Ukradena sreća – XVI deo

UKRADENA SREĆA – XVI deo

Šesnaesti deo romana u nastavcima koji je napisao Branko Mićić Kondić

Nastavili su sa pričom duboko u noć i tako reč po reč, iako nije bilo Milana ponovo su okrenuli razgovor na političke pa čak i na religijske teme.

Razgovarali su o teškoj privrednoj situaciji u zemlji i zaključili da je stanje katastrofalno. Posla nema. Mase ljudi svakog dana dobijaju otkaze, a cene najosnovnijih prehrambenih proizvoda neprekidno rastu, dok plate i penzije praktično miruju, a njihova realna vrednost neprekidno opada, jer ako cene najvažnijih prehrambenih proizvoda i najnužnijih usluga porastu za 20 pa čak i 30 procenata, a penzioneri dobiju povišicu od samo dva posto, šta je to nego relativno vešto prikriveno umanjenje penzija. Pored toga postepeno su ukinute mnoge beneficije u vezi zdravstvenih usluga. Mnogo dobrih i korisnih lekova više nema na listi zdravstvenog osiguranja, već ih u slučaju potrebe, pacijent mora platiti iz svog vlastitog uglavnom praznog džepa. Stvorena je situacija da oni koji nemaju novca nemaju priliku da se kako treba i na vreme leče. Zato mnogo ljudi umire pre vremena. Mladi ljudi zbog nepostojanja mogućnosti da se zaposle i obezbede stalne i sigurne prihode, nemaju hrabrosti da se žene, osnivaju porodice i rađaju decu.

Saša nije mogao da a ne kaže i kako je ciničan onaj slogan što se često emituje na televiziji „Vreme je za bebe“, i da je verovatno onaj ko ga je izmislio za to dobio prilično visok honorar.

To mu dođe slično onom mudrom zaključku, kad je neki pametnjaković rekao:

„Pošto je statistički dokazano da najviše ljudi umire u krevetu, potrebno je u cilju smanjenja mortaliteta smanjiti broj kreveta.“

Kako se uopšte u situaciji kada vlada besparica, velika skupoća i nezaposlenost može govoriti o nekom „vremenu za bebe“. Ne mogu bebe živeti od vazduha.

Igor se na to samo kiselo nasmejao i nastavio:

– Nije kriza zahvatila samo našu zemlju. Ova kriza je opšta, globalna. Malo je zemalja koje ova kriza nije zahvatila. I neće se to ni brzo ni lako rešiti, jer se mora mnogo toga u svetu promeniti da bi stvari mogle krenuti na bolje. A znaš koji je glavni svetski problem? Najveći problem je taj što se širom sveta namnožilo previše administracije. Ako u nekoj državi ima previše činovnika i drugih džabalebaroša, a malo onih koji stvarno nešto proizvode, tu mora biti i krize i svakojakih drugih problema, jer se previše troši a malo zarađuje. Znači, nešto je trulo u vladajućim sistemima, i to se mora menjati, milom ili silom. Znaš da je onaj moj prijatelj Milan koji često koješta bez veze lupa, kad bolje razmislim u nekim stvarima u pravu.

Sećam se kad je mi je jednom govorio o nekom istorijskom prelomnom vremenu, kad se u svetu nagomilaju silne suprotnosti, i kada dođe vreme da nešto mora da pukne, mora da se menja. Spominjao je svetog apostola Pavla i pojavu hrišćanstva koje se pojavilo i donelo neki red kada je usled pokvarenosti i nemorala Rimskom carstvu zapretilo rasulo.

Ja opet mislim, da se i muslimanski prorok Muhamed u svoje vreme pojavio u vremenu kad se videlo da ni judaizam ni hrišćanstvo ne mogu da se izbore sa socijalnim problemima. Pravo da kažem, ima nekih stvari u muslimanskoj religiji koje su razumne i prihvatljive.Uzmimo, na primer njihov verski porez – „zekat“, koji kaže da svaki pravoverni musliman mora na kraju poslovne godine da odvoji 40-i deo svoga čistog prihoda za pomoć sirotinji. Ima tu neke logike i mudrosti, zar nije tako?

