Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

UKRADENA SREĆA – XIV deo

Četrnaesti deo romana u nastavcima koji je napisao Branko Mićić Kondić

 

Pomenuto Milanovo izlaganje nije bilo po volji Igoru, ali je za Sašu bilo vrlo zanimljivo, i kada je Igor hteo da ga zamoli da prestane sa tom svojom, kako je znao reći „drvenom filozofijom“, Saša mu je rukom dao znak da pusti Milana da nastavi sa svojom pričom.

Milan je za trenutak zastao, popio malo vode da pokvasi grlo i dalje nastavio da on kao i svaki pravi Srbin voli Ruse kao narod, ali se ne može pomiriti sa postupkom njihovih vlada koje su za Srbiju bile štetne. Kao prvo, oni su nam nametnuli komunizam, jer bez ruske pomoći Brozova partizanija bi bila pičkin dim, i oni nikad ne bi mogli savladati četnike i srpskom narodu nametnuti komunističku diktaturu.

leteće zvezde

Zatim, ne treba zaboraviti da smo mi Srbi u novije vreme dva puta spasili Ruse od propasti. Prvo, vojnim pučem 27. marta 1941. godine, mi smo Nemcima pokvarili planove. Da nije bilo tog puča, Hitler bi ranije udario na Sovjetski savez, što bi za Ruse bilo daleko nepovoljnije, i veliko je pitanje kakav bi bio ishod toga rata. I drugo, dok su se Ameri sa svojim satelitima u toku raspada Jugoslavije zajebavali sa Srbima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, Rusi su dobili na vremenu da donekle srede situaciju u svojoj zemlji i da kormilo Rusije preuzme Putin.

A kako su se oni odnosili prema nama i našim interesima?

Setimo se samo Kozirjeva, onog šahiste Gasparova i njihovi izjava o Srbima. Pristali su na Haški sud u kojem nema ni jednog sudije iz Rusije, Kine, Indije i drugih zaista neutralnih zemalja. Kad se otvoreno videlo da to nije objektivan sud, da li su se Rusi ikada oglasiti i preduzeli neke energičnije mere da se taj sud ukine ili prisili da sudi časno i po pravdi a ne prema nečijim političkim interesima?

Slušajući šta Milan govori u Saši odjednom planu neki bes, pa ga odjednom povišenim tonom prekinu i reče:

– Čuj ti mene dobro Milane, šta ću Ti sad kazat’. Kad si pored mene, možeš pričat’ šta hoćeš i koliko hoćeš, samo mi u Ruse ne diraj, jer su oni jedini naši pravi prijatelji. Zbog nas su se umešali u Prvi svetski rat, zbog nas su mnogo krvi prolili, a da nije bilo njihovog Cara, u Prvom svetskom ratu našoj iznemogloj vojsci u Albaniji ne bi bilo spasa.

– Ja razumem da Rusi ne mogu zbog nas rizikovati da dođu u otvoreni sukob sa Amerima i da ratuju – poče Milan da se pravda i nastavi – ali nešto su ipak mogli i trebali učiniti. Zbog čega su se onako kukavički povukli sa Kosova? Njihov izgovor da nisu mogli podneti troškove oko izdržavanja pomenute vojne jedinice bio je zaista smešan da nije žalostan. Pa sama Srbija je bez mnogo napora mogla da hrani i izdržava tu njihovu vojsku, ali oni su se povukli iz nekih drugih razloga, jer su, možda, imali neki dogovor sa Amerima koji su ih na određen način ucenili.

Igoru se, međutim, Milanova priča uopšte nije dopadala. Naprotiv, jako ga je nervirala i preko svake mere išla na živce. U njemu je sve kuvalo, i jednog trena nije mogao da izdrži, pa je prilično oštro prekinuo Milana.

– Ajde, bogati Milane, ostavi se već jednom te politike. Nemoj nas s tim više gnjaviti. Kakva je korist od takvog razgovora? Nikakva. To je samo mlaćenje prazne slame ili što narod kaže „Šio mi ga Đura“. Ima i drugih pametnijih tema o kojima možemo i trebamo razgovarati. Najvažnije je da mislimo na to kako da nešto privredimo, kako nešto da se zaradi, jer na kraju krajeva sve se vrti oko novca.

