Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Duhovnost

Kakav je bio Karađorđe kao pravoslavni vitez i ratnik

 

KARAĐORĐJE

Ko je i kakav je bio Crni Djordje, pravoslavni vitez i srpski vojskovodja. Nekoliko odlika Vožda Karađorđa

Karađorđeva pobožnost

„Karađorđe je bio dobar i veran sin Srpske pravoslavne crkve“, piše naš istoričar dr Stranjaković. Još na početku Ustanka ruski car Aleksandar I poslao mu je sablju sa natpisom: „braniocu pravoslavne vere i otečestva“. Kad god bi ustao izjutra, Karađorđe se Bogu molio. Uvek je govorio „ako Bog da i Bože pomozi „. Postio je sve poste, i male i velike, i u njegovoj kući post je strogo održavan. Čak i o njegovoj slavi sv. Klimentu, koji spada uz božićni post, 25 novembra po starom kalendaru. Bili gosti ili ne bili, moralo se postiti. U šančevima pred borbu, po Voždovoj zapovesti, sveštenici su vršili molitve, a posle borbe — blagodarenje Bogu.

Kakav je bio Karadjordje kao čovek i vodja pravoslavni vitez
Karadjordje

Jednom svom vojvodi pisao je Karađorđe „da sveštenici svuda čine molitve i bdenija na umolenije Boga da nas ukrepi protiv dušmana, da bi s Božijom pomoći pobedili i satrli“.

Kada je 1812. godine Napoleon udario na Rusiju, Karađorđe je naredio mitropolitu (Grku Leontiju) da se po svima crkvama čine molepstvija za pobedu „nad neprijateljem roda Slavjanskoga“, a uz to još i molitva Bogu „da prestane kiša koja je u to doba padala“. U vreme Ustanka narod je govorio da se bori „za krst časni i slobodu zlatnu“. I sam Karađorđe upotrebljavao je te reči. U jednom pismu crnogorskom vladici Petru I Svetom, kaže on, kako je srpski narod ustao u borbu za „svoju slobodu, svoje svetinje i manastire“. Na drugom mestu on veli, „bolje je u svojoj veri umreti nego veru svoju pogaziti, zašto se u Sv. Evangeliju govori: ako pravu veru imaš to i spasen budeš — dakle, bolje je u svojoj veri umreti nego pred Bogom i pred narodom osuđen biti, a Svemogući Bog hoće nam pomoći“. Svoju proklamaciju narodu 1813. godine završava ovom molitvom Bogu:

„Bože pomiluj i ohrabri narod srbski i serdca sinova srbskih. Amin. Bože svemogući razori i pobedi silu tursku, koja je naumila razoriti blagočestvcje tvoje. Amin.“

Ujednoj drugoj proklamaciji Karađorđe preti smrtnom kaznom „ko ne bude hteo ondi gdi je nađen bijući se umreti za svoju veru i zakon, za svoj rod i otečestvo, za svoju slavu i carstvo nebesko, što će ga narodi i njegovi potomci slaviti i blagosiljati i sveće mu paliti“.

Sveštenicima i kaluđerima Karađorđe je odavao veliko poštovanje. Mnogo je voleo protu Atanasija iz Orašca, protu Mateju, popa Luku Lazarevića, popa Smiljanića, protu Milutina iz Guče i ostale, kod kojih je nailazio na razumevanje i podršku. Ali ko bi se od sveštenika ogrešio, kažnjavao ih je isto kao i svetovnjake. Tako, čuvši da mitropolit Leontije, Grk, nešto plete protiv njega sa Turcima i nekim vojvodama, on ga uvede u jednu kuću i tu ga dobro istuče. — Pomagao je da se oprave crkve porušene od Turaka. Prolazeći kroz selo Konjević kod Čačka, upita seljake gde im je crkva, i oni mu pokažu jednu kolibu. Karađorđe odmah izvadi 12 dukata i dade im da prave novu crkvu. U svom mestu Topoli, u blizini svoje kule, sazidao je divnu crkvu, koja i do danas služi.

