Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Istorija

Hrvatska Pravoslavna Crkva i vladika Germogen Maksimov

 

HRVATSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Kako je nastala HPC za vreme Nezavisne države Hrvatske i kaqkvu je ulogu u svemu tome imao jedan kozak i ruski mitropolit Germogen Maksimov

 

1861. godine, u Kubanu, u kozačkoj porodici, rođen je Grigorije Ivanovič Maksimov (otac mu je bio „čtec“ u lokalnoj pravoslavnoj crkvi).

Mališan je vaspitavan po vekovnim kozačkim zakonima i običajima i njegov san je bio da postane carski gardijski oficir, da bude još jedna živa karika porodice Maksimov u vekovnom čeličnom ruskom ratničkom nizu…

I tekle su godine…

NDH i Hrvatska Pravoslavna Crkva i vladika Germogen Maksimov
Ante Pavelić i mitropolit Germogen

Grigorije Ivanovič Maksimov – episkopa Germogen

Nesuđeni oficir Grigorije je doživeo preobraženje i počeo je da se bori sa zlom u drugoj uniformi od one u dečaštvu sanjane – u crnoj odori ruskog monaha i sveštenika (boja ove stroge uniforme Hristovih vojnika simbolizovala je svesno i dobrovoljno odricanje od svih životnih zadovoljstava i svega čulnog, svakodnevnog, opušteno-veselog, individualnog, šarenog i raskalašnog)…

Završio je čuvenu Kijevsku duhovnu akademiju i vremenom (zamonašen je 1909) postao vikarni vladika, prvo Donske (kao vladika Aksajski), zatim Jekaterinoslavske i Novomoskovske eparhije. A u međuvremenu je bio i rektor Saratovske bogoslovije…

A onda je došla krvava Revolucija.

Carstvo je zatreseno iz temelja.

Počela je borba za dušu ruskog naroda.

Svetačke mošti najvećih ruskih duhovnika su bacane psima, ikone su paljene, freske grebane, crkvena zvona lomljena, drevni manastiri rušeni, sveštenici jezivo mučeni i nemilosrdno ubijani, a vernici strašnim pretnjama terani da skrnave svetinje i ismevaju Hrista.

Isto to se dešavalo i u svim drugim oblastima i slojevima ruskog društva.

Bila je to oživljena Apokalipsa, proba za konačni Smak Sveta…

Ipak, nisu se svi predavali, niti sramno odbacili Hristove i carske Zavete. Bila je to borba na život i smrt između Rusa i revolucionara, „belih“ i „crvenih“.

Ulog je bio najveći mogući: sudbina „ruske ideje“ i pravac kojim će ruski narod ići ka budućnosti u dvadesetom veku…

Boreći se – krstom, molitvom i vatrenim propovedima – sa bezbožnicima, jeromonah Germogen (nekadašnji Grigorije) se, sa trupama „belih“ generala, povukao na jug, u Novočerkask. Bio je ispovednik čuvene Donske kozačke divizije, kozački arhipastir čitave Donske vojske i obnovitelj skoro zaboravljene crkveno-narodne tradicije „krstonosnog hoda“…

A bio je, otprilike, mojih godina, kada je javno i pred očima okupljenih vernika održao ritual direktnog proklinjanja boljševičke vlasti revolucionarnih „Sovjeta“.

Anatemu je, te 1917. godine, bacio na sve borce protiv ruskog cara i Carstva, kao i na sav zabludeli narod koji ih je podržavao i pomagao. A sve to je obavljeno u crkvi, nad telima u borbi pobijenih heroja kontra-revolucionarnog kozačkog atamana Kaledina (koja su postavljena pred ikonostasom), u atmosferi žalosnog iščekivanja konačne propasti carističke „bele“ vojske…

Februara 1918. „crveni“ kozaci hapse svog istorodnog a nemilosrdnog protivnika, episkopa Germogena Maksimova i nekim čudom ga osuđuju samo (ne zaboravimo, bilo je to „vreme smrti“) na pet godina robije.

Nakon jedne izdržane godine, neskriveno antikomunistički orijentisani arhijerej beži iz zatvora i u martu 1920. zauvek napušta razrušenu, zapaljenu i demonski preobraženu Rusiju.