Milan opet iznenađen Igorovim rečima, ućuta, za trenutak zastade, da se pribere, pa nastavi:

– Igore, ja razumem tebe i tvoj problem. Nemoj mi zameriti što ću ti sada u tvojoj kući reći nešto što ti se, možda, neće dopasti, ali ja ću tebi reći istinu, jer ja sam takav čovek koji uvek želi da govori istinu. Ti si pametan i vredan čovek. Poslovno si sposoban i znaš kako se zarađuje novac, ali nije sve u novcu. Ti novac možeš zaraditi i steći neku imovinu, ali od politike zavisi šta će se tebi na kraju desiti.

Kao primer, mogu ti navesti očigledan primer velikog broja Srba u Hrvatskoj koji se nisu bavili politikom, jer pretežna većina Srba u toj zemlji nisu bili bundžije. Većinom su bili lojalni građani. Samo su radili i sticali bogastvo. I šta su tim postigli? Na kraju su morali da beže i da sve ostave, i sada mnogi od njih kao puki siromasi žive u kolektivnim centrima, a jedu ono što dobiju od humanitarne pomoći. A kakva je to hrana, bolje da ne govorim. Znaš li ti da ima ljudi koji su željni da u toku cele godine okuse jednu jedinu jabuku?

Ja znam da ti mene nećeš i ne možeš razumeti, jer mi smo ipak dve vrste ljudi, od kojih svaka razmišlja na svoj način. Neki misle, nije važno šta se okolo dešava i kažu: važno je da ja imam svoj posao i vodim svoju brigu. Meni je najvažnije da ja zaradim i da ja dobro živim. Nije me briga za druge. Neka svako misli o sebi. Ali ne ide sve baš tako, jer zakuca mečka i na njihova vrata i to baš u času kada se najmanje nadaju.

– I šta sa tim hoćeš reći? – opet upade Igor.

– Hoću da kažem da čovek hteo ne hteo ipak mora da se bavi politikom, odnosno bolje rečeno da prati šta se okolo nas dešava i šta nam sve naši neprijatelji spremaju.

– Ali kakva je korist od toga što ti kao stanovnik jedne male zemlje znaš šta ti velike sile spremaju? Iskustvo kazuje da je uvek u prednosti onaj koju ima vojnu i tehničku nadmoć. Mi možemo pružiti otpor, braniti se, ali ćemo na kraju pokleknuti i biti poraženi. I čemu onda ta borba, čemu žrtve, čemu patnje i napori?

– Nisi u pravu Igore. Da te pitam, da li si ti ikada čitao Bibliju? Da li si čuo za Davida i Golijata? Ko je u toj borbi pobedio, David ili Golijat?

– Šta hoćeš da s tim kažeš? To je ipak samo jedna biblijska priča, a ko zaista zna šta se tada zaista desilo?

– Možda je to samo jedna izmišljena priča, jedna legenda, ali da li je tebi jasno u čemu se sastoji moć pomenute priče? Ti to sigurno ne znaš, jer nisi nikada o tome razmišljao. Priča o Davidu koji je savladao Golijata je priča koja i dan danas ima neverovatniu moć i ona je bila misao vodilja jevrejskog naroda koja mu je i u najtežim časovima davala snagu i omogućila da se ne samo održi do današnjih dana, već da postane narod koji, iako ne prestavlja veliku vojnu silu, ipak ima vrlo veliku moć u svetu.

– Neka to sve dragi Milane bude tako – opet će Igor – ali me čudi da još nisi spomenuo naš srpski „kosovski mit“?

– Kosovski mit? – začuđeno se upita Milan, pa nastavi – i taj, kako kažeš „kosovski mit“ ima neke sličnosti sa jevrejskom pričom o Davidu i Golijatu, jer smo se i mi Srbi zahvaljujući kosovskom mitu uspeli održati kao narod u toku 500 godina turskog ropstva. Svetosavlje i kosovski mit je bio duševna hrana zahvaljujući kojoj smo uspeli da se održimo i na kraju zbacimo sa leđa tirana koji nas je gazio punih pet vekova. Pet vekova ropstva mi smo izdržali i opet smo opstali kao narod i stvorili svoju državu baš zahvaljujući tom „kosovskom mitu“.