Karađorđeva rečitost

Ćutljivi Karađorđe mogao je biti i veoma rečit. Dok je on uspešno ratovao u Sandžaku 1809. godine, Turci zauzmu Deligrad i naglo pođu na sever duž Morave. Mnoge vojvode srpske, po nagovoru zlokobnog Rodofinikina, i zajedno sa ovim, prebegnu u Austriju. Karađorđe hitno krene ka Beogradu. Rekne vojvodi Simi Markoviću, kako ide da ubije „onoga psa — Rodofinikina“. Kad je na obali Save video ogromnu masu naroda spremnog da pređe u Austriju, on se nije mogao uzdržati da ne zaplače. Onda je počeo savetovati narodu, da ne beži iz svoje otadžbine, okrivljujući za svu nesreću Rodofinikina. Po tom sa jedne uzvišice održao je narodu ovaj snažni govor:

„Rodoljubi, u ovakvoj nesreći treba se više nego ikad ohrabriti i pokazati svetu, da ste dostojni potomci vaših predaka. Otadžbina je vaša u opasnosti i ona danas traži vašu brzu pomoć. Dočepajte oružje i poletite pred neprijatelja, da ga pobedite ili umrete. Uzrok našega rata je opravdan, i Bog će blagosloviti naše oružje. U svim borbama pa i u najvećoj opasnosti ja ću biti pred vama. „

Silan je utisak ostavio ovaj govor na narod. Hiljade njih pridružili su se Karađorđu. I Vožd je uspeo da za kratko vreme stukne Turke ka Nišu, za granicu oslobođene Srbije.

Sravni ovaj Karađorđev govor sa bombastikom Bonapartinom (pred Keopsovom piramidom u Misiru: „Četrdeset vekova gledaju u vas, vojnici“!) ili njegovog podražavaoca Musolinija! Razlika u govorima dolazi od razlike u ciljevima vojevanja. Dva latinska diktatora hteli su oduševiti svoje vojske za osvajanje tuđih zemalja, dok je seljački vožd srpski hteo svojim rečima pokrenuti svoj porobljeni narod na borbu za sopstvenu slobodu i nezavisnost. Tamo rečitost hladnog računa, ovde rečitost pravde Božije.

Karađorđeva skromnost

Piše apostol Pavle na jednom mestu: „Držim sve da su trice samo da Hrista dobijem“ (Filip. 3, 8). Veliki ljudi su prožeti ili „zaneti“, jednom jedinom velikom idejom. Izvan te ideje za njih je sve sporedno, ništavno, trice. Karađorđe je bio takav — veliki čovek. Njega je prožimala i zanosila samo jedna velika ideja — oslobođenje srpskog naroda. Tom idejom on je živeo i disao; o njenom ostvarenju je mislio dan i noć, na njoj je radio do poslednjeg daha i izdaha. Sve ostalo bilo je za njega neznatno i sporedno. Ruskom poslaniku Pauličiju jasno je on izrekao svoju ideologiju. „Upamtite dobro, rekao je Vožd, da ja ništa drugo ne želim nego da vidim svoju otadžbinu potpuno i za uvek oslobođenu od turskog jarma; tada ću se odreći svega i ponovo – vratiti svome plugu“. Živeo je skromno. Prosto seljački. Hranio se seljački, odevao se seljački. Punih sedam godina Ustanka od 1804. do 1811. godine nije primao nikakvu platu iz državne kase. Nemački istoričar Ranke piše da Karađorđe nije mario „za blesak i veličanstvenost; kad je stajao na najvišoj visini i onda je nosio stare svoje čakšire, iznošeni gunjac i poznatu crnu šubaru“. Poznat je ovaj slučaj:

Posle bitke na Drini 1810. godine dođu neke turske starešine iz Bosne, da mole Srbe, da im ovi predaju zarobljene Turke, kao i mrtva tela ubijenih Turaka. Došli su u vojni stan gde je bio i Karađorđe sa ostalim vojvodama. Vojvode srpske bili su odeveni u bogato begovsko odelo, sa zlatom i srebrom, a Karađorđe u gunju i beloj košulji, tozlucima i opancima, Turci se zdrave sa okićenim vojvodama – a na Karađorđa nisu se ni obazirali. Upitaju Turci: — A gde je beg Crni Đorđe?

