Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Istorija

Grigorije Jefimovič Raspućin – Sveti djavo

 

SVETI ĐAVO

Sibirski mag i mistični monah Grigorije Jefimovič Raspućin. Neobičan i avanturistički život na ruskom dvoru. Jedno vreme je bio najmoćnija osoba u Rusiji

 

Samo naivni ljudi veruju da je istorija onakva kakvom je predstavljaju knjige i školski udžbenici”.

Alister Crowley

 

Postoje životi koji izgledaju kao da su deo nekog uzbudljivog stripa, romana ili filma. Samo što glavni junaci ovakvih sudbinskih avantura realno rizikuju svoj život i svaku grešku plaćaju svojom glavom. U njihovim doživljajima nema dublera, ni kaskadera; krv je realna, baš kao i bol, stradanje, opasnosti, osvete i prokletstvo.

Jedan od ovakvih filmskih života bio je, sigurno, i onaj sa jednim sasvim neobičnim Rusom. Nepismenim sibirskim seljakom koji je u jednom trenutku postao najmoćniji čovek čitave Rusije, Grigorijem Jefimovičem Raspućinom.

Ko je bio Grigorije Jefimovič Raspućin
Grigorije Jefimovič Raspućin

Samo naivni i površni čitaoci mogu da se prezrivo nasmeju na pomen Raspućinovog imena. To mogu da urade samo oni koji zaista ništa ne znaju o istoriji okultnih učenja na dalekom evroazijskom istoku. Svi ostali će sa punom pažnjom i iskrenom znatiželjom prići ovom tako složenom, do danas neobjašnjenom fenomenu.

Jer, kako razumeti ovakav meteorski uspon jednog prostog provincijskog mužika, od koga su u samrtnom strahu drhtali toliki veliki kneževi, ministri i industrijalci najvećeg svetskog carstva? Kako objasniti takav uticaj jednog ovakvog čoveka: bez biografije, bez porekla, bez ičije zaštite i podrške? Kako se, tokom jednog ljudskog života, postiže ovako nezapamćen uspeh? Čime se to može objasniti?

Odgovore na ova pitanja nećemo lako dobiti.

Očigledno – lik, mesto i uloga Raspućina u ruskoj istoriji ostaće zauvek pokriveni velom večne tajne.

Ovde ćemo pokušati da makar malo razgrnemo tu zagonetku, u kojoj je glavni junak čovek koga su njegovi savremenici, nimalo slučajno, zvali „Sveti đavo“.

A Grigorije Raspućin je umeo da organizuje zastrašujuće noćne seanse sa svojim sledbenicama, na kojima se pojavljivao u crnoj monaškoj mantiji sa zlatnim krstom. Da bi, nakon toga, odlazio u javno kupatilo u kome se kupao go sa oduševljenim vernicama njegovog sve popularnijeg ličnog kulta. Najčudnije u svemu je to što su ove raspusne družbenice sibirskog džina pripadale najstarijim i najuglednijim ruskim aristokratskim porodicama.

Iz dana u dan, smenjivale su se svetle i mračne scene Raspućinovih vizija: divlje pijanke i opsesivne višesatne molitve, orgije i hodočašća, stalne terevenke i duhovni razgovori, provod u najluksuznijim restoranima i druženje sa elitnim petrogradskim prostitutkama, dani provedeni sa monasima i noći trošene sa ruskim princezama…

Sebi je napravio neobičnu kuću. Dole su bile obične, skromno nameštene prostorije jedne tipične sibirske seoske kuće, dok je gore, na spratu iste kuće, sve bilo uređeno na raskošan, salonski način: sa velikim koncertnim klavirom, ekskluzivnim bečkim nameštajem i skupocenim persijskim tepisima… A „ludi Griška“ je posebno voleo da igra uz gramofon (tada sasvim redak novitet)…

Sve u vezi sa „čudotvornim kaluđerom“ imalo taj dvostruki izgled. Dva međusobno suprotstavljena lica.

Jedno blago i mirno, pravoslavno i narodno; a drugo potpuno suprotno ovome: demonsko, raspusno, pohotno. Tako da su uz njega, u različitim fazama, bili i iskusni duhovnici poput čuvenog episkopa Teofana, koji mu je praktično prokrčio put u visoko društvo, iskusnog vladike Germogena, koji je bio zaista fasciniran Raspućinovim moćima, pa čak i jednog budućeg svetitelja: svetog Jovana Kronštatskog na koga je ostavio više nego povoljan utisak. Bez obzira na to što će se, kasnije, skoro svi Raspućinovi simpatizeri razočarati u njega, ipak stoji činjenica da su dugo vremena uz Grigorija s punim poverenjem stajali inače veoma nepoverljivi, duhovno iskusni ljudi Ruske pravoslavne crkve. Ako je „izašao na kraj“ sa jednim duhovnim velikanom poput Jovana Kronštatskog, onda mu nije bilo teško da isto tu uradi sa caricom (nemačkog porekla, sklonoj mistici), spremnom na sve kako bi izlečila svog bolesnog sina, prestolonaslednika Alekseja.

