i četvrtog rebra desno, spreda, i dao mišljenje da je smrt došla od uboda nožem, ali kasacija ne uvaži protokol sekcije stoga što je na protokolu potpisan sreski praktikant, a po zakonu mora biti ukazni činovnik, i da sada ja treba ponovo da iskopam Vidaka i da vidim je li baš od te rane umro.

Sumnjao sam, naravno, da neću ništa moći videti sada, posle dve godine dana. Kažem to i g. Iliji.

On sleže ramenima: „Šta ćemo? Kriva je policijska vlast što nije uradila prvu sekciju po zakonu; kriva je sudska vlast što bar, kad je videla da je protokol neuredan, nije naredila odmah drugu sekciju. Take stvari — govoraše — najgore ubijaju autoritet vlasti.“

— Meni je — reče — tako nekako kao da ćete mene samog ponovo kopati.

— Poznajete li ubicu?

— Poznajem: jedan propalica koji je pre četiri godine pušten sa desetogodišnje robije na koju je osuđen zbog opasne krađe!

— A ubijeni?

Ilija se malo namrgodi. Okrete se meni i kao da se ili ne mogaše nekako da namesti na sedlu ili da otpočne razgovor.

— Vidite — reče naposletku — taj Vidak to je s celom njegovom kućom bio neki osobenjak. Videćete, kad ga iskopate, kaka je to ljudina bila. Sin mu je jako nalik na njega, i naravi je pljunuti otac. Vi ćete ga videti.

— A šta mu je sin?

Ilija se još jače namrgodi i još zabrinutiji dođe:

— Seljak kao i drugi, ali je tako isto jako čudnovat čovek. Uvek nosi pištolj za pasom. Nisam nikad čuo da laže. Uvek je nešto tmor. U selu ima glas, razume se, sasvim neosnovan, da je Vidak nezakonit sin Karađorđev. To čini te je i Vidak, pa sada i sin mu Živan, u nekom misterioznom glasu. Čućeš, na primer, da kažu: „pametan kao Živan“, iako ni njega, ni oca mu nikad ne uzeše za kmeta; ili „ubojica kao Živan“, iako se nikad ni s kim nije pobio. Jedanput, kad sam sam za pokojnog Vidaka pitao kakav je, reče mi jedan seljak: ,,On je, gospodine, kao jedan telegrav!“ — ,,Kako to?“ — ,,E, de sad, tako!“ — Iliji se čudnovato promeni lice.

— Vi se čudite što vam toliko pričam, a znate li: i toga Živana — reče — kad god vidim, tako mi je kao da vidim sudbinu!

Ja se čisto trgoh. Ta Ilija nije seljak, on se uvek jasno izražava.

— Kako to: kao sudbinu?

— Ne znam ni ja. Tako …

— Čiju sudbinu?

— Moju … njegovu … svačiju … Ne znam ni ja.

Posle nekoliko minuta on se opet promeškolji na sedlu:

— Vidite, ja se bojim još nečega!

— Čega?

— Bojim se da Živan ne dadne ponovo iskopavati oca, i ja onda ne znam šta bih radio. Morao bih sam kopati. Nijedan me seljak ne bi poslušao.

— A zar je on tako neposlušan vlasti?

— Bože sahrani! Ali kad vlast ne zna šta radi, a čovek je prost . .. Vi znate šta oni misle o mrtvima.

— Neće, valjda — rekoh ja, a samoga me prođe laka jeza.

Počesmo se spuštati lakom nizbrdicom. Šuma se svrši, i pred nama u dolji ležaše selo.

— Eto nas! — reče Ilija.

Bilo je tri sahata po podne kad stadosmo pred sudnicu.

II

Dotrča neki Stanojica Kušaković, usplahiren i poplašen:

— Ne daj me, gospodine, hoće da me ubije Živan!

— Kako, hoće da te ubije? Zašto da te ubije?

— Ne znam ni ja! Hoće tako, na pravdi Boga! Kako je on bio usplahiren, to ga Ilija i ne pita dalje šta se zbilo, već ga zapita:

— A gde je Živan?

— Evo ga pred mehanom.

Strčimo odmah mehani. Zastanemo njih nekoliko seljaka, ali Živana ne beše. Upitamo ih šta je to bilo.

— Ama Živan s malim što ne ubi Stanojicu! — reče Milić komandir.

— Ama kako? Zašto?

— E, de sad!… Došao, evo, ovaj brat ovde iz Srčanice, pa će upitati Živana kako mu je ime. Živan kaže: „Živan.“ Onda ovaj ovde reče: „Da si pošten, ama, ne primi za zlo, ružno ti ime!“ (Znaš, malo se napio: vidiš ga.) Dok Stanojica, valjda da se umili Živanu, poče pričati kako to na ime ne vredi mnogo polagati kao konju na boju. Veli: „Eto, baš sav svet kaže da alat ne valja, a ja imam jednog konja alata, vredi sto mincaća.“ Dok Živan, ni pet ni šest, nego htede da ubije Stanojicu.