Znaš, šta je Igore – nastavi Saša – ti kad tako govoriš izgledaš mi kao neki utopijski socijalista. Čudno mi je to da ti, koji si na neki način bogataš, sada tako govoriš. To me potseća na neke događaje kada su kod nas u Srbiji deca pojedinih bogataša, pa čak i popova prilazili komunistima, a nemoj reći da nije bilo i popova koji su se u svoje vreme priklonili komunistima.

Znaš tata – produži Igor – da ja nemam nikakve veze sa komunizmom niti mi je šta poznato o tom sistemu, ali vidiš da savremeno kapitalističko društvo ne funkcioniše. Moje je mišljenje da je ono preživelo svoj vek, iako meni lično u postojećem sistemu nije loše, treba misliti na budućnost. Da li postojeći društveni sistem ima šanse da preživi?

Stabilno društvo ne može postojati ako nema pravde i solidarnosti. Ovo što se sad dešava kod nas a i šire u svetu liči kao da su se ljudi već podelili na kaste. Stvara se jedno kastinsko društvo u kojem jedni imaju i mnogo više nego što im treba a drugi jedva preživljavaju. I to nije problem koji dolazi do izražaja u sadašnjem vremenu. Kažu da je istaknuti komunistički funkcioner Milovan Đilas u svoje vreme, bilo je to negde u pedesetim godinama prošlog veka, govorio o „birokratskoj kasti“, a književnik Branko Čopić objavio svoju „Jeretičku priču“, u kojoj je kritikovao tadašnju komunističku elitu. Obojica su, razume se, povukli mačka za rep. Tako je to bilo tada.

Eto, ako se kaže da postoje „zaslužni građani“ to znači da su ostali građani „nezaslužni“, a šta je to nego „parije“. Znači i mi smo „parije“ koji treba samo da plaćamo porez i razne namete, i to je to.

I još nešto da ti kažem i što ćete iznenaditi. Čuo si valjda za svetog Savu. Ja sam nedavno nešto pročitao, što me je jako iznenadilo. Krmčija svetog Save, navodno, doslovno glasi:

„Da niko i nipošto ne brine samo o sebi, nego i o bližnjem, i niko da nema ništa više od drugog, ni bogataš od siromaha, ni gospodar od sluge, ni knez nad onim kojim vlada, ni car od vojnika.“

Kažem „navodno“ jer ja to nisam pročitao u nekoj crkvenoj knjizi već u jednom časopisu, pa nisam baš siguran da baš tako glasi, ali ako je to istina, onda se sv. Sava može pored onoga svega što mu se pripisuje posmatrati i kao prvi utopijski socijalista!?

– I da ti kažem šta piše u Dušanovom zakoniku koji je donet na državnom saboru u Skoplju 1349. godine, i dopunjen na saboru u Seru pet godina kasnije.

U carskoj naredbi u vezi Zakonika stoji:

„Ako car napiše pismo ili iz srdžbe, ili iz ljubavi, ili iz milosti za nekoga, a to pismo narušava Zakonik i nije po pravdi i po zakonu, kako piše Zakon, sudije tom pismu da ne veruju, samo da sude i vrše po pravdi“, i dalje: „Sve sudije da sude po zakonu, pravo, kako piše u Zakoniku, a ne da sude po strahu od cara“, kao i „Sudije da idu po zemlji kuda je kome oblast, da nadziravaju i da čine pravdu ubogim i ništim“.

Zato mi Srbi imamo razloga da sa ponosom kažemo da smo jedan od davnina poznat demokratski narod.

