Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Društvo

Plan Mojsije – Srbija je novi Izrael za jevreje

 

PLAN MOJSIJE O REZERVNOJ DRŽAVI IZRAELA

Navodni plan jevreja da Srbija postane novi Izrael i rezervna država jevreja ako propadne njihova država na Bliskom Istoku

 

Ova teorija zavere jevrejske države Izrael prema Srbiji se pojavila tokom 90-ih godina prošlog veka. Poznato je da je socijalistički režim Slobodana Miloševića imao bliske i specijalne odnose sa Izraelom. I nakon 2000 godine je srpska vlada i ministar vojske imao specijalne aranžmane sa Izraelom kupujući satelite koji Srbiji ne trebaju.

Poznato je i da su Srbi oduvek bili prijateljski i zaštitnički naklonjeni jevrejima koji su živeli na ovim prostorima.

Na kraju članka ćemo dati nekoliko sugestija oko ovog teksta.

Operacija i Plan Mojsije - Srbija je novi Izrael za jevreje State of Israel is Born

MOSAD i jevrejski lobi odlučili da naša zemlja nakon pada Izraela postane nova jevrejska država

OPERACIJA MOJSIJE!

Na međunarodnoj diplomatskoj sceni pojavili su se planovi izmeštanja stanovništva i institucija države Izraela u slučaju da islamski teroristi pobede u ratu sa Amerikom. Svetski analitičari tvrde da će u narednih pedeset godina Srbija postati idealno mesto za stvaranje nove jevrejske države. Najnovije političke, vojne i ekonomske inicijative govore u korist ove tvrdnje.

PAD IZRAELA!

Samo nas jedna decenija deli od obeležavanja čitavog veka netrpeljivosti i sukoba između Arapa i Jevreja oko statusno najkontroverznije države na svetu – Izraela. Glavni grad Izraela, Jerusalim predstavlja istorijsku lokaciju koja je kolevka i sveto mesto islama, hrišćanstva i judeizma, tri najuticajnije svetske religije. Jerusalim je posle dve hiljade godina ponovo postao glavni grad Izraela, ali tek posle „Sedmodnevnog rata“, kada je okupiran u jevrejskoj kontraofanzivi protiv jordanskih snaga. U katastrofalnom porazu zemalja koje su vodile rat protiv Izraela, pored velikih gubitaka u ljudstvu i tehnici, neke su izgubile i delove teritorije, kao na primer Sirija koja je ostala bez Golanske visoravni.

Uživajući podršku SAD, Izrael je još tada ignorisao zahteve UN za povraćaj teritorija gradeći na njima vojna utvrđenja i etnički čista jevrejska naselja. Osim odnosa sa susedima, glavni problem ove „biblijske države“ je pitanje palestinske nacije, arapskih starosedelaca. Tokom stvaranja Izraela, stotine hiljada Palestinaca bilo je proterano u okolne arapske države i izbegličke kampove. Izraelski zločini doveli su do oružanog otpora koji je predvodila Palestinska Oslobodilačka Organizacija (PLO) sa Jaserom Arafatom na čelu. Iako je u najtežim trenucima svoje borbe PLO ponekad pribegavao i klasičnom terorizmu pri čemu su često stradali nevini (kao na rimskom aerodromu), Arafat je uz Če Gevaru postao jedan od glavnih simbola otpora i borbe za slobodu u dvadesetom veku.

Promena svetske političke scene nakon raspada Sovjetskog Saveza doprinela je da čak i arapske države uskrate podršku palestinskom otporu. Amerikanci su tražili priznavanje Izraela, a Arapi su zahtevali rešavanje palestinskog pitanja. Pod pritiscima sa obe strane kompromisno rešenje je nađeno u stvaranju palestinskih autonomnih oblasti u pojasu Gaze i Zapadne obale. Palestinska „Intifada“ je prekinuta, a izraelska vojska se povukla. Iako se činilo da je rešenje na pomolu, mir nije dugo trajao. Diplomatski nepromišljeni potez Jasera Arafata, koji je podržao Irak u Zalivskom ratu, dao je zeleno svetlo Izraelu da krene u konačni obračun sa palestinskom državom. Od tada Izrael otvoreno primenjuje etničko čišćenje, napada na civilna i izbeglička naselja, vrši atentate i otmice, upade i borbena dejstva na palestinskoj teritoriji.