— Ama kako? Čime? Šta je radio? Govorite jedanput! — reče Ilija.

Seljaci stadoše da se zgledaju. Češu se iza ušiju. Niko ne ume da kaže kako!

Ćute, misle se.

— E, pa tako, de! — reče Milić.

— Kako, de?

— Tako, more, znaš, ispreči se, pa, bolan, da si ga video, kao jedan ris.

— Pa šta je onda radio? — pitaše opet, nestrpljiv, Ilija.

— „Šta je radio?“ Hteo da ga ubije, eto šta je radio!

— Čime?

— Čime? Pištoljem! Zar ne znaš da on uvek nosi pištolj za pasom?

— Pa je li vadio pištolj?

— Vadio? Da ga je izvadio, ne bi Stanojica ni nogom zakopao!

— Pa kako je onda hteo da ga ubije? Je li govorio štogod?

— Bože moj, gospodine, smešan si i ti, ne primi za zlo! Pa zar se to ne vidi kad ko hoće da ubije koga? Nije, istina, govorio ništa, ama zar ti ne znaš Živana?

— Znam, znam — reče Ilija, sasvim obavešten. — Hajd’, ti, da nam skineš čizme.

Uđosmo s pandurom u sobu. Skidosmo obojica čizme.

Davno i davno beše pandur izišao s čizmama napolje iz sobe, a Ilija još ležaše zavaljen na minderluku, s ispruženom nogom i još ispruženijim očima. Ja ćutah i posmatrah ga; mišljah o njemu, o putu, o Živanu, o razgovoru sa seljacima. Ćutanje mi naposletku dosadi:

— Šta ste se zamislili, g. Ilija?

On se trže. Podavi jednu nogu poda se, namesti se na krevetu, pa se značajno okrete meni:

— Videste li vi? Čuste li šta govore?

— Čuh, ali ne razumeh ni bele! — rekoh ja.

— Ne razumeste? Zar vi ne videste šta su oni sve pročitali u oku Živanovu?

Ja se malo postiđen, okuražih:

— Ta da! — rekoh ja — vidim, znam! Vi, valjda, mislite to što, valjda, on, onaj… onako … znate… da … dakako!

—Dakako! Dakako! — ponovi značajno Ilija, kao da sam ozbiljno nešto razumljivo kazao — dakako! Vidite kako i instinkt zna da pročita instinkt! Dakako!

Onda iziđe u papučama na doksat. Naredi večeru mehandžiji, a kmetu sve što treba za sutra za sekciju. Uživao sam slušajući taj odsudan ton i sistematski raspored posla i spreme oko njega.

— Da, i jedno uže, da se podmetne ispod sanduka, da ga lakše izvučemo! — viknu naposletku, vraćajući se meni u sobu. Onda zbaci papuče, prući se na krevet i turi ruku na oči. Dugo je ćutao i nešto mislio. Onda najedanput skoči, stade nasred sobe i okrete se meni:

— Ama znate li vi da bih dao Bog zna šta da ne moram ovaj posao raditi? Kako ja mogu sutra izići pred ljude? Kako im zapovediti da ga ponovo kopaju? Šta da im odgovorim kad me upitaju: zašto se to čini? Lagati ih ne mogu. Da priznam da je vlast neuputno radila? Ja vlast, pa da priznam da sam sam ludo i benasto radio! Pa šta je s mojim autoritetom?! Ili zar da kažem da su oni pre mene radili neuputno? A ko mi jamči da onaj koji dođe posle mene neće kazati da sam i ja radio neuputno? Neuputno! … ludo!… sumanuto!… zgranuto!… benasto!.. . Pi! Sramota! Sramota! Kažem vam, živoga mi Boga, voleo bih da mene samoga sečete nego njega!

Ilija se beše promenio.

— Ta mahnite se, Boga vam, g. Ilija! — htedoh ga ja tešiti. — Kazaćemo im da se zakon promenio, pa eto ti!

— Da! Ali će on onda misliti da se zakon svaki dan menja, da i ne računam što bih ga slagao.

— Ama, pa dobro, pa šta vi hoćete? Zašto se, opet, toliko kidate? Kao da ćemo seći živa čoveka!

— Gospodine! — reče on, prvi put otkako ga znam, s patosom, a jabučice mu poli cirkumskriptno rumenilo i oči zasuziše. — Gospodine! Zar vlast, zar ja da jedan posao, ma kakav, radim dvaput stoga što sam ga prvi put pogrešno uradio? A kakav posao još? Znate li vi — to jest, znate, znam da znate — čime kazni zakon onoga ko nagrđuje mrca? I mi ga sad nagrđujemo, mi ili oni pre nas što su ga, kao bajagi, sekcovali. Jedan od ova dva posla je nagrđivanje (Shandung), jer je jedan nepotreban, neupotrebljiv. Ko odgovara za to? Niko! Vlast! A, drugo… Šta radimo mi? Pretresamo kosti. Lako je vama: vi ste čovek obrazovan, učili ste tolike nauke, naročito prirodne nauke, bili ste u Beču, u Parizu — i sve to! Ali evo ja, ja — čujete li? — ja, Ilija pisar, ne bih dao darnuti kostiju svoga oca pa ma to bilo baš u najčistijoj nameri zadovoljenja pravde i pravice, ne bih dao ni motikom zakopati onde. Ja… ja bih udario, osakatio, nagrdio, ubio!… Ja bih otišao u hajduke!