Onda je reč uzeo Saša i rekao da je to sve lepo rečeno, ali da je to sve daleka prošlost i nema veze sa današnjim stanjem, a mi danas kao narod nismo uopšte solidarni. Kod nas nema sloge, a malo je spremnosti da se međusobno pomažemo. Tu je naveo razliku između hrišćanstva i islama i rekao:

– Iako ja mislim da je hrišćanstvo naprednija i manje zahtevna religija, bolje prilagođena savremenom čoveku, ono nije izričito obuhvatilo neke važne odrednice ljudskog života i društva, i da su sledbenici Isusa Nazarećanina u znatnoj meri izneverili njegovo učenje, jer je Isus pre svega isticao čovekoljublje i solidarnost među ljudima, potrebu da bogati pomognu siromahe, i uopšte pomaganje ljudima kada su u nevolji, i baš tu je savremeno Hrišćanstvo zakazalo, i to je prema onome što ja mislim, bio razlog zbog kojega je veliki broj ljudi prihvatio učenje proroka Muhameda. U Islamu je važna materijalna solidarnost bogatih sa siromašnima, i to je jedna očigledna prednost.

To je činjenica koju će tvorci nekog budućeg svetskog poretka morati da uzmu u obzir, ako žele da ostvare pravedno društvo u kome neće biti buna i trzavica.

Evo, da ti usput još nešto kažem:

U Bosni je u tursko vreme živeo jedan vrlo pametan i snalažljiv čovek. Bio je to Gavro Vučković. Što se tiče pismenosti on je bio samouk, ali je iza sebe ostavio tri vrlo značajne knjige. Prva knjiga koju je on o svom trošku štampao 1866. god., imala je naslov „Rječ krajišnička“. U istoj je na stranama 21 i 22 doslovno napisao:

„U svakom narodu ima dobri i pošteni ljudi, a ima i zlih, podlih ………, mnogo se viče na Turke, a u Turaka ima lijepih običaja, kakvih na žalost u nas nema, vrlo malo još u pojedinih – Turčin jedan da je došao iz Hine (=Kine – dodao B. M.), i drugi neznam oklen, pomažu jedin drugoga; jeli kod koga tako? – na žalost nije! -……“

Igor je pažljivo slušao Sašu, ali mu se na licu moglo videti, da je u nedoumici, da ga njegovo izlaganje iznenađuje, da bi hteo nešto da kaže, ali ne zna kako? Na kraju kratko reče.

– Pa ti onda navijaš za muslimane?

– Ne navijam ja ni za koga. Samo izlažem činjenice. Pa vidi samo šta se sa nama Srbima dešava u ovom veku. Ćorav vidi da nestajemo, da idemo u propast. A zbog čega? Zbog nesloge i sebičnosti. Zbog nespremnosti da jedan drugog pomogne. I da ti još nešto kažem, pa misli šta hoćeš. Svako društvo u kojem se jedan uzak krug preterano bogati, a veliki broj ljudi živi u siromaštvu, i jedva sastavlja kraj sa krajem, pa bilo to država, politička stranka, verska organizacija ili bilo šta drugo, osuđeno je na propast. Pogledaj istoriju. Vidi kako su propadale imperije. Uvek je pre raspada i propasti vladala nepravda i masovno osiromašen narod. Seti se one francuske kraljice Marije Antoanete, kad je pitala što se narod buni? Neko je rekao da nemaju hleba, a ona je odgovorila, što ne jedu kolače? I kako je završila? Na giljotini! Na giljotini, dabome.

Tako je bilo i u Rusiji. Silosi su bili puni žita, a narod nije imao hleba, a kad su ljudi izašli na ulicu Car je naredio da se u masu puca. I tako je buknuo požar koji je Lenjin sa svojim pristalicama vešto iskoristi i osvojio vlast.

Stara je narodna izreka kaže da svaka revolucija počinje sa pijace, ali mnogi to neće da znaju ili se prave gluvi i ništa ne čuju.

Odosmo mi predaleko – u jednom trenu reče Igor – mislim da smo promašili temu, jer ja sam mislio da mi više razgovaramo o našim porodičnim temama i problemima. A vreme je i da idemo spavati, jer ako ovako nastavimo sa pričom, dočekaćemo zoru…..

Slažem se sa tobom – nastavi Saša – ali širom sveta sve je u nekoj vezi. I krađa dece u porodilištima je na neki način u vezi sa otsustvom morala koje je zavladalo u celom svetu.

