Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Život

U ime svih (pasa) lutalica

 

U IME SVIH (PASA) LUTALICA

Druga nagrada na Književnom konkursu “Milovan Vidaković” u Budimpešti, 2012. godine

 

Preko noći postao sam pas lutalica. Tešim se, ta, nisam jedini, ima nas ovakvih jadnih na sve strane. Et’, sad’ svako pod ovom kapom nebeskom ima pravo da me pljune, šutne, ili da baci kamen za mnom. Može i da me se plaši, i to, da! Što da ne? A tek to, što mi je još na vratu lanac kao znak pripadnosti, budi sumnju i strah od mene. Pa, preziru me još više, jer sam to, pretpostavljaju i zaslužio da budem.

Ilustracija Renata Cvetkov i priča U ime svih pasa lutalica - Snežana Pisarić Milić
Ilustracija Renata Cvetkov

Zanemeo sam od iznenađenja, pa ne verujem sopstvenim ušima, mada mi je sluh uvek bio besprekoran, da je kapija škljocnula i da je taj zvuk znak sigurnog kraja. Da taj ključ niko ne sme dotaći, i bravu za mene otključati. Zanimljivo je to, da se niko nikada nije zapitao kako ću se snaći, hoću li preživeti, hoće li mi neko pružiti da jedem ili ću morati sam tražiti. Hoću li znati oteti ili braniti svoje, ako neko drugi zgrabi ispred mene. A otimali su mi i još uvek to rade. Stvarno, niko me nikada nije zapitao.

A da li sam nekad poželeo da se vratim? I da jesam, kapija bi bila uredno zaključana. I to, samo za mene. Niko se nije pobunio kada sam sa druge strane ulice gledao kako se ulazi i izlazi na toj istoj kapiji. Kako se raširenih ruku dočekuje i sa suzama ispraća. A ja stojim i gledam ono što se nekad zvalo moj dom, a rana na duši se otvorila pa ne zarasta, i ne mogu da se setim kako mi je stvarno tamo bilo, koliko je bilo dobro ili ne. Sve je ostalo u magli zbog šoka od tog iznenadnog i nepovratnog izlaska na kapiju i tog jezivog zvuka ključa u bravi koji mi tako, nekad, i u san dođe nepozvan.

A kapija je previsoka, i ne može se kroz nju ni pogledati. Ni da se podsetiš ne možes. Možda bi se tako i prisetio šta sam to uradio, šta zgrešio pa sam se našao na ulici, prepušten drugima na milost i nemilost. Ne možeš čak više ni da vidiš lice ključaru tvog života, pa da pokušaš uhvatiti onaj titraj na licu što pokazuje grižu savest, ako je uopšte ima. Ma, što sebe lažem, znam da je nema.

Evo, skinuo sam lančić sa inicijalima, ali je opet trag ostao. Ostao u ponašanju. Ne znam da lajem, ni da ujedam, a još uvek poskakujem od sreće kada ugledam poznato lice ili mi se samo učini poznatim ili dobronamernim. Stvarno se trudim da ne vidim nelagodu i pitanje u tuđim očima na koje ni sam ne znam odgovor.

Pa dobro, ima mnogo pasa lutalica, nisam sam. I nisam više. Mada, ne znam zašto, pogled ne mogu odvojiti od onih koji svoje pse čuvaju sa ljubavlju. Tamo gde je ljubav obostrana, gde se raduje kada se izlazi u šetnju i zna se, o, a da li to iko može sa sigurnošću znati, da brava neće škljocnuti kao što je za mnom. Znao sam, osećao sam, da žele da odem. Ali, nisam znao da me više neće poželeti ni videti.

Zato ponekad, nedeljom i praznicima, idem ovim putem sam, i neka me niko ne pita što glavu ne dižem, ili, zašto mi je pogled prikovan u neku daleku tačku, tamo negde ispred.

I to što se još uvek ponekad zapitam šta sam to loše uradio, davno mi je rečeno. Nisam ništa! A i ako jesam, ništa nije toliko loše da je neoprostivo, da moje lutanje bude jedino rešenje. Više nikada neću ići onom ulicom, niti ću stajati na poznatoj kapiji. Više nikada neću okusiti ona jela, ej, ne spremaju se ona za mene. Sada imam novi dom, na koji se još uvek navikavam.

Pitaju me zašto imam tužan pogled, a ja sve ubeđujem da sam od te sorte, eto, koja tako tužno gleda. I da, baš volim što sam sam, jer je to jedini pouzdani znak da sam odrastao. I da, još samo to, ničija ljubav meni ne treba da bih preživeo. Volim ja sam sebe. Bar pokušavam da volim. Samo, ako nekada odem sam niz sokak, ne pratite me, pustite me, ne pitajte me kuda idem, jer volim gledati mlade štence kako se veselo igraju.

Ne pitajte me ni zašto ne tražim više nikoga, ne dozivam. Zato što na moj lavež niko neće dotrčati, niko repom mahnuti. Ne znam zašto, kada zaspem na toplom betonu i dok Sunce obasjava moje telo, kroz san iznova čujem zvuk ključa u bravi. I žao mi što nisam znao da će tako biti, mada sam naslućivao, pa da sam se oprostio sa svim stvarima koje sam doticao. Mogao sam ih spakovati kao uspomene i staviti u zavežljaj, pa o štap, i nekako bih, siguran sam, mirnije pošao u svet. Ovako, ni štapa ni zavežljaja. Samo, trag na vratu i tuga u očima je sva moja imovina, sve što sam poneo onog dana kada je brava zauvek škljocnula.

Evo i danas, a baš me to sve užasno nervira, jer ne znam zašto mi se to više dešava, dobijem želju da prođem starom ulicom, samo njom. Na onu kapiju više ne želim ulaziti, ali se bojim da bi mogli pomisliti da idem tuda, da bi me neko primetio i pozvao. Bez potrebe će se uplašiti, pa je dva puta zaključati. Za svaki slučaj, što je sigurno – sigurno. Stvarno, ja ne bih nikoga da plašim. Ma, nisam vam ja od te sorte!

A ne znam ni kako bih se maskirao da me ne prepoznaju. Ne trebaju oni meni tamo, ja sam sebi trebam tamo. Hteo bih da od pocepanih delova života sklopim mozaik, pa da od njih kao od polupanog ogledala napravim novo. Sa koje god strane pogledaš vidiš neko novo lice, ali ni jedno nije pravo. Ne može ni biti, jer je ono pravo nestalo onog trenutka kada mi je ispalo iz ruku i puklo, to jest, kada je brava škljocnula, a kapija za mnom zaključana samo jednom, ali za sva vremena.

 

Snežana Pisarić Milić

Ostavite komentar

Ostavite komentar