A šta misliš, zbog čega su Ameri navalili na Srbiju i zbog čega hoće da nas unište kao narod? Zato što znaju da dok Srbi postoje kao narod, oni nema šta da traže na Balkanu. Zbog čega su toliko navalili da nam otmu Kosovo i Metohiju? Zbog Albanaca? Šta njima znače Albanci? Ništa! Oni sigurno njih preziru više nego što mrze nas Srbe. Oni njih koriste samo kao sredstvo pomoću kojeg hoće da unište Srbe, a da bi uništili Srbe prvo im žele oteti Kosovo, jer nam žele ubiti dušu, žele rasturiti „kosovski mit“. E to je glavni razlog zbog kojeg su na nas navalili, iako su se time upustili u posao koji liči na račun bez krčmara, jer će oni jednog dana doći u priliku da ih baš Albanci oteraju sa ovih prostora. Jednog lepog dana daće im nogu u dupe isto kao što su svojevremeno dali Brozu, i kasnije Rusima i Kinezima. Ko doživi, videće šta će se jednog lepog dana desiti. Mi možemo o njima misliti šta hoćemo, ali Albanci su jedan jako složan i pametan narod, i njima niko ništa ne može sve dok se jednog dana kao i mi Srbi ne počnu gložiti sami između sebe.

Da li si ikada pogledao geografsku kartu Albanije, i da li imaš pojma o tome kako izgleda ta zemlja? Kako izgleda njeno tlo? Istočni deo te zemlje sačinjavaju surove kamenite planine a zapadni deo okrenut Jadranu je pretežno ravno močvarno i podvodno zemljište. Znaš li odakle potiču nazivi Albanija i Monte Negro? Pa evo, ako ne znaš, da ti kažem. Kada su italijanski pomorci plovili Jadranom, pogledom na istok, kada videli su crne planine, nazvali su ih Monte Negro (Crna Gora), a zatim kad bi se pokazale još više i surovije planine koje su se belile zato što su bile pokrivene snegom, te krajeve su nazvali Albanija, što dolazi od reči „Alba“ koja znači belo.

Da su Ameri stvarni prijatelji albanskom narodu, oni bi im financijski pomogli da isuše močvarno tlo i pretvore u plodno zemljište, a ako im je bila potrebna vojna baza na Balkanu, nisu morali osvajati Kosovo. Mogli su je sagraditi u kamenitoj utrobi albanskih planina. To bi bila mnogo bolja i sigurnija baza od Bondstil-a (Bondsteel) na Kosovu koju u svakom trenu mogu uništiti raketni projektili. A baš mi je važan taj njihov Bondstil. Odmagliće oni iz njega kao što su se iskuferisali iz Vijetnama. Živi bili pa videli.

Kad sve navedeno ispriča u jednom dahu Milan malo zastade da odmori grlo. Taj trenutak iskoristi Saša i reče:

– Milane, moram priznati da si u mnogo čemu u pravu ali ne moramo se baviti samo političkim temama koje nam kvare raspoloženje. Ima još toga o čemu se može razgovarati. Ne moramo uvek samo da se žestimo i kukamo. Daj da okrenemo na nešto veselije, nešto što će nam poboljšati raspopoloženje, da malo odmorimo dušu.

– Rado bi i ja pričao nešto veselije ali nam život pruža malo prilika za radost, pa je teško pronaći neku veselu temu, ali, evo, sad sam se setio jednog penzionera, pa ću vam ispričati šta mu se jednom prilikom desilo:

Čovek je otišao da malo prošeta i tako šetajući naiđe na mesto gde je bio postavljen ringišpil. To ga potsetilo na mladost, i nije mogao odoleti želji da se i on u tom ringišpilu malo provoza. Sedne čovo u korpu i okrene se nekoliko puta. I bilo mu je lepo i bio je zadovoljan, ali kad je došao kući, počelo mu se nešto u glavi mantati. Tako mu se mantalo nekoliko dana, i nije bilo druge već da ide doktoru i traži leka. Doktor mu dade neke pilule ali mu one nisu pomogle, i on, šta će drugo, već ponovo ode doktoru. On mu da neki drugi lek, ali opet nema pomoći. U glavi mu se i dalje manta. I tako nekoliko puta, sve dok se doktor nije setio da ga upita, od kada mu se u glavi manta?