Odlazi prvo na Svetu Goru, u ruski manastir Svetog Pantelejmona (mesto gde je, 1191, mladi srpski princ Rastko Nemanjić postao monah Sava), a zatim, odlazi na Kipar i Egipat (po važnim poslovima u službi ruskih emigranata), a u aprilu 1922. godine dolazi u Kraljevinu Jugoslaviju, poslednje utočište mnogih ruskih porodica, oficira, sveštenika, profesora, umetnika, ministara, državnih službenika, arhitekata…

Priključuje se sremsko-karlovačkom Sinodu Ruske Zagranične Pravoslavne Crkve, pod vođstvom njegovog vršnjaka Antonija Hrapovickog, sigurno najznačajnijeg i najuticajnijeg ruskog mitropolita (nesuđenog patrijarha, kada je, u decembru 1917, „apostolskim žrebom“ od tri kandidata izabran Tihon Beljavin, sa mnogo manje glasova od njega). Nekadašnji Mitropolit kijevski i galicki Antonije je bio žestoki i otvoreni antikomunista i monarhista, čvrstih ideoloških stavova i gledišta i zato je od svih „belih“ snaga jednoglasno prihvaćen kao prvi čovek izgnane ruske Crkve.

Inače je Antonije književnim istoričarima bio poznat i kao živi uzor (iz vremena svoje mladosti) za romantični lik Aljoše Karamazova u „Braći Karamazovima“ Fjodora Mihajloviča Dostojevskog. Bio je on istinski živopisna i čudesno složena ličnost, tipičan predstavnik jedne ovakve epohe…

A vladika Germogen, glavni junak naše priče, nastavlja sa svojim aktivnostima i, kao jedan od osnivača kontra-revolucionarnog „Bratstva ruske pravde“, pokušava da izazove narodni ustanak, generalni štrajk i veliku pobunu u Sovjetskom Savezu.

Iz jugoslovenske Kraljevine se u ideološki okupiranu Rusiju šalju mladi „belogardejski“ borci, aktivisti i agitatori (sovjetske vlasti će ih nazivati „teroristima“), a važan deo ove organizacije je bio upravo ovaj žustri episkop (od 1935. godine – arhiepiskop) donskog kozačkog porekla, stalni član (duže od dve decenije) Svetog Arhijerejskog Sinoda Zagranične Pravoslavne Ruske Crkve (gde je predstavljao rusko sveštenstvo sa Dalekog Istoka)…

U našoj zemlji je služio u manastirima Ravanici i Rakovcu, a u zrelim godinama je, već kao arhiepiskop, postao duhovnik fruškogorskog manastira Hopovo u kome je molitveno boravilo brojno sestrinstvo ruskih monahinja, preseljenih iz (po školi crkvenog pojanja čuvenog) Lesninskog manastira.

Tu, u verovatno najznačajnijem manastiru Sremske eparhije (koja se nazivala i Hopovskom) nalazile su se i mošti Svetog Teodora Tirona, a baš ovde se zamonašio i mladi Dimitrije Obradović dobivši kaluđersko ime Dositej)…

Zatim se preselio u manastir Grgeteg, gde je našao svoju mirnu luku. Odatle je, recimo, išao u Beograd, na proslavu 50-godišnjice svoje arhijerejske službe, na svečanosti kojoj je predsedavao niko drugi do srpski patrijarh Varnava Rosić (inače ruski đak), gde je Germogen dobio i crkveni orden Srpske Pravoslavne Crkve…

Izgledalo je da se ipak nazire spokojni završetak jednog burnog životnog puta doslednog i upornog branitelja ruskog crkvenog poretka i ruske ideje.

Ali, nije bilo tako.

Sada „u igru“ ulazi i sam đavo, a lična Grigorijeva/Germogenova avantura postaje nezaustavljivo srljanje u propast.

Kako je nastala Hrvatska Pravoslavna Crkva

U maju 1942. godine, na lični poziv ustaškog poglavnika Pavelića, ostareli i bolesni (ali još nesmireni) Germogen – uplašen za svoj život (po svedočenju Dejana Medakovića, koji se seća u Sremskim Karlovcima uhapšenog starog ruskog monaha Germogena, koji je drhtao od straha pred ustaškom kamom) i, istovremeno, ideološki nadražen otvorenim i doslednim antikomunističkim stavovima nove vlasti u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj – pristaje da preuzme rukovođenje paklenom „Hrvatskom pravoslavnom crkvom“, najstrašnijim oblikom otvorene izdaje svih postojećih hrišćanskih ideja i zaveta.

Stavlja se na raspolaganje ustaškom režimu i postaje blizak i prisan saradnik Ante Pavelića, Andrije Artukovića, Mila Budaka, Slavka i Dide Kvaternika… i drugih čudovišta ove vampirske državne tvorevine.

Seda na luciferijanski tron ismevačkog i samo prezira dostojnog falsifikata nekakve „pravoslavne crkve“.