Boginja pravde beše odrešila mahramu i viraše na oči Iline.

Ilija govori još mnogo o tome ko je i šta je narod, o njegovim pojmovima, verovanjima, načinu života, običajima itd. Smeje se ljudima koji su, istina, za detinjstva čuvali svinje, ali svoje studije dovršili u Parizu, pa ipak misle da znaju narod. Pita doktora može li on da zamisli kako laik misli o kakoj bolesti, mada je on do svoje dvadesete godine bio laik itd., itd.

Kad Ilija ućuta, reći će doktor vrlo zamišljeno: Ama ne znam da li će oni sutra imati mleka za doručak i da li im je kava dobra.

III

Dok je Ilija nemirno i doktor mirno spavao, hajdemote časom Živanovoj kući!

Kad Živan dođe to veče kući, rekoše mu da je đed već legao i da neće da večera.

Živan je ipak znao da treba da ga obiđe, ako ne za šta drugo a ono da se s đedom moli Bogu pre spavanja.

Kad uđe u sobicu, đed je gledao, namrgođen, na drugu stranu i odgovarao je usiljeno ravnodušno na sve što ga je Živan pitao.

Posle molitve Živan je sanćim večerao, posle je legao. Dugo nije zaspao, misleći o svemu šta se danas sprema i šta će sutra biti, a naročito o đedovu ćutanju, Ogledao je od svake strane da ga protumači, ali nikako mu ne pođe za rukom. Dugo se prevrtao i na silu Boga žmureo, i tek posle ponoći skoči uplašeno iz postelje, dohvati svoj pištolj ispod glave i srdito i prestravljeno gledaše neko vreme kroz otvoren prozor u mračnu, tihu noć.

Setio se što je đed srdit!

Sutradan poranio je Živan da obiđe prvo đeda i da krišom prelije oca. Đeda nađe u rasvitak, budna, sedi pod dudom. Kao neki krivac, on mu priđe s pognutom glavom i sramežljivo nazva mu dobro jutro. Na veliko svoje čudo, vide on da je đed sasvim dobro raspoložen, otpozdravi ga, reče mu da donese rakije i posadi ga ukraj sebe.

Da čuješ, dijete — reče đed — dobro biti neće. Ružno sam zdravo nešto sanjao!

Živanu se učini da mu je, juče izbrijana, brada za čitav prst izrasla i da mu se sve podiže i da izgleda kao jež, i polako gutajući progovori:

— Šta to?

— Da Bog na dobro okrene! — reče đed.

Obojica ćute. Živanu je strašno. Već teče krv.

Ama sanjam ja — počeće uneke đed — sanjam: ko mi slavimo, pa užegli sveću, veliku, debelu, kao Jovica iz Crepaje. Okupio se silan svet, pa što su naši, ama što je gospode …

IV

Slutnje i brige, koje su uoči sekcije obuzele Iliju, obistiniše se. Kad je toga dana hteo pristupiti poslu, stade ga Živan moliti da mu ne dira oca. Ilija ga ne može poslušati, već naredi da se počne; tada ga Živan — ubi na mestu. Kad ubicu uhvate i zatvore, njega darnu suze udovice Iline. Ona kuka:

— Kuku, Živane, Bog ti sudio! Kud će moje četvoro dece!

Njenoj zapevci odgovara jauk Živanov:

— Kuku, g. Ilija! Kud će moja duša!

U sudu:

— Državni tužilac veli da je on udario na vlast.

Mi se veselimo, npr., i gađamo nišan u jednu bukvu. Pohapse nas što je na toj bukvi telegrafska čašica.

I deda je na sudu.

— Sudite vi, gospodo, po svome zakonu. Moj unuk Živan presudi po Božijem. Da je bilo pameti košto nije, u mrca se ne bi darnulo, nit bi se kosti premetale. Znate li vi čiji se grobovi otkopavaju, i glogov kolac nosi? Slavska sveća će mi se ugasiti zbog te..te… vaše, kako se zove… sekcije.

U sudu je udovica sa četvoro dece. Stariji sin Mladen bejaše pametna, mirna, bistra oka na g. Iliju pisara. Svio se uz majku, ne taberi nijedne. Nadvila se tuga nad detinje lice, ostari za dan. Dobi boru međ očima, ko da Živanov pucanj za vazda ostavi trag nad nevinim detinjim izrazom. Postaće otac bratu i sestrama. Majci oslonac, uteha i nada. Tegoba ga ophrvala, na pluća pritisla, dah mu skratila, jer sirotan sluti da za škole para nemaju. G. Ilija imade želju da Mladen ode u Berlin učiti za doktora, da zbori bolje nemački i francuski no što on znade samouk.