Kad mu je rekao da se vozio na ringišpilu, doktor se nešto zamisli, i kad mu se upali lampica (tako se kaže kad čoveku proradi mozak), reče:

– Znaš prijatelju, sad sam smislio šta će biti najbolje da uradiš da rešiš problem. Slušaj me dobro, šta ću ti reći:

Odi tamo gde je onaj ringišpil, pa zamoli majstora da te nekoliko puta okrene u suprotnom smeru, i onda ti se sigurno neće više mantati.

I tako taj stari keša pravo do onog majstora što radi na rangišpilu, i kaže mu, kako mu je doktor rekao da ga provoza u suprotnom smeru. Kad je to čuo, onaj majstor popizdi i poče da se dere. Veli:

– Jebo te taj doktor koji te je poslao! Zar ti nije jasno budalo stara, da on tebe zajebava?

I otera ga, neću reći gde? Stid me.

A jadan čovek, ne zna šta će? Ima besplatnu kartu za gradski prevoz (a nije baš besplatna, jer se ipak nešto plati kad se vadi), a ne koristi je, jer nema kud da ide, osim doktoru, a para ionako nema, pa šta će onda da se bez veze gura po tramvaju ili autobusu, samo da bi kartu iskoristio, ali u jednom času mu dođe misao da sedne u tramvaj, pa pravo u dugi kraj grada. Kad tamo, to dosad nije znao, neki park i u sred parka ringišpil. Pogleda on dobro taj ringišpil, gleda, pa sam sebi ne veruje. I stvarno taj ringišpil se okreće u suprotnom smeru. Gleda, i sve mu postade jasno, i čim je ringišpil stao, potrči da što pre zaume mesto u jednoj korpi, sedne, lepo se namesti, i provoza u suprotnom smeru, kako ga je doktor savetovao. I kad je ringišpil stao, gle čuda! On oseti da mu se više u glavi ne manta, i vidi da je doktor bio u pravu, i da učeni ljudi svašta znaju, pa ih treba poslušati kada ti daju neki savet.

Eto, to je ta moja priča, završi Milan i drago mi je ako vam je bar malo popravila raspoloženje.

Čuvši Milanovu priču i Saša i Igor su se slatko nasmejali, a Milan je dodao:

Moram da vam ispričam još nešto što sam pre izvesnog vremena pročitao u novinama.

Desilo se. to odprilike pre 400 godina u Lici Tamo je živeo jedan Srbin, jak čovek. Jednom prilikom jahao je na svom malom brdskom konjiću, i u jednom trenu konj malakše, padne, pa ni makac. Ne može ni da ustane a tek još da nosi i njega. Čovek je znao da će konja, ako ga ostavi, pojesti vukovi, i zamislite šta je uradio? Podigao konja, natovario na leđa i doneo kući, pri čemu je pešačio više od jednog kilometra. Eto, pa neka neko sad kaže šta sve Srbin ne može da uradi samo kad hoće. Načinio je taj čovo još neke podvige i mađarski kralj Matija Korvin ga je lično odlikovao za njegovu snagu, hrabrost i junaštvo.

I moram još nešto da vam objasnim. Taj čovek je bio sigurno jako snažan, jer da nije imao snage, ne bi to mogao učiniti, ali tu nije bila važna samo snaga, već volja, koja je bila važnija od snage i koja odlučuje sve. Onaj ko ima jaku volju za njega ne postoji ništa što nije moguće. To treba da zna svaki Srbin! Eto tako je to…..

Tako je Milan konačno završio svoju govoranciju i na kraju rekao:

– Imam ja još toga što bi vam mogao ispričati i što bi vas sigurno zanimalo, ali sad sam se setio da moram ići da nešto kupim. Žena mi dala zadatak, pa ako to ne uradim, biće problema.

To reče, ustade , pozdravi se sa Igorom i Sašom i ode tako brzo da ga ni vetar ne bi mogao stići.

 

Branko Mićić KondićUkradena sreća

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: