Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Duhovnost

Bestrašće Zen budizma i bestrašće hrišćanina

 

ZEN BUDIZAM I HRIŠĆANSTVO

Šta je bestrašće Zen budizma i zašto je ono toliko drugačije nego što je to smirenoumlje hrišćanina

 

O zen budizmu sam pisao u svojoj knjizi Crkva i svet na pragu apokalipse gde sam pokušao da pokažem principijelnu razliku između tog spekulativnog sistema i hrišćanstva.

Zen-budizam-i-hrišćanstvo-bestrašće-budizma-i-smirenoumlje
Monasi u Japanu

Zen (japanski: zen, kineski: č’an, sanskrit: dhjana – zagledanje, meditacija) je škola mahajana budizma izvorno potekla u Indiji, modifikovana u Kini a potpuno formirana kao Zen budizam u Japanu. Zen naglašava upražnjavanje meditacije, darme i iskustvene mudrosti, koja se između ostalog postiže zazen meditacijom, radi postizanja probuđenja. Sledstveno tome, cilj je kontrola uma i misli da bi se postigla praznina uma i stanje mirnoće, a u drugom planu su teoretsko znanje i proučavanje religijskih tekstova.

Na razvoj zen budizma je posebno uticala ranobudistička škola praznine. Zen predstavlja svojevrsni spoj ove škole i kineske filozofije taoizma.

Spokojstvo u zen budizmu je spokojstvo leša koji ne reaguje na ono što bi spolja moglo kod njega da izazove razdražljivost. U tom stanju za budistu ne postoji dobro i zlo, već samo praznina kao početak postojanja. Mislim da je tu postojao veliki uticaj lamaizma, tim pre što je zen budizam nastao u Kini, a ne u Indiji kao kolevci budizma. Ne postoji tišina leša jer se u njemu odvija proces raspadanja, to jest samouništenja. Raspadanje i destrukcija ustvari je bezglasni krik tela, a ne tišina.

Zen budista je očajni samuraj koji je odlučio da hrabro okonča svoj život tako što će zariti mač u sebe. Taj mač ustvari je beskrajni cinizam zen budizma u kojem čak i smeh predstavlja grč zbog bola. Bestaršće budizma je oslobađanje od života, radost doživljaja sopstvene smrti, i to tako kao da se čovek podelio na dva dela od kojih jedan leži u mrtvačkom sanduku, a drugi pleše na poklopcu tog istog sanduka.

Bestrašće hrišćanina je pobeda ljubavi nad strastima. To je bestrašće kao punota života. Čovek živi u stanju iluzije. Njemu se čini da mu život čini lepim dom u kojem živi, a to su ustvari strasti koje mu obuzimaju dušu. No život čini lepim ono što prelazi u večnost. Ako se pažljivo pogledamo, videćemo da ono što smatramo svojim uopšte nije naše, nego da je to površno i prolazno. S druge pak strane, ono što je najvažnije, a to je besmrtni duh, nalazi se u latentnom stanju i najčešće i ne slutimo da on postoji. Zato spaliti ono što nam se čini da je naše znači spaliti svoje iluzije.

Materijalizam smatra čoveka normalnim bićem i pritom ne oseća stalni zadah koji dolazi od tog bića. Zen budizam smatra da je život nekakav ćorsokak, tama i bezumlje i zato moli ljude da to shvate i što pre sami sebe sahrane. Hrišćanstvo smatra da je čovek bolestan, ali mu isto tako pokazuje put koji vodi do izlečenja. Hrišćanstvo predlaže novi način života, drugu skalu vrednosti, drugačije orijentire dobra i zla od onih po kojima je čovek živeo. Hrišćanstvo je paradoksalno u odnosu na svet. Ono je bezumlje u očima paganskog sveta. Zato hrišćanin treba da umre da bi se ponovo rodio.

Ali ta smrt nije uništenje, nego je obnavljanje (u večnom životu).

 

Arhimandrit Rafail (Karelin)

Ostavite komentar

Ostavite komentar