Kćeri drhtaše k`o mlade brezove grane. Suze se slivaše niz bele obraščiće. Sirotice slute da dobra biti neće. Ostaše bez oca, koji ne podiže nigda glas na njih. Nije bilo potrebe, jer pametnom je i pogled dosta. Koliko bi mržnje prema očevom ubici, toliko bi straha od života.

Mlađi sin, Marko, ništa ne pokazivaše. Gledao je netremice u očevog ubicu.

— Što nemam pištolj da mu presudim! Da ga pred licem Boginje pravde, sudijom, narodom, majkom, bratom i setrama, osvetim. Osvetom neću zadovoljiti pravicu, jer za Živanom neće ostati žena i nejaka čeljad da zakukaju za njim. Unesrećio bi samo onog starca, što već bez sina osta, pa mu tuge dosta, i u čije kosti darnuše samo zato što u nekim tefterima ne bi nešto dobro zapisano. Zato Marko ne voli knjige, jer to je samo hartija, a život je nešto drugo. Gledaše majku kako grli Mladena, sanćim joj samo njegova snaga treba, a on, Marko biće jači i spremniji od njega mater i sestre zaštititi. Mladen će, ako Bog da i nađe se talira, otići u svet svršavati nauke, sestre se poudavati, a on će majci biti oslonac i snaga.

— Ilija pisar je stradao obavljajući svoju časnu dužnost, u ime države, pa se njegovoj udovici određuje suma koju će kaznačej Simić, iz državnog budžeta, isplaćivati na kraju meseca, — reče sudija.

Udovica se Ilijina sa četvoro dece grdno zlopati posle nesreće koja ih je snašla. Često ostanu bez najpotrebnijih namirnica. Nije navikla na rad mimo kuće. Dan za danom bori se da prehrani decu. Ponešto im kupi za obući. Sirotinja širom otvorila vrata njihovog doma. Sirotinju teško možeš sakriti, ko bolest il ljubav. Od rodbine stiže mala pomoć, jer nemaju ni za se. Ne uzda se ni u koga. Posle prve neverice i tuge oko Ilijinog ubistva štogod bi i prineli, ali malo po malo, kako to obično biva, ućutaše se svi. Ko da počeše zboriti drugačije. I pravdati Živana. Ne što je ubio Iliju pisara, koji je izvršavao svoju dužnost, no one što to ne uradiše kako valja u prvoj sekciji. Te one što narediše da se u mrtva čoveka darne. Pa, ko izmisli to sekciranje? I koja li je to nepomirljiva razlika između sreskog praktikanta i ukaznog činovnika, da iksan gubi glavu zbog toga?

S večeri, da je deca ne čuju, odlazi u saračanu, te plače za Ilijom nad fistanom u kom se venčala. Sa fistana se nikad ne opra mrlja od krvi koja je kanula s domalog prsta, dok je premeštala dugme spram sveće u noći pred venčanje.

Najteže im oko praznika. Em žalost, em kuća prazna, ne razlikuju praznični dan od ostalih. Prazničnim danima si osetljiviji i pokojnici ti više nedostaju. Tuga pokreće uspomene ko nabujala Sava, povlačeći za sobom sve na šta naiđe. Gradonosni oblaci spuste se na dušu bolno je dodirujući. Suza je sprema da kane, a munja u grlu peče ko žeravica. Praznina i tišina postaju misteriozno preteće. Negde duboko, na dnu srca, kao grom odjekuje pucanj odnoseći život čestita čoveka. Zlo je to biti pošten, pametan, odgovoran, od reči. To izaći na dobro ne može.

Marko je omalen a jak. Svaki dan seče drva kod gazde Mile u varoši. On mu drvima plaća. Tako se nagodili. Toplo im je. Više se brine kako majci za kućne potrebe da donese, nego što u knjige gleda. Mladen, opet, ne diže glave s njih. Nosi kaputić, podšiven, sličan onom što otac imaše. Preskroman je. Rečit je, milina ga slušati. Mati samo u njeg gleda, ko da se Markov poso ne piše i ne računa. Svršiće Mladen škole po svetu, vratiti se kući, imaće se svega. Paziće na majku, zna se. Ali, Marko je taj koji se sada bori. Ispratiće on i sestre iz kuće, kako nalaže red i običaji.

— Mati, snaći ćemo se, ima Boga — hrabrio je i nju i sebe.

Mati bi ćutala i gledala mimo njega. Otac bi ga čuo, pomisli, pa mu tuga k`o munja prostreli srce. Sve mu više nedostaje siroti otac.

V

Badnje veče bejaše.

Deca se okupe oko stola, ćurlikaju tražeći po slami kocke šećera, orahe, suve šnjive, il` poneku paru. Posna trpeza zamiriše. Uzbuđenje pred rođenjem bogomladenca dobija svečani ton. Zaborave se teški dani, isprane košulje, nemanje šećera i soli, otupeli noževi, zarđale brave, škripanje basamaka, krov koji prokišnjava.