Na to će Karađorđe odgovoriti: Ja sam Crni Đorđe, nekom crn nekom beo. Turci mu nisu poverovali misleći da je taj prosti seljak poslužitelj kod srpskih vojvoda i da se on šali sa njima. Zato kad su se opraštali s vojvodama, rekli su ovima, da u ime njihovo: „pozdrave beg Đorđa!“

Karađorđe je bio do krajnosti skroman, zato što je u duši i pred očima imao samo jednu ideju, jedan cilj: oslobođenje naroda i zemlje od Turaka. Na sve ostalo on se nije obzirao. U tome je bila njegova snaga, na kome je počivao njegov autoritet i njegova uzvišenost nad njegovim vojvodama. Mnoge njegove vojvode raslabila je množina ciljeva. Jer mada su i oni imali za cilj da se Srbi oslobode, oni su isto vreme ciljali i na bogatstvo i vlast i čast i uživanje i begovski sjaj. Međutim svi ovi sporedni i lični ciljevi njihovi išli su na štetu glavnog cilja, Karađorđevog nacionalnog cilja. Kad su vojvode kao Mladen Milovanović i Miloje Petrović postale — gazda Mladen i gazda Miloje — katastrofa je morala doći. I došla je 1813. godine. Istovetni uzroci koji su proizveli i druge dve katastrofe u srpskoj istoriji: kosovsku i jugoslovensku.

Karađorđev ratni moral

Karađorđe je bio strog ali pravičan. Kad je njegov rođeni brat pogazio zakon i poštenje, on ga je dao obesiti. Kad su neki srpski ratnici po osvojenju Beograda stali ubijati i pljačkati Turke, Karađorđe je izdao strogu naredbu da se s tim prestane. Posle toga dva Srbina budu uhvaćena na delu pljačke, i Karađorđe zapovedi da se oba odmah obese.

O sličnim primerima učili su nas u školi, ali manje o Karađorđevom plemenitom i čovečnom ponašanju prema pobeđenom neprijatelju. Međutim baš ti mnogi primeri predstavljaju u najlepšem sjaju našeg pravoslavnog viteza. Godine 1804. Srbi pobede Turke na Rudniku, tvrđavi čuvenog zlotvora Sali age, zvanog „Rudnički bik“. Uplašene zarobljenike turske Karađorđe ohrabri obećanjem, da im se ništa rđavo neće dogoditi, a oni neka slobodno rade i trguju kao i pre. „Žene i decu pobijenih Turaka i onih koji su pobegli nije dao zlostavljati već je naredio, da se isprate za Užice i Čačak“, koji su još bili pod turskom vlašću.

Po osvojenju Beograda Karađorđe je pokazao „krajnje čovekoljublje prema predatim Turcima i njihovoj čeljadi“. Naredio je da se turskoj sirotinji svakoga dana deli hleb; mnogim turskim ženama, koje su bećari u onom opštem metežu opljačkali, Karađorđe je odmah ukazivao milost, odredio im dve džamije za stanovanje, postarao se da dobijaju hranu i postavio stražu da ih čuva.

U Sjenici 1809. godine izvedu pred Karađorđa pedeset i sedam turskih žena i devojaka. „On im dade da se presvuku u čiste haljine i na častan način otpusti ih i preda Turcima“.

U selu Venčanima teško se ogreši neki Tomaš tufegdžija. Čuvši da Karađorđe hoće da ga za to uhvati i kazni, on pobegne, a seljaci dovedu pred Vožda sina Tomaševa. No Karađorđe ne htedne sinu ništa učiniti govoreći mu: „Sin za dela oca ne odgovara“.

Ne ubijati razoružanog neprijatelja, nahraniti i odenuti roblje, ne svetiti se deci za grehe roditelja, ne prisiljavati na promenu vere, ostaviti slobodu neborcima, ne dirati čast i obraz ženskinja — to je ratni moral pravih ljudi i velikih hrišćanskih vojskovođa. Takvim moralom u višem stepenu rukovodio se u ratovima — Pravoslavni Vitez, besmrtni Karađorđe Petrović. Njegovom primeru ovakvog ratnog morala sledovale su srpske vojske u mnogobojnim ratovima za minulih sto i pedeset godina.

Vladika Nikolaj Velimirović

Srbobran, 1955. godine

Ostavite komentar

Ostavite komentar