Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Travel

Kina – zemlja sa vekovnom kulturom i tradicijom

 

KINA IZBLIZA

Velika zemlja sa velikom vekovnom kulturom i tradicijom svakodnevnog života koja iznenadjuje ljude sa Zapada

Pre nego što počnem svoju priču, želela bih da objasnim potencijalnim čitaocima razloge zbog kojih sam se odlučila da istu napišem na ovaj, za mene drastičan način. Mislim, pokušaću da vas poštedim patetične priče …. kao i mnoge druge građane Srbije, muka me je naterala da svoje parče hleba potražim daleko od svoje zemlje i to u bukvalno drugom kraju sveta – u Kini.

Šangaj i gradska plaža Kina - zemlja sa vekovnom kulturom i tradicijom

Kada sam već donela takvu odluku, a s’ obzirom na to da ceo svoj život slušam hvalospeve o kineskoj kulturi i tradiciji, bila sam posvećena ideji da je doživim u njenom punom sjaju i dala sam sve od sebe da se kao i uvek pre putovanja u drugu zemlju informišem gde zapravo idem i šta me tamo očekuje. I pored velikog truda u vidu čitanja raznih tekstova na internetu, gledanja fotografija, korišćenja prethodnog životnog iskustva, gledanja putopisa, raspitivanja okolo šta ću ja to u stvari videti i doživeti kada dođem u Kinu, niko i ništa mi nije ni približno dočarao šta me zapravo čeka?! Ja sam iskreno očekivala pozitivni kulturološki šok u svakom pogledu: drugačiju hranu, drugačiju muziku, drugačiju odeću i obuću, drugačija lica, tople i nasmejane prostodušne ljude, mirise koji su egzotični, folklor koji je inspirativan.

E, pa dragi moji istina koju ja vidim je potpuno drugačija a ja ću je napisati zato što se u Srbiji i mnogim drugim zemljama sveta plasira priča da je Kina ekonomska, a i svetska sila broj jedan u svakom pogledu, čije vreme prestiža tek dolazi, a sami Kinezi (makar u ovom gradu) smatraju da ostatak sveta može mnogo da nauči od njih. Čuli su da ima i drugih ljudi na planeti zemlji. Uostalom Kina na kineskom znači „centralna kraljevina“! S’ druge strane muka mi je da slušam i nosim teret kao svako ko je iz Srbije, da smo nerazvijeni, najgori, zaostali i tome slično. Pa da vidimo, gde nas to vodi najveća sila sveta? Pri tome, nemojte molim vas misliti da ne znam vrline i mane svoje zemlje, svog naroda i posebno sebe, ja samo hoću da vas podsetim da “nije zlato sve što sija”, a u Kini nije da sija nego blješti…

 

Kako je počelo da se ruši moje „Kinesko carstvo“ i zašto ne treba pitati šta to jedemo?

Deset meseci u Kini… Ha, baš kao žena pred porođaj, ne mogu da izdržim ovu navalu misli i ideja koje su u meni sazrevale otkada sam stigla u ovu zemlju! Pokušavala sam da napravim neki koncept i red izlaganja ali ništa se ne čini dovoljno efikasnim da bih na pravi način izrazila ono što osećam. Dosta vremena mi je trebalo da prevaziđem emotivni i mentalni šok koji sam ovde doživela kao i većina stranaca koji su ovde došli da žive i da pri tome ovom pisanju pristupim koliko god mogu hladne glave. Zato sam odlučila da pišem u skladu sa trenutnim raspoloženjem i inspiracijom, ili prosto rečeno “kako mi dođe”.

Pre neki dan sam po ko zna koji put ušla u Kinu, tačnije u Šenžen (Šen Džen kako ga Kinezi zovu i pišu), koji se nalazi na jugoistoku Kine i graniči se sa Hong Kongom. Mesec dana pre nego što sam krenula ovamo negde sam pročitala ili čula da ova dva grada nazivaju sestrama (ili braćom, potpuno je svejedno)! Ali avaj, kakva je to zabluda!!! Ova dva grada osim geografske blizine nemaju ništa zajedničko. Isti narod a različita kultura, pogledi na svet, mirisi, pejzaži , atmosfera i mentalitet ljudi. Istog momenta kada pređete granični prelaz Luo Hu ili Lo Wu na kineskom (kantonskom) i izađete na metro stanicu zelene linije u Šenženu, uletećete u svakodnevnu gužvu i zapahnuće vas smrad ili miris, kako to oni koji vole da ulepšavaju priču o Kini, inače kažu. Priznajem odmah jednu stvar – ja sam u Kini posetila samo ovaj grad, te ću svoju priču zasnivati samo na činjenicama odavde. Kada i ako budem otišla na druga mesta, napisaću nešto i o tome.

Šenžen je grad koji je po veličini jedan od najvećih gradova u Kini, ima oko 14 miliona stanovnika i oni koji su proputovali Kinu kažu da je najmoderniji i najčistiji!? Mnogi o njemu govore kao o Njujorku. Ovo najmoderniji mogu i da progutam, ali ako je ovo najčistiji grad u Kini e onda čistoća dobija sasvim novo značenje u rečniku. U Šenženu su čisti (uslovno rečeno) samo glavni trgovi i ulice i metro stanice, sve ostalo je prljavo, lepljivo i nepodnošljiv vonj se uvlači u nozdrve pa se zatim useca u najskrivenije delove vašeg mozga.

Za ovih 300 dana (da, brojim svaki dan kao da vojsku služim) koliko sam ovde sa nekim kraćim pauzama, samo sam jednom videla da kamion pere ulice, a svako sledeće pranje može se pripisati kiši koja ovde pada u izobilju leti, što znači da je tek nedavno počelo. Rezultat tog prirodnog načina čišćenja su razne vrste žohara, pacovi i miševi i ostala gamad koja se i inače ovde razmnožava uspešno zahvaljujući vlazi i toploti i razno raznim tekućinama koje se u potočićima slivaju po ulici a rezultat su aktivnosti užurbanih, radnih ljudi kao što su: pranje šerpi ispred restorana, izlivanje ustajale vode iz akvarijuma u kojima se drže riba, školjke i rakovi, tečnost od klima uređaja, pranje nekakvih burića i na kraju prosipanje svega što vam padne na pamet na ulicu. Nabrojanom možemo dodati i neke druge, ovde prirodne aktivnosti kao što su mokrenje na ulici i tome slično ali o tom potom.

Ovo divno jezero koje vidite na slici, a koje sam zadivljeno gledala pravo iz svog hostelskog kreveta sa 23. sprata prve noći dok sam pokušavala da spavam omamljena vremenskom razlikom, puno je mrtve ribe. Tada sam mislila dešava se svuda, verovatno je takvo trenutno stanje. Sada znam – izliva se svašta u njega, ne čisti se, voda je mrtva. Kako se Kinezi bore protiv toga? Primera radi, sinoć je moj cimer došao kući i kao i svakog dana počeli smo da razmenjujemo utiske dok su još sveži. U obližnjem lokalu u kome kupujemo sveže ceđene sokove (ja više neću) zaposleni su uhvatili pacova u postavljenu zamku a zatim su ga potopili u sudoperu i radoznalo čekali da se isti udavi?!?! U toj istoj sudoperi se propira voće pre nego što se stavi u sokovnik i ispiraju se razne posude. Znači potpuno sam izgubila svaku želju za pijenjem istih i uprkos tome što sam prilično sklona ideji da ne treba toliko paničiti, još uvek bih da budem koliko toliko zdrava i da ne umrem od npr. mišije groznice ili slične boleštine na drugom kraju sveta.

Pre 8 meseci, dok sam bila smeštena u lokalnom hotelčiću koji se nalazi pored škole u kojoj radim, moje kolege i ja smo imali običaj da u obližnjem kafe baru koji podseća na kafiće u „zapadnoj civilizaciji“ popijemo kapućino ili vrući voćni čaj koji je moram priznati jako ukusan. Prave ga tako što u skuvani čaj, obično onaj iz kesice, stave dosta svežeg ili sušenog voća i naručuje se u hladnoj ili toploj varijanti. Ja naručujem toplu, valjda će me provrela voda malo zaštititi. Jednoga dana dok smo sedeli u bašti istoga, do nas je dopreo prepoznatljiv miris kanabisa. Ha, dugo ga nisam osetila. Džim i Rodžer (moje kolege, prijatelji i sapatnici) i ja začuđeno smo počeli da se osvrćemo oko sebe pokušavajući da shvatimo ko je smotao džoint? Kafić, pored osnovne škole, Kina, marihuana? Jednako naučnoj fantastici! U Kini su zakoni navodno veoma oštri kada je konzumacija droga u pitanju, te smo se zapitali ko se toliko opustio? Mirise je ovde gotovo nemoguće razvrstati…osećaju se sa svih strana i jako su teški, obloženi vlagom i podgrejani vrućinom koja ne jenjava do kasnih dana novembra. U kafiću nije bilo nikoga osim nas. Vrata su bila širom otvorena i greške nije bilo – marihuana, sladunjava i pomešana sa lepljivim vazduhom koji teskobno udišemo. Džim (rodom iz Australije) je ustao i ušao u kafe i krajnje uprošćenim engleskim pokušao da od konobarice sazna šta se dešava? Iris, Kineskinja koja radi tamo (svi Kinezi imaju samo-odabrana engleska imena) i koja natuca engleski objasnila nam je da se u kuhinji pojavio pacov ali da je gazdarica budista i da ne želi da ubija životinje te da je miris i dim kanabisa koji su dobili tako što su zapalili sveću koja sadrži kanabis (da dobro ste pročitali) najbolji način da se glodaru dođe glave! Nisam odolela da se ne zapitam da li je kanabis u slučaju ovog pacova korišćen kao otrov ili kao omamljujuće sredstvo kako za pacova tako i za sve prisutne i buduće goste, koji bi ako se isti pojavi verovatno pomislili da su upali u neviđeno loš trip?!