Skupila bi sirota Ilijina udova poneku sitnicu za slamu, da deca ne zaborave. Prošle godine dade komšinica Mara oraha, dobro joj rodili. Te malo meda, jer kod njih ima, ko u domaćinskoj kući. Milostinju teško prihvataše. Svako darivanje je podsećanje da je sama i da nema muža, hranitelja, zaštitnika kuće i gospodara. Krila je sirotinju. Ponižavali su je davanjem, a znala je, kako neće znati, da mora da uzme, ako ne za se a ono za nejač. Glad nema ponos. Deci je davala. Ona nikada nije okusila darovano.

Ove godine nisu imali ništa. Teška je sirotinjska noć pred Božić, kada zamirišu tuđe pečenice i kad poteku rakija i vino. Drveće i putevi se zabele, zamrznu i utihnu. Samo sneg cvili pod nogama. Srebrna zavesa na nebu treperi. Negde daleko, iza nje, duše pravednika su blagoslovene večnim mirom i snom. Nebeske lađe donose pesmu anđela.

Na Badnje veče sede oni, neveseli, bez igde ičega u kući za praznik, kad najstariji sinčić čuje neko šuškanje na vratima. Začude se, otvore — i nađu na pragu uređenu pečenicu i drugo čim će dočekati Božić. Na svemu tome beše hartijica s rečima: „Molite se za mene!“

Pomoliše se za zdravnje nepoznatom darovatelju. Ne videše mu lice, srećom. Lakše primiše milostinju. Veća je zahvalnost. Sačuvano ti je dostojanstvo u nemaštini. A pečenica bi rumena, topla, mirisna, lepila se na mršave prste. Odavno je nisu videli. Deca naprosto živnuše, ko da snagu od samog gledanja dobiše.

Marko, o Božiću, sa majkom postavlja sofru ko pravi domaćin. Ušla veselost u kuću. Duše im se ispuniše neobičnom zahvalnošću prema onome ko božićne darove ostavi, onako kako treba, bez reči.

— Neko od pokojnikovih prijatelja saznade da se zlopatimo, pa doneo. Ne želi da se sazna ko je. More biti da je neko od onih koji su naredili da se ponovi prokleta sekcija, pa ga grize savest — reče mati gledajući u hartiju. Izrečeno prihvatiše za istinu. Blagosiljaše srcem. Blagosiljaše ruke koje im doneše darove u božićnoj noći. Tako, blagosiljaše ruke ubici svoga oca.

Bio je to prvi lep Božić posle Ilijine pogibije. Moliše se Bogu sa nekom radošću, verom, nadom. Upališe sveću, jer uz pečenicu bi sve što treba, onako potaman za njih. Ne zaboraviše misterioznog dobrotvora u svakoj zahvali Bogu pomenuti. Nije imao ime, zvali su ga – naš dobrotvor.

Za života đed je slao Ilijinoj udovici pomoć, jer ga Živan zaklinjao da to čini dok on iz zatvora ne izađe. Kazna mu bi ublažena, jer se dobro vladao. Nekako, imadoše vlasti razumevanja i sažaljenja prema njegovom činu, bez obzira što je na samu vlast udario.

Živanu su dugo odzvanjali od zidove ćelije kuknjava i lelek Ilijine udovice i dece. Noć nije omrkla, a da mu se nije priviđao Ilijin lik, i one oči, čestite i poštene, koje mirno čekaju smrt. Bi to hrabar čovek, al kako pamet, tako mu i hrabrost, do tog dana, nije bila za parade.

Ponekad bi tugu Ilijinih menjao za oči one što se obećala za njeg poći. Za drugog je roditelji udadoše kad on ode na robiju. I porod već ima. Uspevao je, mada retko, da iz svesti skloni Ilijine oči i vrati Milijanine. Smeđe, snene i tople kao somot. Trepavice bi spustila, ko stidi se, sanćim. Sva bi uzdrhtala kada bi prišao da štogod zapita. Drhtao je i on, priznaje. Više od nje. Tresao se pred njom nako sitnom. Ramena i ruke joj k`o u deteta. Šake malene, četri bi u jednu Živanovu stale. Sva je od neke miline. Bele, čiste kože kao platno, tamne kose i očiju, osmeha detinjeg, s rupicama na obrazima. Gledao bi u nju ko u ikonu, jer, kako odraste i bez majke i babe, osta željan ženske topline. Milijana bi njegova radost, nada i vera da će i on saznati kako ljubav izgleda.

Đed se radovaše što se zagledo u dobru devojku. Uželio se i on ženske ruke da po kući sprema. Konačno, da se i iz njegove kuće čuje plač novorođenčeta.

— Eh, ta sekcija… sekciranje, sekcovanje, ko to izmisli… zlo …zla su vremena došla, kad ni mrtvi od živih mira nemaju…

VI

Prolazile su godine, a dobrotvor ih ne zaboravlja. Nekad pošalje kesu s talirima. Nekad ostavlja poklone pred vratima. Nikada mu lica nisu videli ni za ime saznali. Nikada se pred ikonom Svetog Đorđa nisu pomolili, a da njega, svog dobrotvora, nisu u molitvi pomenuli.

