Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Život

Ukradena sreća – XVII deo

 

UKRADENA SREĆA – XVII deo

Sedamnaesti deo romana u nastavcima koji je napisao Branko Mićić Kondić

 

Kad su se Saša i Igor vratili iz Beograda, Marija im je pored ostalog ispričala kako joj je komšinica donela časopis „Treće oko“ u kojem je jedna lekarka objavila priču sa naslovom „Upornost vredna života“ u kojoj je opisano kako je neka žena u porodilištu rodila dvoje muške dece. Pri tom je, navodno, jedno dete pod misterioznim okolnostima umrlo, a majci nisu hteli da pokažu čak ni mrtvo dete.

Crvena Jabuka glazirana šećerom vašar slatkiš

Žena je posumnjala da joj je dete ukradeno, i išla čak u Bugarsku do babe Vange, da joj ona kaže šta se sa njenim detetom desilo? Od Vange je dobila odgovor da je dete živo i da se nalazi u nekom velikom gradu, ali baba nije znala koji je to grad i nesretna žena nije mogla da ga nađe, ali srećom sasvim slučajno je prepoznala svoga sina na jednoj svadbi. I tako je konačno pronašla svoje dete.

– Zatim je dodala da po njenom mišljenju u jednom delu pomenute priče ima određene nelogičnosti koju je teško shvatiti, ali to nije toliko bitno, koliko sadržaj priče u celini. I na kraju je rekla:

– Ko hoće, eno mu „Treće oko“, još ga nisam vratila, pa može da pročita celu priču, jer ja ne mogu ovako ukratko da verno ponovim sve što je tamo napisano.

***

U toku vrlo kratkog vremena Saša i Igor su se toliko zbližili da su skoro uvek bili zajedno, i sami za sebe nešto pričali, dok su Mariju skoro potpuno zapostavili, usled čega ona nije bila zadovoljna, ali nikom o tome nije bilo šta govorila. I tu je došla do izražaja ona mudra strpljivost koju poseduju neke pametne žene. Držala se one stare narodne poslovice koja kaže „Tiha voda roni breg“, i računala je da će doći vreme kad će njen sin Igor za kojim je godinama toliko žudila, jednog časa uvideti da treba naći vremena da i sa njom, svojom majkom, ponekad malo razgovara.

Već smo rekli da joj nije bilo baš pravo što se Igor više zbližio sa svojim ocem Sašom nego sa njom, ali je primetila da se, od kako se njih dvojica češće sastaju, druže i razgovaraju, Sašino zdravstveno stanje bitno poboljšalo. To više nije bio onaj bezvoljni pomalo oronuli starac i bolesnik, na čijem se licu skoro nikad nije pojavljivao osmeh, već sasvim drugi, dobro raspoložen čovek čije lice blista od zadovoljstva. I kada ide ulicom očigledno se vidi da se u njemu nešto promenilo. Umesto malo pogurenog čoveka opuštenih ramena i glave pognute prema zemlji, sad Saša korača ulicom uspravno i samouvereno, kao nekad pre dvadesetak godina, i sve je to videla kao očigledan dokaz kako duševno stanje i dobro raspoloženje mogu pozitivno uticati na čovečje zdravlje i kondiciju.

Međutim u Marijinoj duši tinjalo je još jedno nezadovoljstvo. Sada na kraju životnog puta konačno je shvatila da Saša ipak nije bio za nju pravi izbor, jer oni, iako su prividno živeli u slozi, ipak nisu uspeli da se dovoljno duševno zbliže, jer je on uvek izbegavao bilo kakav ozbiljiniji razgovor sa njom.

Jednom prilikom setila se majčinog saveta, koja joj je govorila da postoje dva razloga koji mogu povezivati dva bića. Jedan je lepota ili fizička privlačnost, a drugi je komunikacija. Srodne duše koje imaju podudarne ukuse i područja interesovanja, mogu naći razlog koji će ih privući jedno drugom, i uvek će naći vremena za razgovor o različitim temama.

U početku, dok su ljudi mladi, fizički izgled je važniji, ali kako godine prolaze i ljudi stare, duhovna podudarnost postaje sve značajnija.

I još nešto: Žene moraju znati da su muškarci nešto posebno. Oni se žene i žrtvuju svoju slobodu da bi mogli zadovoljiti svoje seksualne prohteve kada god to zažele, a žene stupaju u brak sa očekivanjem da će tako imati sigurnost i zaštitu, ali se pri tom vrlo često prevare.