Ovi postupci izazvali su novi ciklus neviđenog nasilja i jačanje islamističkih palestinskih terorističkih grupa. Ponovni rat u Palestini iskorišćen je kao glavni argument u borbi islamskih terorista protiv zapadnog sveta, od Hamasa i Hezbolaha do Al Kaide i Gama Islamie. Amerika i Izrael vode „globalni rat protiv terorizma“, zapravo protiv navedenih terorističkih organizacija, ali njegov ishod je neizvestan. Zato je napravljen plan Mojsije, za izmeštanje stanovništva i institucija Izraela u slučaju pobede islamskog terorizma u ratu sa Amerikom.

ANTISEMITIZAM I SRBIJA!

U vreme hladnog rata svet je i po pitanju Izraela zauzimao suprotne stavove. Naša zemlja, predvodnica „treće strane“ sveta u vidu Pokreta nesvrstanih zemalja, zastupala je stav da je „Izrael veštačka tvorevina stvorena voljom velikih sila primenom sile i nepravde“, što joj je omogućilo važnu diplomatsku i ekonomsku ulogu na Bliskom istoku. Bezbrojni poslovni aranžmani, koncesije na naftna polja, izvoz stručnjaka, tehnologije, ali i vojne opreme i naoružanja govorili su u prilog profitabilnom stavu nepriznavanja Izraela.

Osim što je sarađivala sa arapskim državama, SFRJ je pružala diplomatsku, vojnu i logističku pomoć PLO i Jaseru Arafatu. Vojnička i obaveštajna obuka palestinskih boraca za slobodu sprovođena je u kampovima za obuku na teritoriji Jugoslavije, ali i arapskih zemalja. Vrhunac ove saradnje bio je kada je SFRJ primila ranjene borce PLO posle izraelske agresije i okupacije Libana. Scene ranjenika koji mašu našim zastavama i nose Titove slike dok ih iznose iz aviona izazvale su nepodeljene simpatije za borbu PLO sve do današnjih dana. Ipak, vremena su se promenila. Sa nestankom SSSR-a i početkom raspada SFRJ i naše državno rukovodstvo je priznalo postojanje države Izrael sledeći primer arapskih država. Prekinuta je svaka pomoć PLO, jedino je zadržana neformalna ambasada palestinske samouprave u Beogradu.

Važno je napomenuti da za sve vreme dok je zvanična politika SFRJ bila na strani PLO i arapskog sveta, u Jugoslaviji nije bilo antisemitizma. Na našim prostorima Jevreji žive više od 400 godina, još od proterivanja iz Španije i Portugala u XIV veku. Veliki broj Jevreja našao je utočište u okrilju tada najžešćeg protivnika Španije – Turske. Jevreji su tada u velikom broju došli i u Srbiju, Bosnu i Makedoniju. Jevreji su tokom četiri veka bili ravnopravni učesnici u životu srpske države.

Neki od velikih predstavnika srpske kulture i inteligencije bili su upravo Jevreji. Književnici Oskar Davičo, Danilo Kiš, Aleksandar Tišma, slikari Oskar Herman, Leon Koen, Ivo Rajn, ali i naučnici kao što su Gavro Švarc, Lavoslav Šik, Zvonimir Rihman, Mirko Brejer i drugi. Do početka Drugog svetskog rata u Kraljevini Jugoslaviji živelo je preko 60.000 Jevreja, ali nacistički teror preživelo je svega 15.000. Između 1948. i 1952. godine 8.000 domaćih Jevreja preselilo se u Izrael. Prema popisu iz 1991. godine, u SR Jugoslaviji je ostalo oko 3.000 Jevreja. U Vojvodini je registrovano 513 Jevreja, što čini 0,02% ukupnog broja stanovnika. Samo u Novom Sadu živi nešto više od 100 pripadnika ove nacije.

DAVID PROTIV GOLIJATA!!!