Dan „posvećenja“ Germogena Maksimova na novi položaj, pod belom mitropolitskom „panom“ bio je 7. jun 1942. godine, kada je na kvazi-liturgiji u zagrebačkom pravoslavnom hramu na Preradovićevom trgu gostovala čitava klika najviših ustaških funkcionera (na čelu sa ministrom pravosuđa i bogoštovlja Jozom Dumandžićem, predsednikom Hrvatskog državnog sabora Markom Došenom i zagrebačkim gradonačelnikom Ivanom Vernerom). Naravno, najvažniji deo vlade NDH se nije udostojio da prisustvuje ovom svojevrsnom srpsko-ruskom „pozorištu u kući“. To je njima bilo „ispod časti“…

A u tom trenutku, ne zaboravimo, već su ustaški zlikovci satanski ponižavali, sadistički mučili i na kraju ubili jednog srpskog mitropolita (Petra Zimonjića), dvojicu episkopa (gornje-karlovačkog Savu i banjalučkog Platona; uz zagrebačkog mitropolita Dositeja i zahumsko-hercegovačkog vladiku Nikolaja, koji su ubrzo umrli od posledica najstrašnijih ustaških batinanja i neljudskog maltretiranja), preko dve stotine naših sveštenika i monaha, na desetine hiljada (a uskoro i na stotine hiljada) ljudi, žena i dece – krivih samo zato što su bili pravoslavni Srbi…

U času kada je Germogen pristao da svoju dušu uloži u pakt sa Pavelićem i njegovim krvoločnim slugama postojao je, u okviru vlade NDH, i poseban „Ured za rušenje pravoslavnih crkava“ (tokom trajanja ove državne tvorevine je srušeno, kompletno devastirano i oskrnavljeno skoro 300 pravoslavnih crkava)…

Kako ispoveda u razgovoru sa istoričarem Vladimirom Majevskim (nalazeći se u „kućnom pritvoru“ u Hopovu, krajem 1941. godine), „na smrt prestravljeni“ arhiepiskop Germogen otvoreno kaže:

„Da čto v эtom osobennogo?

Vopros eщё ne rešёn, hotя predloženie bыlo…

Čelovek я starый, mne bolьše 80 let i hočetsя pokoя, udobstv…

A zdesь, kto mne pomožet, kto pozabotitsя obo mne i komu я nužen?

Tam я poluču kvartiru, avtomobilь, perevezu sыna…“

„Pa, šta je tu naročito? …

To pitanje još nije konačno rešeno, iako – jeste, predložili su mi…

Ja sam star čovek, imam više od 80 godina, želim mir i konfor…

A ovde – ko će mi pomoći, ko će se brinuti o meni, a i kome sam potreban?

Tamo ću dobiti stan, auto, moći ću da dovedem i sina…“

Počinje poslednje poglavlje u životu palog ruskog duhovnika, jednog od sigurno najvećih izdajnika u istoriji ruske i srpske pravoslavne Crkve.

Postaje gori od svih svojih boljševičkih protivnika, u direktnoj službi ovozemaljskom zlu.

Naravno, biva odmah izbačen iz redova Ruske Zagranične Crkve i s pravom osuđen od strane Srpske pravoslavne crkve (koja je velikodušno pružila bratsko utočište svom ruskom sabratu po veri).

Petar Lazić (prvi predsednik „Crkvene opštine“ takozvane „HPC“), Vaso Šurlan (prvi „sveštenoslužitelj HPC“ u zagrebačkoj crkvi Preobraženja Hristovog), Miloš Obrknežević (autor „Ustava HPC“ i lični sekretar mitropolita Germogena; Srbin poreklom, ali, po sopstvenom izboru, ekstremni hrvatski nacionalista; inače rođeni Beograđanin i predratni pravni savetnik SPC u Sremskim Karlovcima), jeromonah Platon, Dušan Jakić, Cvjetan Popović, Teodor Vukadinović, Petar Popov, Joca Cvijanović, Đuro Jukić, Dositej Teodorović, Sevastijan Perić, Miron Federer, Amvrosije Veselinović, Rafailo Stanivuković, Petar Stefanović, Risto Babunović, Cvijetin Šović, Pavle Kozarski, Bogdan Popović, Venijamin Radosavljević, Emilijan Šimatović, Ljubomir Svrtilić, Spiridon Mifkić… imena su ovih Pavelićevih Srba, koji su, uz sasluženje većeg broja ruskih antikomunista – monaha i sveštenika (Serafim Kubčevski, Venijamin Pavlovski, Aleksej Borisov, Evgenij Jaržemski, Aleksandar Volkovski, Anatolij Paradijev, Vasilije Jurčenko, Ivan Mračkovski, Evgenije Pogorecki, Mihail Milogradski, Nikolaj Semčenko, Sergije Selivanovski…), učestvovali u stvaranju ove nakazne pseudo-crkvene institucije (koja kao da je nastala u Neronovo vreme, a ne u dvadesetom veku).