Konačno je shvatila da on nema interesa da sa njom mnogo razgovara i da je ona njemu u suštini najpotrebnija u krevetu. I zato se često vrlo jadno osećala.

***

Jutros su Saša i Igor kolima otputovali u Beograd, a obe devojčice otišle u školu, pa je Marija ostala sama u kući. To je bila zgodna prilika da pozove komšinicu na kafu. Ona je brzo došla i čim je popila kafu odmah je prevrnula šolju. Isto je učinila i Marija sa željom da komšinica pogleda i u njenu šolju.

Marija je bila loše raspoložena i neko joj je bio potreban za razgovor. Nije bila pušač, a komšinica nije mogla da popije kafu a da ne zapali cigaretu. Kad je povukla prvi dim, rekla je Mariji:

– Ajde boga ti zapali i ti jednu da se opustiš. Zapali jednu, videćeš kako će ti biti bolje.

Marija se ustezala jer do sada nikad nije pušila, ali je uz kraće nećkanje ipak popustila. Uzela je cigaretu i zapalila. Kada je prvi put povukla dim, osetila je neku gorčinu, i nije joj prijalo, ali nije htela da prekine, i desilo se čudo. Odjednom je osetila kao da se probudila, a crne misli su isčezle. Sve je izgledalo kao da posle tamnog oblačnog neba sunce odjednom grane i sve obasja, i ona je osetila potrebu da priča, da sve kaže što je muči, da sve iz sebe istrese.

Bila je prilika da se pošteno ispričaju, jer je sigurno znala da će za dogledno vreme biti same, da ih niko svojim prisustvom neće ometati, naročito Saša koji iz Mariji nepoznatog razloga nije voleo da mu ta žena dolazi u kuću. Jednostavno je nije podnosio, ali nikad ni jednom reči nije rekao zbog čega, a razlog je bio jednostavan. Radilo se o događajima koji su se dešavali davno, još u vreme dok su njih dvoje bili momak i devojka.

Ta sadašnja komšinica kao devojka bila je veoma lepa. Saša je bacio oko na nju, i poželio je da je osvoji, ali ona nije bila kao ostale devojke, i to mu nije uspelo, zato što je ona spadala u one devojke vragolanke koje znaju i umeju da se vešto poigravaju sa muškarcima.

Kada joj je na jednoj igranci Saša prišao i zamolio za ples, ona je bez nećkanja pristala. Muzika je svirala tango i ona mu je dozvolila da joj se u toku plesa svojim telom maksimalno približi, a sama se ponašala tako da je pomogla Saši da se u toku plesa prilično uzbudi. Kad je osetila da se nešto miče u njegovim pantalonama, još se čvršće privila uz njega i malo, kako su tada znali reći, promešala. Saša se toliko zaneo da pri tom nije mislio šta će se desiti kad muzika prestane, i kad se oni odvoje jedno od drugog, ali desilo se šta se desilo. Saša je morao da brzo stavi ruku u džep od pantalona i tako reši problem. Svi prisutni u sali koji su ga gledali, bili su svesni onoga šta mu se desilo.

Kasnije jednog dana je uspeo je da je nagovori da dođe na sastanak, i ona je došla. Predložio joj je da odu u bioskop. Gledali su „Prodavačicu ljubičica“ sa Sarietom Montiel u glavnoj ulozi.

Dok je devojka gledala film, Saša se bavio drugim poslom. Polako joj je stavio ruku na krilo, pa isto tako polako, mic po mic, gurnuo pod suknju a zatim krenuo rukom prema gore i napipao onaj „patent“ kojim se kraj čarape pričvrsti za „halter“. Zatim je išao dalje, sve dok nije osetio da je blizu ono o čemu je najviše razmišljao. Svo vreme ona je pratila kako se njegova ruka pomiče, ali ga nije ometala, jer je, kako mu se činilo to i njoj prijalo, što je osetio po laganim drhtajima njenog tela. Saša je po njenom držanju pomislio da je stvar sređena , i da će nešto biti, ali su mu se nade izjalovile. Čim se film završio i svetlo upalilo, ona se izmakla i jednim potezom odmakla njegovu ruku od sebe.