Ideja o izmeštanju stanovništva i institucija u slučaju sloma jevrejske države datira još od prvog arapsko-izraelskog rata. U vreme hladnog rata Izrael je bio svestan da je njegov opstanak vezan za sudbinu Amerike i Britanije. Bez američke podrške, Izrael bi nestao i pored velikih gubitaka ujedinjene arapske vojske. Izraelsko rukovodstvo je bilo u dilemi na koji način da odbrani posle toliko godina ponovo uspostavljenu državu.

Operacija „David“ šifrovano je ime za prvu soluciju odbrane Izraela. Naziv operacije je preuzet iz starozavetnog predanja – David je trebalo da simbolizuje Izrael u borbi protiv Golijata koji je predstavljao arapski svet i SSSR. Operacija „David“ je predstavljala klasičnu odbranu granica i teritorija, i to po svaku cenu. U tu svrhu od Amerike je bila zatražena tehnologija za proizvodnju atomskog oružja. Pošto SAD nije bila najsigurnija u jevrejsku hladnokrvnost, ova tehnologija je u Izrael došla tek sedamdesetih godina. Posle dve ratne pobede Amerikanci su procenili da su Jevreji dovoljno zreli da vladaju situacijom u slučaju trećeg arapsko-izraelskog rata. Želeći da se pri odbrani zemlje maksimalno osloni na sopstvene izvore u slučaju poraza SAD, Izrael je razvijao i sopstvenu vojnu industriju. Izraelska vojna industrija – IMI je razvila proizvodnju svih vidova naoružanja, od klasičnih do najmodernijih borbenih sistema. Iako ne priznaje da poseduje nuklearno oružje, Izrael je više puta pretio upotrebom ovog oružja u slučaju novog napada na njihovu zemlju.

Operacija „Mojsije“ predstavlja drugu opciju izmeštanja stanovništva Izraela. Jasna je asocijacija na priču iz Starog zaveta u kojoj je Mojsije izveo izrailjski narod iz Egipta otvorivši prolaz kroz Crveno more vodeći ga ka obećanoj zemlji. Ovom planu nije išlo u prilog to što bi poraz SAD značio i nestanak Zapadne Evrope, a upravo to su bile alternativne destinacije novog Izraela. U Africi su se u to vreme stvarale nove nezavisne države, Južna Amerika se tresla od kubanske revolucije, Azija i Australija su osećale pretnju Crvene Kine koja bi u jurišu počistila marionetske režime, tako da ni tamo ne bi bilo mesta za zidanje novog Jerusalima.

BEG U EVROPU !!!

Sa prestankom pretnje nuklearnog rata i usvajanjem nove globalne strategije SAD operacija „Mojsije“ je izbila u prvi plan. Pošto su bili upoznati sa planom SAD koje su u narednih trideset godina želele da prisvoje 80% svetskih rezervi nafte, okupacijom Sirije, Libije, Iraka, Irana…, Izraelci su prognozirali jačanje islamskog terorizma i sukob civilizacija globalnih razmera. Za razliku od scenarija iz vremena hladnog rata, u ovom slučaju čovečanstvo ne bi u celosti palo pod vlast jedne opcije već bi se u novoj podeli sveta našlo više odvojenih i međusobno izolovanih celina.

Analitička služba Mosada (izraelska kontraobaveštajna služba) trebalo je da izradi detaljnu analizu za odabir nove zemlje pri čemu su se morali uzeti u obzir sledeći zahtevi: – buduća teritorija Izraela mora biti država u čijoj prošlosti nije bilo antisemitizma, tj. da u njoj ne deluju jači antisemitistički pokreti i partije; – to ne sme biti nacionalna već pre svega multikulturalna građanska država; – većinsko stanovništvo ne sme biti islamske veroispovesti; – teritorija države mora biti kompaktna celina sa definisanim granicama; – poželjno je članstvo u političkim i vojnim evroatlantskim organizacijama; – država mora da ima izlaz na značajnije more i osnovnu infrastrukturu; – broj stanovnika ne bi trebalo da bude veći od 10 miliona; – ekonomski sistem mora biti otvorena kapitalistička privreda sa velikim procentom stranog kapitala; – pre početka evakuacije, izraelska država i njeni građani treba da poseduju 25% privrede i zemljišta odabrane zemlje.