Oni su se, na svoju večnu sramotu, na svakoj „službi Božijoj“ svesrdno molili „za zdravlje poglavnika Pavelića“ i „za spas Nezavisne Države Hrvatske“.

Sve što se dalje događalo nije tako zanimljivo.

Dolaskom partizana u Zagreb prekinuta je „delatnost“ ove bizarne pseudo-religijske institucije, a nesrećni Germogen Ivanovič Maksimov je otputovao pravo u pakao 26. juna 1945. godine (kada je streljan, zajedno sa ustaškim zločincima).

Strašna i jeziva je ova anti-bajka, sa neizbežnim krajem. Nije loše da je znamo, da se ne bismo olako zavaravali iluzijom o „demonskom komunizmu“ i „izbaviteljskom antikomunizmu“.

Ništa nije jednoznačno, ni crno-belo u ideološkim stvarima i pojavama. Život nije strip.

Nije to baš bilo tako kao što se na prvi pogled može učiniti neiskusnom i previše ostrašćenom oku.

Sudbina malog Grigorija iz Donske oblasti to najbolje ilustruje.

Toliko truda u borbi sa zlom, da bi na samom kraju životne trke ovaj kozački sin pao u ambis svojih strahova i zabluda i onda, očas posla, postao gori od svih onih nad čijim se nedelima zgražao čitavog života.

 

Dragoslav Bokan

Izvor: FB profil autora

3 komentara

  • Тужна прича болне кончине бившег члана Руске Заграничне Православне Цркве као и Руса-Срба-Украјинаца која су били са поменутим чланом…..Још тужнији завршетак те приче….С поштовањем,

  • Saopštiću ono što slučajno znam: Godine 1941, u Bugojnu je bio paroh pop Jovan Popović. Pred sam rat on je kao rezervist mobilisan u vojsku Kr.Jugoslavije.Posle kapitulacije je odveden u Nemačku kao zarobljenik, i to mu je spasilo glavu, jer da je ostao u Bugojnu, sigurno bi bio ubijen.Njegovu porodicu ustaše su proterale u Kupres.Njegova supruga sa decom pokušala je da se prebaci u Zagreb, gde je, koliko znam, imala sestru udatu za Hrvata, i potajno došla u Bugojno u nameri da produži za Zagreb. Ustaše su to saznale i uhapsile je. Tada je u Bugojnu komadant bio domobranski oficir.Koliko se sećam prezivao se Knežević, Njegova majka je bila Srpkinja, i on se trudio da spasi koga je spasiti mogao, ne samo Srbe nego i druge.Hranio se (kuvala mu je) jedna Srpkinja kojoj su muža ustaše ubili, U momentu kada je ručao, došao je neko i rekao da je popadija u hapsu i da će je ubiti. Kad je to čuo, taj domobranski oficir je odmah ustao, navukao šinjel i što je mogao brže otišao do zatvora i naredio stražaru da popadiju oslobodi. Međutim u zatvoru je bilo još zatvorenika, i žena nije htela da ide sama. Onda je taj oficir malo razmišljao i na kraju naredio da stražar pusti sve. I rekao im: bješte kud ko zna.Popadija je onda, mislim sa decom peške otišla do Kopćića i tamo ušla u voz– i produžila za Zagreb, gde je postojao neki ured te „izdajničke“ Hrvatske pravoslavne crkve, i ona je od njih dobila neku pomoć.Ta crkva bez obzira na njene negativne kvalifikacije, spasila je mnoge Srbe od Jasenovca i to je činjenica koja se ne može pobiti.Streljanje sveštenika Germogena bila je prestroga i nepravedna kazna, isto kao što su partizani streljali domobranskog oficira Kneževića, iako su mnogi Srbi pa čak i Muslimani tražili da se taj human čovek oslobodi,

  • Господин Мићић је у праву и добро је што пренагљене ставове аутора овог поста мало коригује….Не треба вршити генерализацију ствари управо са аспекта Покајаног Распетога са десне стране Спаситеља на Голготи….Можда се Владика Гермоген у трену пред стрељање покајао у шта лично верујем да се могло догодити……Сам чланак је одличан у фактографском смислу, али где се ко налази сазнаће се тек на Дан Васкрсења……С поштовањем,

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280