Tako da je svaki napad na sebe, Raspućin prikazivao kao oblik ljubomore i zavisti, prirodnu posledicu nečije lične mržnje. I nije mu bilo teško da onda preokrene situaciju u svoju korist, ispadajući po pravili – nevina žrtva besramnih spletki. Na ruku mu je išlo to što i većina njegovih neprijatelja nije bila bez greha. Pa je onda čak i istina u njihovoj verziji drugima zvučala kao najobičnija laž i zlobno preterivanje.

Grešni Grigorije Raspućin se, bez ikakve griže savesti, pravdao time kako na ovaj način on samo “preuzima na sebe sve grehe ovog sveta”, puštajući bezbrižno rusku intelektualnu i političku elitu da ga razapinju na krst javnog mnenja do mile volje. Njega to nije interesovalo, niti uzbuđivalo. Nije ga bilo briga.

Ali, savršeno je razumeo ono najvažnije. Osećao je da je preventivni napad jedina, ona najbolja i najefikasnija odbrana. Lukavi ruski seljak je dobro znao da se u visokom društvu (istom onom koje ga je tako strasno volelo i isto toliko vatreno mrzelo) sme skoro sve. Sve osim jedne stvari. Znao je da se ne sme, ni po koju cenu, priznati nikakva krivica pred moralističkom javnošću.

Bio je spreman da udari unapred, ali i da na svaki napad na sebe odgovori gladijatorskom žestinom. Udarce je uzvraćao svom snagom, kako je god i koliko je god mogao. Tako da nije bilo bezbedno sa njim se kačiti.

Ipak, najstrašnije priče o njemu su se širile i umnožavale, uprkos svemu. Strašne klevete i pakleni komentari, često na samoj granici neverovatnog. Bilo je tu svega: istina i laži, kleveta i faktografskih podataka, podlih dvorskih spletki i istinske brige za sudbinu Rusije.

Optuživan je tako za silovanje jedne monahinje, ali i drugih žena. Među njima i Marije Višnjakove, svoje verne sledbenice i dadilje carske dece.

Međutim, carica Aleksandra nije poverovala nesrećnoj devojci, naredivši joj da „smesta prestane da širi laži“ o njenom voljenom duhovniku i ličnom prijatelju, „molitveniku i iscelitelju“ Griši.

Caričina i careva veza sa mističnim sibirskim magom je bila snažna i prosto nerazrušiva.

Neobični monah Grigorije Jefimovič Raspućin
Raspućin

Ostala su svedočanstva da su Grigoriju lično car i carica ljubili ruke, kao u ekstazi. O tome svedoče i neka sačuvana pisma, poput onog u kome se imperatorka Aleksandra sasvim intimno obraća svom neobičnom, čupavom miljeniku: “Moj voljeni i nezaboravni učitelju, spasioče i savetniče. Kako propadam bez tebe! U srcu postajem mirna i opuštena tek kada ti, moj učitelju, sediš pored mene i ja ljubim tvoje ruke, a glavu naslanjam na tvoja blagoslovena ramena. Oh, koliko mi je tada lakše… Hoćeš li uskoro opet biti kraj mene?… Dođi brzo! Čekam te, nestrpljivo. Ne mogu više da izdržim, misleći na tebe. Molim za tvoj sveti blagoslov i ljubim tvoje blagoslovene ruke. Tvoja mama, koja će te uvek voleti…”

Vešti Raspućin je vrlo dobro znao kako da objasni svoje kontraverzno ponašanje, koristeći pritom sve što mu je bilo na korist. Tako da njegova draga prijateljica, carica Aleksandra, nije ispuštala iz ruku jednu vrlo egzotičnu knjigu. Njen naslov je bio: “Jurodivi svetitelji Ruske pravoslavne crkve” i u njoj je do detalja bio opisan život desetine pravih čudaka koji su posle smrti postali poštovani kao svetitelji uprkos svom odbijanju svih uobičajenih (pre svega moralnih) konvencija. Oni su, za života, činili razne nepodopštine: gađali orasima ugledne građane na liturgiji, kreveljili se u crkvi, smejali se u lice svetovnim i duhovnim autoritetima, išli goli po snegu, šibali kamenje i razgovarali sa cvećem i životinjama…

Neki od njih su bili vrlo uvažavani, poput Ksenije Peterburške ili Aleksija Blaženog (kome je posvećena najpoznatija moskovska crkva, sa šarenim kupolama), tako da je Grigorije Raspućin na svojoj strani imao čitavu hrpu fantastičnih primera priznatih svetitelja koji su – baš poput njega – kršili sve postojeće norme. Njegovi grehovi i raspojasano ponašanje su tako dobijali drugačiji izgled i značenje. U caričinoj duši se formirao stav da je Grigorijev život blagosloven od Gospoda i da preko njega Bog lično omogućava porodici Romanov da se izbavi sigurne propasti. I da je Raspućinov stav prema ljudima (a posebno ženama) u stvari samo obična maska za zlobnu javnost, iza koje se krije drugima nevidljivo lice istinskog svetog čoveka, njihovog dragocenog zaštitnika.