Izbor je sužen na evropski kontinent i Rusku Federaciju, jer su Afrika i Azija po mišljenju Mosada trajno nestabilna područja gde velike sile ne bi tolerisale stvaranje novih država. Sa druge strane, severnoameričke države i Australija bi u slučaju poraza zapale u ekonomsku i političku krizu, a otpale su i zemlje Južne Amerike, zbog revolucionarnih previranja i građanskih i lokalnih sukoba. Zbog veličine Ruske Federacije i nenaseljenosti pojedinih oblasti, razmišljalo se o ponudi za otkup teritorija. Tada je na vlasti bio Boris Jeljcin, koji bi za određenu sumu i pod jačim pritiskom pristao na takvu ponudu. Ipak, Jevreji su odustali od ove ponude pošto je u Rusiji antisemitizam endemski – bilo ga je i pod carevima i pod komunistima. U takvim uslovima bili bi verovatniji novi sukobi, nikako novi Izrael. Kao i Rusija, i Evropa je imala antisemitističku prošlost. Od Španije u XIV veku pa do Nemačke i njenih saveznika u Drugom svetskom ratu, gotovo sve države Zapadne i Istočne Evrope u svojoj istoriji imaju makar po jedan veliki progon Jevreja. Osim toga, evropske države su u većini slučajeva države sa nacionalnim predznakom, te bi stvaranje suverenih jevrejskih entiteta dovelo do novih sukoba i konačnog kraja puta za Mojsijevo pleme.

SRBIJA – POSLEDNJE UTOČIŠTE !!!

Sa nastajanjem novih država u Evropi, pojavila se ideja o uticanju na aktuelna dešavanja na terenu u cilju promene granica i etničke strukture odabranih država, čime bi se u određenom vremenskom periodu ispunili navedeni zahtevi. U detaljnoj analizi bivših republika SFRJ, Republika Srbija se pojavila kao kandidat koji bi uz eventualna doterivanja mogao da bude idealan izbor za novi Izrael.

Razlozi su sledeći: – antisemitizam kod Srba neuporedivo je blaži nego u ostalim balkanskim zemljama; – Srbija je po Ustavu, ali i po broju nacionalnih manjina, građanska a ne nacionalna država; – većinsko stanovništvo je hrišćansko a islamski deo je izolovan, što je kasnijim dešavanjima i formalizovano u obliku okupacije Kosova i Metohije; – Srbija je kompaktna, granice prema susedima datiraju još od Prvog svetskog rata, a granice sa otcepljenim republikama bile bi naknadno definisane što je i bio slučaj sa Dejtonskim sporazumom; – i pre 5. oktobra u Srbiji je postojala tendencija da se krene u evroatlantske integracije a sa petooktobarskim prevratom se krenulo i u praktičnu realizaciju; – izlaz na more čak i u slučaju raspada zajednice sa Crnom Gorom bio bi obezbeđen preko Grčke do Egejskog mora; – Srbija je vremenom postala otvorena za strana ulaganja.

Poslednji uslov, koji je podrazumevao vlasništvo nad 25% nepokretnosti, svoju realizaciju dobio je dolaskom vlade „ekonomskih eksperata“ na saveznom i republičkom nivou. Ljudi u tim vladama su zbog ekonomskog interesa ili pripadnosti određenim obaveštajnim službama bili spremni da učestvuju u ovom planu. Činjenica koja je posebno odgovarala realizaciji izraelskog plana je bio katastrofalan natalitet većinskog naroda u Srbiji.

Matematički je dokazano da će za pedeset godina Srbi u Srbiji postati manjina. Takva šansa se nije smela propustiti. Jevrejsko rukovodstvo je u upražnjenom mestu videlo božije proviđenje. Tel Aviv je dao zeleno svetlo za početak realizacije operacije „Mojsije“. Početak mešanja Izraela u dešavanja na prostoru SFRJ poklapa se se dolaskom demokratske administracije Bila Klintona. Najistaknutiji učesnici američke politike prema Srbiji iz Klintonovog kabineta bili su upravo jevrejskog porekla.