Mladen pošao u Nemačku, a on saznade, pa po nepoznatom momku posla dukate umotane u svilenu maramicu. Maramica mu bi jedina uspomena na majku koja mlada umrije. Udovici se oči ispuniše posebnom zahvalnošću, jer će njen prvenac, Mladen, lakše otići u Berlin. Iako ima državnu stipendiju, nije dovoljna. Dukati su mu potrebni da ne oseti veliku oskudicu, jer je nežnog zdravlja. Kada on svrši za doktora i stane u red viđenijih ljudi u varoši, ponosno će gledati svima u oči. Niko je više neće sažaljevati.

Kada su se kćeri udavale imala je čime dočekati prosioce. Znali su prijatelji da sirote devojke bez oca rastu, te da je stariji brat otišo preko Save, u tuđoj zemlji nauku svršavati i strane jezike učiti, pa su s Markom razgovarali ko sa parnjakom. Marku bi milo što za tu dužnost nasledi oca. Milo mu što brine o majci i kući. I što se pojavi dobrotvor. Život im ulepšao a njemu, bogme, olakšao, tako da i on može ići kod majstora Miloje na kujundžijski zanat.

Od onoga dana, kada je ugledao Živanovo lice u sudnici, zaboravio ga nije. Mrzeo ga je duboko, strastveno, onako kako ne valja, jer zna se, da duši više šteti mržnja nego glad i sirotinja. Željan je osvetiti oca što na pravdi Boga pogibe. Mladen ga jednom prilikom upitaše — šta bi on radio da nesretnog oca, koji već jednom pogibe, sada neko otkopava i traga kuda je metak prošao? Bi li dao da u mrtvog darnu i da mu večni sanak prekidaju? — Tu mu donekle opravda Živana.

Mladen majci piše redovno iz Nemačke. Prvo su sestre čitale, potom Marko. Mladen je seše naučio čitati i pisati. Ponekad bi pomenuo neku strankinju da se u nju zagledao, kao bajagi, da vidi šta će mati na to kasti. Ko da ne zna da njoj nije pravo. Neće ona snaju sa kojom ne može divaniti. Smejaće se svi u varoši što joj snaja ko ni u koga. Zar da njen prvenac, doktor, oženi iz Pariza neku Švabicu, bez igde ičega? Gospođicu. Ne biva to.

— Tako mi Boga, — misli Marko, kada Mladen po drugi put pomenu devojku — ja bih je oženio taman da je celi svet protiv nas. Pa i naša napaćena mater.

Piše Mladenu sve po redu; kako je mati, seše, zetovi i deca, rodbina, komšije, vreme, pa na kraju kako je on. Njegovu, nazovi šalu o ženidbi ne pominje. Zna Mladen, ko i Marko, šta misli mati o tome.

Marko će biti kraj majke dok se Mladen ne vrati, a onda će naći sebi ženu i odvojiti se. Zanat je izučio.

Dobrotvor ih ne zaboravlja. Šalje sve više. I stalno ponavlja — „Molite se za mene“. To je bio poklon Živanov, koji, pošto je, valjda, izdržao kaznu, traži od njih, moren grižom savesti, da se mole za njegovu dušu. Oni doista ne štede blagoslova nepoznatom dobrotvoru, zamišljajući da je to kaki drug pokojnoga Ilije. Za Živana ne čuju oni nikad ništa.

Živanovo pokajanje bi iskreno. Krio je od svih da šalje udovi g. Ilije. Da nedaj Bože sazna, ne bi prihvatila darove iz ruke onoga ko joj ubi muža, ma kako joj bili potrebni. Eh, siroti g. Ilija, samo je radio što mu narediše, a ne znade ko drugi odbiti, pa sebe zaštititi, uprkos crnim slutnjama. Ređe sanja Ilijine oči. Kao da je sve bilo onako kako mora biti, zapisano negde gore u nekim tajnim knjigama spoznaje, bez mogućnosti prepravke. On je znao da mu je to sudnji danak. Ništa nije uradio da ga zaustavi. Samo je pao, a hartije se, ko bele vrane, razletiše oko njega, umivajući se u krvi. Istog trena Živan se pokajao, ali ne mogaše više nazad. U ćeliji, stavljao bi ogromne šake na uši da uguši lelek siročadi. Uplašeni ptići njegovom krivicom ostadoše bez hranitelja.

Sanjaše ponekad, kad bi mlad mesec virio kroz rešetke, Milijanu kako šeta kroz kuću, a deca mu se po dvoru igraše. Odlučio je – ženiti se neće! Neka se loza iskopni kada sreće nema. Sve ubistvo na ubistvo, ko kakav porodični greh da plaćaju. Grehove najčešće plaćaju potomci, ni ne sluteći čije. Zakopane porodične tajne čuvaju istinu. To, što pričaju po selu da je od loze Karađorđa, ne smatraše za neki blagoslov.

