Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Duhovnost

Je si li Hrišćanin?

 

JESI LI HRIŠĆANIN?

 

Idući putem prema školi, Milvije i Brut su prešli stari most koji je povezivao dve obale Tibra. Tog jutra su bili veoma zabrinuti, posebno Brut.

– Šta će biti ako se to zaista dogodi? – usplahireno će Brut. – Šta ćemo ako stvarno uhapse vladiku i zatvore ga?

– Ne bi bilo prvi put da se tako nešto dogodi – odgovori Milvije. – To se često događalo i u Rimu i svim drugim gradovima carstva. Hapsili su episkope i ubijali ih, misleći da će time rasterati stado Hristovo, no Hristova Sveta Crkva je zaštićena jer je On njen veliki Pokrovitelj i Njena Glava.

Most na Tibru u Rimu - jesi li hrišćanin
Most na Tibru u Rimu

– Ali ovog vladiku poznajemo i toliko puta smo s njim razgovarali. Zato sam sada još tužniji.

– Da, Brute, u pravu si.

– Kad samo pomislim da mora da se krije, kao da je razbojnik! Strašno! O Milvije, nadam se da ga nikad neće pronaći!

– Mislim da nije u velikoj opasnosti – odmereno i staloženo poče Milvije, pokušavajući da smiri uplašenog prijatelja. – Poplije će se postarati za njega. Rimski prefekt je senatorov dobar prijatelj i obaveštava ga o mnogim stvarima koje se dešavaju u gradu. Tako će Poplije moći da donese pravu odluku kad je u pitanju bezbednost našeg vladike.

– Pretpostavljam da si u pravu – uzdahnu Brut. – Ali, zbog nečega se uvek bojim da će među nama biti izdajnik.

– Zašto to kažeš?

– Pa zar se to nije desilo Hristu i apostolima i zar se nešto slično ne može dogoditi i u ovom vremenu?

– Brute, ne treba da gubitimo veru i uzdanje u naše bližnje – blago se nasmeši Milvije. – Osim toga, zar nije dobro što živimo u vremenu u kojem živimo? Uostalom, život bez junaštva je dosadan.

– Sviđa ti se to što stalno živimo u strahu da će svakog trena neko koga volimo biti uhapšen? Stradamo znajući u kakvoj je opasnosti Crkva Hristova. To je kao da svakoga dana umiremo.

– Crkva Hristova će stradati sve dok živi. Treba to stalno da imamo na umu. Sećaš li se priče o kukolju?

– Dobri i loši će živeti zajedno do kraja vremena. Suština te priče je to da nam se daju mnoge prilike da pokažemo svoju veru, čak i kad stradamo. Uložićemo veliki napor da ljudi saznaju za Hrista, naročito u teškim vremenima kao što su ova naša. To je vredno truda.

– Da, u pravu si. Znaš, ponekad zaboravim da našim životima upravlja Bog, a ne car – pocrvene Brut.

Prijatelji se od srca nasmejaše. Brut je ponovo bio spokojan.

– Vidiš, idemo u školu gde su svi naši školski drutovi pagani, ali siguran sam da nas vole. I ko zna koliko njih može jednog dana biti poput nas? – dodade Milvije.

– Misliš li da znaju da smo hrišćani?

– Možda sumnjaju. Siguran sam da vide da se razlikujemo po mnogo čemu, naprimer po tome što ne slušamo njihove nepristojne priče ili što pokušavamo da promenimo temu kad nekoga ogovaraju ili vređaju. Ruf je onaj koji to stvarno razume. Pre neki dan sam ga čuo kako ostaloj deci kaže da smo ti i ja dobri i brižni poput hrišćana, a kad su ga svi iznenađeno pogledali, dodao je da je primetio da hrišćani imaju veliku ljubav među sobom.

– Šta su ostali rekli na to? – radoznalo će Brut.

– Najpre su svi ćutali, a onda je Libije upitao da li hrišćani vole i one koji nisu njihove vere. Ruf mu je odgovorio da misli da vole i druge i dodao kako smo ti i ja uvek dobri prema njemu – uzdahnu Milvije i za trenutak zaćuta. – Znaš, lice mu je tada poprimilo veoma čudan izraz i pomalo zajedljivo je dodao da mu se ti i ja ponekad možda i previše sviđamo.

Brut se taman spremao da pita Milvija šta misli zašto je Ruf napravio tako neobičnu opasku, no baš tad su stigli pred školsku kapiju pa je prećutao. Prošli su kroz dvorište i nisu ni primetili veliki krug koji su njihovi školski drugovi nacrtali na zemlji. Iako su razgovarali glasno, gotovo grubo, čim su se njih dvojica pojavili, đaci su naglo zaćutali.

