Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Život

Ukradena sreća – XV deo

 

UKRADENA SREĆA – XV deo

Petnaesti deo romana u nastavcima koji je napisao Branko Mićić Kondić

 

Tek što je Milan izašao iz kuće Igor pogleda u Sašu i reče:

– Hvala Bogu da je otišao. Dosta mi je bilo njegove priče, ali moram sa njim lepo, jer mi treba. Jest vetropirast i mnogo priča bez veze, ali mi je nekad potreban u poslu, i zbog toga ga moram trpiti. A danas nam je sve pokvario, jer ja sam mislio da ovaj put razgovaramo o našim porodičnim problemima. Sada, kad smo se konačno kao porodica sastali, ima dosta toga o čemu se u budućnosti moramo dogovarati i savetovati.

Roman ukradena sreća

Moram priznati – odgovori Saša – da taj tvoj Milan ima dug jezik i previše priča, ali u njegovima pričama ipak ima i dosta istine, i ponekad je njegovo izlaganje i zanimljivo.

Ne kažem ja – nastavi Igor – da mnogo toga što on priča nije zanimljivo i da nije istinito, ali je zaista uvek preopširan i njegove priče nikuda ne vode. To je kako ona kako narodna poslovica kaže „Trla baba lan da joj prođe dan…“. On nikad ne zna da priča o nečem poslovnom, o tome kako se može nešto privrediti i zaraditi koji dinar, o nečemu iz čega bi se mogla da izvuče neka korist. Eto u tome je problem, ali ostavimo sada Milana da pređemo na pravu stvar. Ustvari da rešavamo naše probleme. Kao prvo, meni je vreme da se ženim, ali ja pre ženidbe želim da promenim prezime, to jest da uzmem tvoje prezime kao prezime svog pravog oca, kako sam ti, mislim, već rekao, a da bi to ostvario, predhodno moram rešiti niz problema. Naime, ja ne mogu menjati prezime u ovoj sredini gde sada živim, i sada u vezi tog želim da ti izložim svoj plan. Kao prvo, ja sam odlučio da prodam svu svoju nepokretnu imovinu koju imam ovde gde sada živim i da napravim kuću tamo gde ste i vi, da svi budemo na okupu u jednom mestu.

Kad je to čuo Saša se jako obradova i reče:

– To ti je pametno i to me jako raduje, ali Igore ja mislim da je mnogo pametnije i jeftinije kupiti neku dobru postojeću već sagrađenu kuću, nego graditi novu, a kada kupuješ neku nekretninu uvek je bolje kupovati od nekog ko je to nasledio nego od onog koji je to pravio, jer onaj ko je nasledio ne zna koliko muke i truda treba uložiti da se neka kuća napravi. Samo kod kupovine treba dobro paziti da zgrada ima sve potrebne papire, da posle prilikom uknjiženja ne bi bilo problema.

Rekao mu je da u blizini njihove kuće postoji jedna takva kuća, čiji je vlasnik pošten čovek, koji je tu kuću nasledio, i jedva čeka da je proda, pa su dobri izgledi da bi se mogla prilično jeftino kupiti, a onda bi je nakon kupovine mogao srediti po svom ukusu, što ne bi mnogo koštalo, i tako bi sa mnogo manje novca mogao dobiti ono što želi.

Igoru se pomenuta ideja dopala, pa je predložio ocu da ostane kod njega i da prenoći, pa da ga sutra odveze svojim kolima nazad njegovoj kući i da usput pogleda kako izgleda i za koje bi se pare mogla kupiti pomenuta kuća.

Na Igorov predlog Saša je odgovorio:

– Dragi sine, ja bi rado ovde prenoćio, ali ne znam šta će reći mama.? Brinuće se gde sam i zbog čega se nisam vratio kući.

– Tata, nije to sve što sam želeo da ti kažem, ima još mnogo toga o čemu bi želeo da razgovaram sa tobom, da me posavetuješ, i zato ja predlažem da ti sada ne ideš nazad svojoj kući, već da prenoćiš kod mene. I nemoj da brineš. Javiću ja mami telefonom, i sve će biti u redu. Nema ona razloga da brine kad si ti kod mene.

– Ali biće joj neobično, jer od onog časa kada smo se venčali, ja ni jednu noć nisam proveo bez nje, i njoj će to biti prva noć koju će provesti bez mene.

– Pa neće biti sama. Tu su u kući Milica i Ljilja. Nisu one mala deca već odrasle devojke.

I tako je na kraju Saša pristao da prenoći kod Igora, i to je bila prilika da nastave razgovor o postojećim problemima. Igor je ispričao svom ocu kako je njegov „bivši“ lažni otac imao tri trgovačke radnje koje su jedno vreme dobro poslovale. U jednoj je držao tekstil a u druge dve prehrambene proizvode.