Sam car Nikolaj je napisao: “Sve ove teške godine sam preživeo samo zahvaljujući Grigorijevim molitvama!”

Ali, sve to nije bilo nimalo slučajno.

Sve vezano za Grigorija u stvari je samo još jedna priča o susretu genijalnog pojedinca sa duhom svog vremena.

Svedočanstvo o istorijskim okolnostima koje su stvorile “svetog đavola”, njegovu ogromnu moć i besmrtni mit koji ga i danas prati…

Kada je Grigorije Jefimovič Raspućin rođen (1869. godine u selu Pokrovskoje, u dalekoj istočnoj Tjumenskoj guberniji), izgledalo je da će njegov život biti unapred određen najnižim društvenim statusom iz koga je iznikao. Običan seljak, ribar i kočijaš, nepismen, sa ocem pijancem i nadimkom “Ludi Griška”, mladi Raspućin nije mnogo obećavao. Međutim, od samog početka, na njega je uticala ukupna atmosfera Sibira kao poslednjeg utočišta raznih sekti, šamana, magova i jeretika. Posebnu ulogu je tu odigrao obližnji manastir Svetog Nikole u Verkoturju. Tamo je lično upoznao jednog od onih ruskih pustinjaka, “staraca”, koje narod smatra živim svetiteljima. Od starca Makarija preuzeo je izgled, držanje i način govora. Raspućinova ubedljivost je poticala od njegovih uzora i učitelja, koje je tako vešto i verno oponašao…

Nakon perioda pijanstva, sitnih razbojništava i besmislenog života od danas do sutra, Grigorije Raspućin je rešio da okrene drugi list. Promenio se, prestao da pije, oženio se i dobio decu. Imao je vizije Bogorodice koja mu je u snu naredila da promeni život i krene drugim putem. On je to, bez razmišljanja, i uradio.

Uredio je podzemnu kapelu ispod svoje štale, gde se zavlačio i sklanjao od svega, propovedajući sledbenicima o skrivenim značenjima Svetog Pisma. Iz dana u dan se polako širio glas o sibirskom mistiku džinovskog rata, sa prodornim svetlećim očima kojima je prosto hipnotisao sagovornike…

U Rusiji tog vremena je bilo mnoštvo ovakvih čudaka, samozvanih “Božijih ljudi” i raznoraznih spasitelja Rusije. Sugestivni Griška je bio samo jedan među hiljadama ovakvih likova…

Ali, sve to će se promeniti 1903. godine (u vremenu rusko-japanskog rata) kad dolazi do crkvenih ispitivanja Raspućinove pravovernosti.

Sa popularnošću se povećavaju i sumnje.

Zato Grigorije odlazi u prestonicu, u carski Petrograd, da tamo potraži sredstva za izgradnju crkve u svom rodnom mestu i, istovremeno, pokuša da uspostavi neophodne socijalne kontakte.

Tamo upoznaje neke od najpoznatijih pravoslavnih velikodostojnika, među kojima i vladiku Sergija koji ga, prosto opčinjen Raspućinovim nastupom, upoznaje sa Teofanom, profesorom teologije i priznatim mistikom velikih znanja.

Jednostavne reči sibirskog seljaka imaju veliki efekat na gradske ljude u prestonici. Posebno njegovo tačno predviđanje potpune propasti ruske ratne flote u bici kod Cušime.

Pola posla je već urađeno.

Potvrdio je svoju moć lakog uticaja na važne, obrazovane i moćne ljude. Sada mu je ostalo još samo da se popne na onu najvišu stepenicu.

Drugu polovinu posla je obavio u trenutku kada je upoznao dve crnogorske princeze, Anastasiju (Stanu) i Milicu, udate za ruske Velike Kneževe, Petra i Nikolaja.

Šamanska mistika, hipnoza i iluzionizam, kao i neosporna lična harizma pomažu mu da zanese dve mistici sklone Crnogorke.

One će ga – 1. novembra 1905 – odvesti na čaj sa lično carem i caricom, u Sergijevom Posadu. Tamo će ga “preuzeti” Ana Virubova, dvorska dama i najbolja caričina prijateljica, koja će od tada brinuti o stalnim kontaktima Raspućina i porodice Romanov.