Bilo je još sličnih situacija. Jednom prilikom su se dogovorili da oni sami odu na izlet u obližnju šumu. Tamo su se ljubili i milovali i Saša se opet ponadao da će nešto biti, ali ne daj vraže, u jednom trenu ona se spotakne i padne (Saša nije znao da je ona to namerno izvela), i pri tom isčači nogu. Rekla mu je da je jako boli i da ne može sama da ide, i šta se desilo? Jadni Saša je morao da je uprti na leđa i tako nosi kroz šumu čitava dva kilometra. Kad su se približili naselju, ona mu reče da su joj bolovi popustili i da dalje može da ide sama. Saši je bilo jasno da ga je „izradila“, ali joj nije ništa rekao.

Tako su se zabavljali na razne načine nekoliko meseci a onda je Saša odlučio da joj otvoremo kaže šta hoće, nakon čega je dobio kratak odgovor:

– Može, to i ja jedva čekam, samo moramo najpre kod matičara!

I tako se sve završilo, a Saša je zatim počeo da se zabavlja sa Marijom koja nije pojma imala o Sašinim avanturama sa njenom komšinicom, a ona je o svemu mudro ćutala i samo se ponekad zagonetno smeškala.

Marija je počela svoju priču tužnim temama. Govorila je da se rodila kao baksuz, jer ima osećaj da nikad u životu nije imala sreće. Svaki put kad čovek pomisli da je sreća na dohvat ruke, uvek se nađe neko ko ti je ukrade.

Komšinica je na to dodala:

– Da, u pravu si, ima mnogo oni koji nam kradu sreću. Nekad je to kad lekari ukradu majci rođeno dete, nekad, kad iz belog sveta dođu rakete i bombarderi i pobiju nedužne ljude. Da li si pomislila kako je bilo onoj majci kojoj su, oni što su nas bombardovali, ubili malo nedužno dete, dok je sedelo na noši, ili kada je stradala ona darovita devojčica (Sanja Milenković) koja je bila najbolji matematičar u školi, da ne govorim o rodbini onih koje su ubijali da bi im izvadili organe i žive ih sekli?

Ipak ja smatram – nastavi komšinica – da često mislimo da nam je za nesreću kriv neko drugi, a zaboravljamo da sreća svakog čoveka, pa i čitavog naroda, u dobroj meri zavisi od njega samoga i njegovog karaktera. Dobar i naivan čovek često bez svoje krivice strada, a pošten čovek neće da krade i kada živi u najvećoj bedi.

I dok su tako pričale, komšinica se odjednom setila da je zaboravila da pogleda u šoljicu i rekla:

– Dobro. Dosta je bilo priče, a sad da pogledamo šta ima u šolji, pa da idem, dok se tvoj Saša nije vratio. Znaš da on mene ne podnosi.

Zatim je podigla svoju šoljicu, nešto gledala i kao za sebe tiho mrmljala, tako da Marija nije dobro čula šta govori, a to je nije baš mnogo interesovalo, jer je za nju bilo važnije šta će reći kad pogleda u njenu šolju.

Na kraju je spustila svoju šolju i kad je Marija upitala šta je videla, kratko je odgovorila:

– Pa, znala sam, biće nekih problema, ali na kraju će sve dobro završiti.

To reče i podiže Marijinu šolju da pogleda šta se u njoj vidi. Tu moram reći, da je komšinica još davno od svoje babe naučila jednu mudrost, koja se sastoji u tome, da za svakog kome gleda u šolju ima unapred pripremljenu priču, dok je samo gledanje u šolju najobičnije foliranje.

Jedna priča je za zaljubljene mlade devojke, druga za starije udavače koje traže nekog đuvegiju, treća za zabrinute roditelje čiji je sin u vojsci ili negde u dalekom svetu, četvrta za bolesnike koji leže u postelji, i čekaju neku utešnu reč i tako dalje.

Tako je komšinica i za Mariju imala svoju posebnu unapred pripremljenu priču i rekla joj:

E draga moja, ti ima da častiš. Biće ubrzo veselja u tvojoj kući. Moglo bi biti i udaje i ženidbe. U to sam sigurna sto posto. Evo, vidi ovde, vidi petla, gledaj dalje ovamo, par konja, evo ovde cvet. Ma šta ti ja kažem, ima da bude svadba i to brzo! Ima da me častiš! Videćeš!

Marija je gledala u šoljicu tamo gde je ona prstom pokazivala, ali nije ništa videla, ni konje, ni petla, ni cveće. Međutim komšinica je uporno ponavljala: Vidi, vidi, kako ne vidiš! Zar si slepa? I Marija je odjednom videla sve što je komšinica govorila. Sama sebi nije verovala ali je sve videla, jer je sugestija koju joj je nametnula komšinica bila jača od njene volje.

 

Branko Mićić KondićUkradena sreća

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280