Da spasi dušu, da načisto ne poludi, odluči da pomaže udovi g. Ilije da decu othrani i sinove iškoluje.

VII

Bejaše proleće. Praznik, u narodu poznat ko Vrbica. Na taj dan je sve veselije, toplije, i sve odzvanja od dečijeg smeha i čarobnog zvuka zvončića na nejakim grudima. Ptice se cvrkutom pridružuju horu anđela. Svi se opravili lepo, što bi se u narodu reklo — „eno ga, spremio se ko za Vrbicu“. Na Lazarevu subotu se beru mlade vrbove grane, koje se posle večernje službe osveštavaju u crkvi i dele. To je sećanje na dan kada je Hrist digao Lazara iz mrtvih.

Ilijini su se, zahvaljujući ljubavi koju su negovali, i dobrotvoru, branili od tuge. Eto, Mladen se za koji dan vraća sa diplomom, seše se poudale i rodile, a Marko će svoj dućan da otvara i gazduje. Radiće sve dok ne bude ravan sa gazda Milojem.

Opet začuše šuškanje na doksatu. Momak koji je nosio darove ne poznaje čoveka koji mu ih daje. Za ime ga više ne pita. Tako i ovoga puta. Poslao im ribu, jer je vreme posta. Bože zdravlja, još malo, pa će se po ovom momku zahvaliti dobrotvoru i zamoliti ga da više ne šalje, jer dalje mogu sami.

Marko pođe sa majkom do crkve darovati sestriće.

— Sanjah grdan san, prosto se prestravih, — izgovoraše Ilijina udovica na putu za crkvu.

— Bog s Vama majko, ne plašite me!

— Sanjah očevu njivu, gde mesto pšenice cveće procvetalo…

— Lep san, mati…

— Stanider, ne rekoh ti sve. Ideš ti Marko napred, a sva moja deca i unučad iza. Cveće okretaše glave od vas ko da ste, ne dao Bog, gubavi.

Drveće sakrilo plodove pod lišće, a sunce potamni u sred bela dana. Navukoše se oblaci, rukom ih dotakoh. Ruke mi mokre, ne znam da li u snu videh kišu ili krv. Vetar preteći zaduva, sluteći grdno nevreme. Veliki orah na međi, što nikad ne znadosmo čiji je, jer svi ga braše a vazda bi dosta, odjednom se osuši. Obesio grane niz stablo ko čeljade kada ne zna kud bi sa rukama.

— Nemojte dalje, mati. Idemo u crkvu, lep je dan, i nigde oblaka. Vrbove grane imamo… i zvončiće sam napravio deci. Lep je praznik.

Meni samo što srce ne poskoči od sreće. Još malo, mati, evo ti Mladena kući.

Ućuta mati, a neka crna slutnja ureza joj boru kraj usana. Pogleda u Marka nekom čudnom toplinom ko nikada do tada.

— Sine, srećna sam ja mati. Iliju i mene pogledo Bog i dao nam dobru decu.

Krenu joj suza niz napaćeno lice. Stisnu ga za mišicu, ko da ga čuva od nečeg nepoznatog. Marku potekoše suze, pa glavu okreće da ne vidi. Prvi put ga mati pohvali. Jeste da je uz druge, ali njemu je jedinom rekla. Razli se toplina oko srca i po telu, ko da bosim nogama zagazi u vreo pesak.

Zastadoše sa sestrama, pozdraviše se, te darivaše decu pred crkvom. Sve bi čisto i svetlo. Život je lep, kao i ovaj svečarski dan. Sveštenik govori nadahnuto, ponesen radošću stada. Obukao je posebnu odoru. Crkva puna ko košnica.

Marko milovaše starijeg sestrića po kosi. Nema većeg roda do ujaka. Htede poljubiti dete od neke dragosti i ponosa. Samo na tren uputi pogled prema narodu kad ugleda te oči! Oči čoveka iz sudnice. Susrete se sa pogledom ubice. Čudnovati, mirni pogled koji ništa ne kazuje. Ne mogaše verovati da Živan u crkvu ulazi. Htede viknuti da svi čuju — Ubico! — al` se krvnički ujede za usnu. Kap krvi skliznu niz bradu, pa sa brade na detinju glavu. Ne ču on ništa godinama o očevom ubici. Ne zna ni koliko je godina robijao za, na pravdi Boga, ubijenog oca. Ni gde je, ni šta radi. Pogleda opet, a Živan mirno gleda preda se, ko da vidi sudbinu.

Seti se mrtvog oca, koji se tog dana ne vrati s posla tih i dostojanstven, no hladan i ukočen u, od plavog barheta podšivenom kaputu natopljenog krvlju, leleka žena, skamenjenog brata dok rukavom briše krv sa knjige. Zbunjenih pandura koji jedva dočekaše da ga ostave i pobegnu.