Ključni trenutak je bio onaj, godinu dana kasnije, kada je molitvom izlečio carevića Alekseja (koji je bio na ivici smrti). Tada je prorekao da će dečak oboleo od hemofilije trajno ozdraviti.

Time je definitivno učvrstio prijateljstvo sa njegovim zabrinutim roditeljima. Na čelu najveće zemlje na svetu, Nikolaj i Aleksandra su bili potpuno nemoćni kada je reč o Aleksejevoj neizlečivoj, naslednoj bolesti.

Od tada ga finansiraju najveći ruski bankari (Filipov i Rubinštajn), čije interese počinje da zastupa. Čak i sam predsednik vlade, nedodirljivi Stolipin je često morao da čeka cara sve dok se on prvo ne prokonsultuje sa nezaobilaznim Raspućinom (čiji kafanski drugovi, samo zbog njegove preporuke, postaju ministri).

Samo mu je nebo bilo granica. U doslovnom smislu reči.

Raspućin je ubrzo postao ličnost bez koga se nije mogla doneti nijedna jedina odluka. Od odlaska u Veliki rat, preko reakcija na radničku pobunu, do načina vođenja spoljnje i unutrašnje politike… sve je moralo prethodno da prođe kroz moćne i neumoljive ruke svemoćnog Griške Raspućina.

To je na kraju dovelo do neverovatne situacije da su doslovno svi: i boljševici i ultra-konzervativci, i republikanci i monarhisti, i pravoslavni i ateisti, i pristalice i protivnici ruskog učešća u (Prvom svetskom) ratu – postali ljuti Raspućinovi protivnici. Svi osim već sasvim nepopularnog cara i još nepopularnije carice (nemačkog porekla) bili su ubeđeni da je “crni monah” nekakva demonska, zla kob Rusije.

Otvoreno je, sa svih strana, tražena njegova glava.

Ova psihoza je išla dotle da su čak i Raspućinovi najbliži prijatelji počeli da ga napuštaju, jedan po jedan.

Čekao se samo trenutak kada će se neko usuditi da izvrši ono što su svi sa nestrpljenjem čekali. I našao se sudbinski izvršilac ove kolektivne presude.

Bio je to lepi i prebogati Knez Feliks Jusupov, u tom trenutku možda i najbogatiji živi Rus.

Oženjen carevom nećakom Irinom, kolekcionar Rembrantovih slika poznat po svom humanitarnom radu i velikodušnim donacijama, bio je odabrana ruka sudbine te decembarske noći 1916. godine.

Zajedno sa svojim saučesnicima, grof Jusupov je prvo poslužio omraženog gosta otrovnim vinom i kolačima.

Pošto na Raspućina otrov očigledno nije delovao, Feliks i njegova bratija (među kojima je bio i Prinčev drug sa Oksforda, britanski oficir na službi u Rusiji, Oswald Rayner) pucala je na Grigorija iz revolvera, pogodivši ga četiri puta.

Ali, iako sav krvav i teško ranjen, Raspućin je skoro udavio jednog od svojih ubica. Izbezumljeni od šoka i straha, zaverenici ga u besu udaraju gvozdenim šipkama po glavi i onako izmrcvarenog bacaju ga u zaleđenu reku, pod led.

Mrtvi Grigorije Jefimovič Raspućin
Mrtvi Grigorije Jefimovič Raspućin

Autopsija je pokazala da Raspućin nije umro ni od otrova, ni od revolverskih metaka, ni od batina, već – da se udavio!

To je samo učvrstilo vampirsku legendu o besmrtnom “demonu Rusije”.

Nedugo posle toga, boljševici ubijaju cara, caricu i njihovo petoro dece.

Tako se ispunilo Raspućinovo kobno proročanstvo.

A grof Feliks Jusupov je za vreme Oktobarske revolucije emigrirao u London, pa u Pariz.

Poživeo je još punih 50 godina, svake noći sanjajući isti san: mrtvog Grišku Raspućina kako ga netremice gleda u oči.

Prilog 1:

Raspućin je prorokovao caru Nikolaju neposredno pre svoje smrti: „Ako budem ubijen od strane mog sabrata, ruskog seljaka, ni jedan član Vaše porodice, uključujući i decu, neće živeti duže od dve godine od danas“.

Tačno tako je i bilo.

Prilog 2:

U petrogradskom „Muzeju erotike“ se čuva (navodni) Raspućinov polni organ gigantskih razmera. Time se na delu potvrđuju sve one čudovišne priče o njegovim nebrojenim seksualnim podvizima

 

Dragoslav Bokan

Izvor: FB profil autora

Ostavite komentar

Ostavite komentar