U tom trenutku se pojavio učitelj i svi dečaci su otišli na svoja mesta u učionici. No bilo je očito da je tog jutra u razredu zbog nečega vladala velika uznemirenost. Mnogi đaci nisu pazili na predavanje, a dvojica su čak bila kažnjena zbog toga. Milvije i Brut, koji su sedeli jedan pored drugog, primetiše da ih ta dva dečaka posmatraju sa mržnjom. Brutu nije bilo jasno zašto ih tako gledaju. Znao je da ni Milvije ni on nisu ništa krivi.

Pa iako je ostatak jutra prošao prilično mirno, ipak se i Milvije loše osećao zbog onoga što se zbivalo. Međutim, posle ručka se nije vratio u školu jer je bio potreban kod kuće. Aleksamen te sedmice nije bio na dužnosti i odlučio je da ga povede na tajni zadatak van Rima, koji mu je otac poverio.

Dok se Brut tog istog popodneva sam vraćao kući, na raskrsnici je sreo grupu svojih školskih drugova. Predvodio ih je Ruf, jedan od dečaka koji su tog jutra bili izbačeni sa časa.

– Bio sam izbačen sa časa zbog tebe! – vikao je Ruf na Bruta.

– Zbog mene? – zbunjeno će Brut.

– Da, zbog tebe i tvog prijatelja! Pre časa smo razgovarali o vama i zato posle toga nisam mogao da se usredsredim na predavanje. Zašto niste kao i svi mi? – neprijateljski će Ruf.

– Zašto to kažeš? Po čemu se razlikujemo od vas?

– Kao da ne znaš! Ne pretvaraj se kao neko nevinašce! Postaviću ti pitanje pa ćemo onda videti šta ćeš odgovoriti!

– Šta hoćeš da me pitaš?

– Jesi li hrišćanin ? Odgovori bez uvijanja! Pitanje je došlo tako naglo i neočekivano da je Brut jedva imao vremena za razmišljanje. Za trenutak je oklevao. Savetovano mu je bilo da uvek dobro razmisli pre nego što odgovori na bilo koje pitanje. Ali potom se odmah setio saveta episkopa Dionisija: „Nikad ne govori odmah osobi koju upoznaš da si hrišćanin. Ali ako te direktno pita, nikada ne oklevaj sa odgovorom.“

Brut je pogledao Rufa i ostale školske drugove pravo u oči i, mada mu je srce jako lupalo, isprsio se i hrabro odgovorio.

– Da, ja sam hrišćanin.

Očekivao je da će ga kao divljaci odmah napasti, naročito zato što je ulica bila pusta i što ga je grupa dečaka preteći opkolila sa svih strana. No, na njegovo veliko iznenađenje, ništa se nije desilo! Zapanjeni tako hrabrim ispovedanjem vere, dečaci su ćutali ne znajući šta im je činiti. Najzad Ruf, koji nije hteo da izgubi mesto vođe, progovori:

– Znaš, po zakonu bismo trebali da prijavimo i tebe i Milvija. Imamo pravo na to.

Iako je Ruf očekivao da će njegovi drugovi podržati ono što je rekao, svi su ćutali. – Neću nikoga da odam samo zato što ne volimo da odajemo jedni druge! U suprotnom bi bio u nevolji! Ali zapamti, nećemo da imamo među sobom neprijatelje i izdajnike našeg carstva. To nikad ne zaboravi! – oštro je dodao.

– Zašto smo neprijatelji i izdajnici? – bezazleno upita Brut.

– Rekli su nam da hrišćani odbijaju da se mole za cara.

– To je laž! Svake noći se molim za cara – odgovori Brut.

– Zašto onda ne idete s nama kad prinosimo žrtve bogovima? – cinično će Ruf. Zašto u palati senatora Poplija nema oltara za bogove? – lukavo dodade tihim glasom. – Misliš da ne znam za to? Tvoj gospodar je moćan čovek i carev prijatelj. Ali šta misliš kako bi se car osećao kada bi to saznao?

Misliš da ne zna? Car je posetio Poplijevu palatu. Brut naglo zaćuta. Zdrav razum mu je nalagao da stane. Već je rekao dovoljno, potvrdiši svoju veru, i nije bilo njegovo da priča o drugima. Napokon je na odlasku rekao:

– Ako ste pretpostavili da sam hrišćanin, siguran sam da to nije bilo zbog nekog prestupa koji sam prema vama učinio. Drugovi, zdravo!

I rekavši to, lagano se progura kroz tesan obruč dečaka i nastavi svoj put.

 

Izvor: Crtež u pesku – Povest o ranohrišćanskim mučenicima

Ostavite komentar

Ostavite komentar