Svi u crkvi imaju blaženi izraz lica. Samo je Markovo izobličilo od bola, od sećanja, od potiskivane želje za osvetom. Noge same krenuše prema Živanu koji je već na izlazu. Seti se gladi, oskudice, sažaljenja nad „Ilinim siročićima“, tužnih praznika, još tužnijih polazaka u školu. Tuđe milostinje.

— Za sve si ti kriv, Živane! — jauknu u sebi.

Živan izađe iz crkvenog dvorišta, pa pohita uzjahati svog arapliju, te da se sklanja deci sa očiju. Preseče ga po sred prsa pogled Ilijina sina Marka, koji ne liči na oca. Retko ga proganjaju Ilijine oči. Kao da se darovanjem iskupljivao i sebi opraštao. Jer, onoga dana smrt je bila jedino moguće rešenje. Prihvatio je siroti pisar kaznu što skrnavi grob.

— Krvniče! — povika Marko.

Živan stade ko da ga nebeska strela pogodi. Ne okreće se.

— Okreni se, Živane! Što mi ubi oca na pravdi Boga?

— Znaš ti da sam moro, — reče mirnoćom čoveka koji više nema šta da izgubi.

— Nije on u tvoga oca diro zato što je volio, nego što je i on moro.

— Znam, Marko, ja tu više ništa ne mogu učinjeti.

— Ali, ja još mogu!

— Kako?

— Tebi ću ja presuditi, ko što si ti mom ocu! Što ne ponesoh pištolj, ne bi ti načinio još jednog koraka

Živan pomače fermen, pa iza leđa mirno izvadi pištolj. Očima potraži milost u Markovim očima. Marko se trže. Mati vrisnu iza njega. Oba zanemeše.

Videla je mati kod Marka krv na bradi i užas u očima. Živana na vratima crkve. Setila se sna. I godina udovištva, siromaštva, nesanice, praznih ruku, hladne postelje, jecaja nad fistanom u kom se venčala.

Marko je gledao u istu cev u koju je i otac. Pričalo se da je otac bio miran pred ubicom, kao da je kriv. Ništa nije rekao, ni učinio da se spasi.

— Uzmi! Ako ti volja, sudi ti meni! — pruži Živan pištolj Marku.

Gledaše u majku, tražeći odgovor u njenim rečima, očima, il presudu, al` ona odlutaše mislima negde u prošlost. Mržnja prema Živanu naružila joj lice sasvim. Ne progovori ni „ajd“, ni „nemoj“. Podrhtavaše pištolj u Markovim rukama, lomiše se osećanja, vagala se odluka. Drhti siromah ko mlada vrbova grana. Srce, ko pomahnitali sahat, zlokobno otkucava pod rebrima.

Živan viknu, gledajući u nebo – Čuješ li me sada, g. Ilija, kuda će moja duša?

Vratiše se slike iz sudnice. Lelek majke i sestara. Pogledi puni sažaljenja.

Živan namesti kraj od fermena, te uzdahnu. Marku se učinje da drži još jedan pištolj za pasom. Neka tajanstvena sila, te strah koji muti razum, povuče obarač. Razleže se pucanj. Zakuka mati. Zvono sa crkve odjekuje u glavi, ko da hiljadu malih čekića udaraše od lobanju, navlačeći na oči zavesu od suza.

Živan ga gledaše pravo u oči. Nekoliko trenutaka stajaše u mestu pre no što kleknu, pa pade licem prema zemlji. Drugog pištolja nije imao. Na ivici svesti, kada uminu užasna bol u grudima, te kada se srebrnkasta nit života odvajala od njega, video je Milijanine oči, snene i tople kao smeđi somot.

Narod se okupi.

— Kuku, sine, šta uradi? — povika mati. Bi kasno.

Marko oseća čudnu zlokobnu prazninu, hiljadu puta veću nego onoga dana kada je bacio grumen zemlje u raku pokojnom ocu.

VIII

Ne seća se ko je dozvao pandure.

Ali, do smrti će se sećati reči momka što im donese ribu na sabahu:

— Što ga ubi, Marko? Još jutros si ga blagosiljo!

Okrenuše se i zemlja i sunce oko njega. Voleo bi da je umro, a da to nikada ne saznade.

Zavapi u ćeliji kada se sve utišalo, al` ga niko ne ču:

— Kuku Živane, kud će moja duša?

IX

Sa profesorom Zeremskim prošetam do mehane nedeljom. Sedeli smo, jedared, za astalom u uglu i ispijali pivo, kad čuh razgovor kujundžije Miloje Vasića i kaznačeja Petronija Simića. Vele da je Živan, svečano obučen, došao u sud u petak pre Lazareve subote, te svu svoju imovinu prepisao Ilijinoj udovici i deci. U subotu je, prvi put posle ubistva g. Ilije, otišao u crkvu.

Mladen je, po povratku, dobio službu u Beogradu. Hvale ga, da takvog doktora nadaleko nema, da je čestit ko otac, te mu duša pitoma i široka ko mačvanska ravnica. Stigao je i do dvora. Mati je s njim.

Marka niko ne pomenu.

Dr Laza Lazarević

(pripovetku dovršila Snežana Pisarić Milić)