U svakom slučaju, kao i u većini situacija ovde, razgovor, odnosno Džimovo razlaganje reči i njeno nerazumljivo i nerazgovetno imitiranje engleskih glasova, pretvorilo se u pokušaj da nas ubedi kako je trava delotvorna, a i navodno se ne smatra drogom u Kini. Ako vam ovo objašnjenje deluje potpuno besmisleno, a moja priča bizarno i neupečatljivo, sa žaljenjem obaveštavam sve zainteresovane čitaoce da će sličnih biti u izobilju, a bilo kakvu logiku možete slobodno zaboraviti… Razna objašnjenja Kineza koja mi svakoga dana slušamo kao odgovor na naša neprestana pitanja o ovome ili onome su uglavnom na gotovo jedva razumljivom „činglišu“ a čak i ako je jezik razumljiv odgovori su bez logike i bilo kakvog zdravorazumskog poimanja.

Ah, da, zaboravih još jedan način borbe protiv pacova – potpuno ignorisanje istog koji je na naše oči istrčao iz kuhinje obližnje rupe koja se ovde često naziva restoranom, a posebno sam impresionirana činjenicom da je ovaj široko rasprostranjeni glodar prošetao pre neki dan i Pizza Hut-om u našem sadašnjem komšiluku koji je inače lociran u samom centru grada, kod metro stanice Laođe-u (Laojie) i da ne zaboravim jednog koji je protrčao pored tezge sa salatom na moje oči u navodno dobrom super-marketu u kome se snabdevamo . Posle nekoliko ličnih iskustava i mnogobrojnih tuđih, ne mogu da se ne zapitam gde završe svi ti pacovi koje mi viđamo okolo? Oni koji duže žive ovde savetovali su mi dobronamerno da ne pitam šta jedem kada mi u Kini serviraju meso…

https://www.youtube.com/watch?v=pXMIgHEXkyw

Meni lično najteže padaju bubašvabe. Moj prvi neprijatni susret sa njima dogodio se u lobiju hostela br. 2 u kome sam spavala, tako što mi je jedna od njih pala sa plafona direktno za vrat dok sam pila prvu jutarnju kafu koju sam priželjkivala cele radne nedelje. One su ovde su braon boje, veće su od naših i lete što je otežavajuća okolnost. Ima ih u izobilju svuda oko nas a lokalno stanovništvo ne misli da je njihova pojava nešto loše. Da stvar bude smešnija, pošto sam izvela “tigrov skok” i stresla groznu bubetinu sa sebe a onda je zgazila silinom tenka, primetila sam da gazda hostela mirno sedi pored mene i nemo posmatra moju paranoju te zatim kao da se ništa nije desilo nastavlja da ispija svoju šolju čaja. Zgnječeni žohar nastavio je da boravi u lobiju sledećih nekoliko dana! Za posle ne znam, napustila sam to nezaboravno mesto…

Posle ovog incidenta koji je bio praćen nekim drugim istoga dana, shvatila sam da će moje druženje sa ovim meni nemilim stvorenjima biti učestalo, a korišćenje raznih otrova, svakodnevnica. Kada se useljavate u stan u kome su živeli Kinezi one će vas dočekati kao kućni ljubimci. U našem sadašnjem stanu trebalo mi je punih mesec i po dana svakodnevnog špricanja, postavljanja otrova i zamki da bismo se rešili ovih napasti. Da stvar bude gora, postoje i bubaruse kao i neke male crne bube koje ne prepoznajem. Glavna mesta sastajanja: kuhinja i kupatilo. Takođe su poslastica u nekim delovima Kine…

Autorka: Natalija Kauzel

3 komentara

Ostavite komentar