I da ti još nešto kažem. Nedavno sam u nekom starom časopisu, ne mogu se setiti tačno gde, pročitao jedan članak u kojem je neki naš zemljak koji se poturčio pisao turskom Sultanu o razlozima zbog kojih tadašnja turska država ima problema. Neću biti dug. Spomeniću samo dve rečenice:

Na jednom mestu doslovno kaže „Bog ne menja ništa u jednom narodu dok se sam narod ne izopači“, a na drugom, gde navodi tri razloga koji su uzrok, kako bi danas rekli, krize u turskom carstvu, i u okviru trećeg razloga kaže: “Napokon uzrok je svih uzroka i posledica: pohlepnost za mitom i povađanje za ženama.“ A bilo je to odprilike u 17.-om veku, i Sultan ga je dobro nagradio.

I to je bio kraj priče, bar za ovu veče, jer su i Igor i Saša bili umorni i osećali da je vreme da se ide u krevet.

***
Sledećeg dana kad se Saša probudio, bilo je oko osam sati, dok je Igor ustao nešto ranije i skuvao sebi kafu a Saši čaj od mente, jer mu je on već rekao, da odavno ne pije kafu zbog visokog pritiska.

Nakon doručka kojeg je pripremio Igor, seli su u kola i krenuli na put. Nije bilo magle, kolovoz je bio suv, pa je putovanje bilo prijatno, iako je na putu bilo dosta udarnih rupa, zbog čega je Igor morao dobro paziti kako vozi. Ipak, pošto udaljenost nije bila velika, brzo su stigli kuda su naumili.

Kad su kola zaustavili ispred kuće, na ulazu u dvorište, sa puno radosti su ih dočekale Marija , Milica i Ljilja.

Igor je u međuvremenu otvorio gepek, izvadio tri poveće plastične kese u kojima su bili darovi namenjeni majci i sestrama i odmah dao šta je kome namenio.

Zatim su Igor i Saša produžili do kuće o kojoj je Saša pričao Igoru. Pošto su je pogledali izvana Igor je poželeo da vidi kako izgleda njena unutrašnjost, ali nije bilo vlasnika da kuću otvori. Međutim Saša se brzo setio da upita komšiju kada vlasnik kuće dolazi da je obiđe. Na sreću pomenuti komšija je imao ključ od kuće, otključao ulazna vrata, pa su mogli da uđu i da sve lepo razgledaju.
Kada su videli što ih je interesovalo, Igor je rekao Saši da mu se kuća dopada i da bi je rado kupio. U tom smislu dogovorio se sa ocem da on potraži vlasnika kuće, da se raspita za cenu i o tome da li kuća ima sve potrebne papire, da bi se mogla nakon kupovine bez problema uknjižiti. Zatim su se vratili kući gde ih je dočekala Marija koja je u međuvremenu spremila užinu i tako su svi na okupu kao jedna porodica zajedno užinali. Bilo je dosta razgovora i raznih šala, jer su svi bili radosni i dobro raspoloženi.

Zatim je Igor nastavio put za Beograd, kuda je išao poslovno zbog dogovora sa svojim poslovnim partnerom u vezi uvoza pasulja iz Kine. Sa sobom je povezao i Sašu koji je takođe imao nekog posla u Beogradu. U toku vožnje Igor je pričao ocu o tom svom poslu, i tako je Saša saznao da naša zemlja uvozi pasulj, i ne samo pasulj, već i jabuke, beli luk, paradajz, zelenu salatu i još mnogo drugog povrća koje se i u našoj zemlji proizvodi, a moglo bi se prizvoditi i u većim količinama tako da uvoz ne bi bio potreban.

To saznanje ga je zaprepastilo i nije mu bilo jasno zašto se tako radi, kada to sve možemo proizvesti i u našoj zemlji? Igor mu je odgovorio da on o tome mnogo ne razmišlja, i da je on odlučio da se time bavi, jer je tu prilika da se dosta zaradi, i na kraju rekao:

– Ja moram da radim i da zaradim, a radim ono što je u datom momentu moguće. Ako neću ja, hoće drugi, i tu se ne može ništa promeniti sve dok država nešto ne uradi.

Branko Mićić Kondić – Ukradena sreća