Međutim u novije vreme zbog opšte besparice i osiromašenja stanovništva, promet je jako opao a razni porezi, doprinosi i drugi nameti su visoki, pa je došao u situaciju da ne može dalje uspešno poslovati. Zato je radnju sa tekstilom zatvorio, a izgleda da slična sudbina čeka i one u kojima radi sa prehranom.

Na sreću on ima priličnu sumu novca u banci, i tako, ako bude prisiljen da zatvori i preostale dve radnje, za sada neće biti novčanih problema, a u planu ima da se orijentiše na uvozne poslove, jer to u sadašnjim prilikama donosi najveću i najbezbedniju zaradu. Doduše, nekad treba negde podmazati, ali kad se sve izračuna, ipak se isplati.

Kada je to rekao Igor je očekivao da će Saša nešto odgovoriti, ali on je ćutao jer je iznenada osetio neki umor, i u mislima poželeo da prekine razgovor i malo odspava. Igor je to primetio, i tako je o pomenutoj temi razgovor privremeno završen, pa je zato predložio da malo pogledaju šta ima na televiziji. Kad su uključili aparat upravo su počele vesti koje su po običaju bile mršave, a neke teme su se već ranije nekoliko puta ponavljale. Zato su ubrzo televizor isključili i ponovo nastavili priču. Saša koji se u međuvremenu razbudio prvi je počeo:

– Nikako ne razumem zbog čega imaju tako loš program. Zar u nas nema sposobnih ljudi koji bi mogli uraditi nešto bolje?

Na Sašino pitanje Igor je odgovorio:

– Ima sposobnih ljudi i mogli bi oni na televiziji načiniti zanimljiviji program, ali takvi ljudi su potisnuti u stranu, i ne mogu doći do izražaja, dok oni što rade na televiziji nastoje da se prilagode ukusu većine gledaoca, čiji intelektualni nivo nije naročito visok, i zbog toga to tako rade. Ono što se na televiziji sada prikazuje, možda se tebi ne sviđa, ali ako se dopada većini gledaca, onda je program ipak dobar.

– Pa zar nije zadatak televizije kao javnog medija da podučava narod nečemu korisnom, da podiže opšti kulturni nivo?

– Tako bi trebalo da bude, ali mnogo toga određuje politika. Znaš onu iz staroga Rima: Daj narodu „Hleba i igara“!

Igor je i dalje kroz razgovor želeo da što više sazna o svojoj pravoj porodici. Raspitivao se za razne pojedinosti. Najviše o svojim sestrama i njihovim planovima za budućnost. Pošto se još ranije družio sa Milicom, kada nije znao da mu je ona rođena sestra, i kada je čak pomišljao da sa njom stupi u intimnije odnose, do čega na sreću nije došlo, neke stvari su mu bile poznate, jer mu je ona o tome pričala, ali on je, iako su o svemu prilikom prvog susreta nešto pričali, hteo da sazna što više o svojoj porodici i želeo je da to čuje lično iz očevih usta. Naročito ga je interesovalo očevo zdravstveno stanje, ali Saša kao uvek nije bio raspoložen da o tome opširnije govori, jer je spadao u onu vrstu ljudi koje svoje muke kriju u sebi i ne žele da opterećuju druge, a izbegavao i da mnogo misli o svojim zdravstvenim problemima, držeći se pravila da onaj koji mnogo misli na svoju bolest time postaje još bolesniji, a spadao je u ljude koji su rešenje mnogih problema videli u tome da o njima mnogo ne misle, živeći u uverenju da se čovek ne treba opterećivati onim što ne može sam rešiti, već se treba, što narod kaže držati izreke „udri brigu na veselje“, a život će sam ili ono što kažu sudbina odrediti onako kako će u budućnosti biti.

Suprotno Saši, Igor je imao drugo mišljenje i smatrao da u životu sve treba pažljivo unapred planirati i nastojati svojim radom stvoriti uslove za očuvanje zdravlja, za lečenje i uopšte za bolji život.

U toku razgovora Saša je primetio da je Igor ipak na neki način nametljiv i da spada u onu vrstu ljudi koji misle da su oni uvek u pravu i da su skloni da svoju volju nameću drugima, ali to kod njega nije palilo. Pažljivo je slušao šta Igor govori, ali mu nije odgovarao istom merom. Njegovi odgovori su bili tihi i smireni, a reči blage i umerene, i on je baš tim svojim mirom i spokojem u početku prilično nervirao Igora, da bi, kako je razgovor tekao postepeno iskazao svoju nadmoć nad njim, i tako ga neprimetno dovodio u situaciju da i on u toku razgovora promeni svoj stil i postane toleratniji i smireniji.

 

 

Branko Mićić KondićUkradena sreća

 

 

Ostavite komentar

Ostavite komentar