Da li je zaista slučajnost što su Jevreji Medlin Olbrajt, Ričard Holbruk, Džejms Rubin i Vesli Klark učestvovali u raspadu SFRJ i u zločinima nad Srbijom? Osim medija koji su pod kontrolom jevrejskog kapitala, u ovu borbu su se uključili i poznati evropski intelektualci jevrejskog porekla predvodeći kampanju satanizacije Srbije.

NOBELOVCI I OLIGARSI

Iako su se u operaciji „Mojsije“ posebno isticali američki Jevreji ne treba zaboraviti ni njihove evropske sunarodnike. Eli Vizel, dobitnik Nobelove nagrade za mir, posetio je Srbiju da bi na licu mesta čuo i video istinu o zločinima nad srpskim narodom. Posle gotovo dve nedelje provedene u Srbiji, Vizel se po povratku u Francusku javio sa arsenalom optužbi na račun Srbije i njenog naroda. Prilikom njegovog boravka ostala je upamćena Vizelova ravnodušnost na svedočenje dečaka iz Gospića kome su ustaše pred očima zaklali oca i majku. Da li je slučajnost što su i druga dva najistaknutija evropska srbomrsca bili Jevreji – desničarski filozof i publicista Anri Bernard Levi i ozloglašeni kosovski administrator Bernard Kušner.

Posebno mesto u aleji jevrejskih „velikana“, koji su dali svoj doprinos krizi na tlu bivše SFRJ i uticaja na unutrašnju političku i medijsku situaciju u Srbiji, pripada američkom Jevrejinu mađarskog porekla Džoržu Sorošu. Njegova organizacija Fond za humano i otvoreno društvo još uvek deluje u našoj zemlji. Upravo je on – zajedno sa ruskim jevrejskim oligarsima, Borisom Berezovskim i Mihajlom Khordohovskim – za vreme vlasti Borisa Jeljcina trebalo da bude nosilac projekta otkupa teritorija u Rusiji potrebnih za stvaranje novog Izraela. Sličnu ponudu Soroš je prošle godine izneo i Srbiji predlažući joj prodaju Kosova i Metohije.

Svi navedeni ugledni evropski i američki Jevreji dali su svoj doprinos realizaciji plana „Mojsije“. Njihove odluke i napori bili su samo deo aktivnosti u Mosadovoj strategiji „uticanja na aktuelna dešavanja na terenu u cilju promene granice i etničke strukture odabrane države“. Drugi deo plana trebalo je da bude izveden na licu mesta uz pomoć ljudi iz Srbije. Zdušno podržavajući pojedine opozicione političke partije tog vremena, jevrejski lobisti su pripremali svoje pulene koji su planirani da u budućnosti preuzmu vlast u Srbiji.

Petooktobarskim prevratom i dolaskom koalicije DOS na vlast konačno je „krunisan“ dugogodišnji rad obaveštajnih službi SAD i Izraela. Na vlast u Srbiji konačno su došli ljudi koji su bili spremni ali i od ranije upućeni u planove izmeštanja stanovništva i institucija države Izraela na tlo Srbije.

OD PROSVETE DO PRIVREDE

Glavni nosioci te politke bile su nevladine organizacije čija je uloga bila nadgledanje, usmeravanje i koordnicija zakonskih i drugih projekata čijim se donošenjem i sprovođenjem Srbija pripremala za buduću jevrejsku kolonizaciju.

Pod njihovima ali i stranim pritiskom učinjeni su sledeći koraci:

– Srbija je proglasila aboliciju za hiljade osuđenih albanskih terorista

– Blokadom u radu na novom Ustavu, Srbija je i dalje jedina građanska država u Evropi čiji većinski narod nema pravo na svoju nacionalnu državu

– Rasformirana je SR Jugoslavija sa osnovnim ciljem cepanja jedinstvene teritorije na kojoj živi srpski narod

– Pokrenuta je ustavna inicijativa o regionalizaciji Srbije rasparčavajući je na 6 autonomnih pokrajna

– U postojećoj pokrajni Vojvodini izneti su predlozi za dvodomnu pokrajnsku skupštinu u kojoj bi Srbi bili neproporcionalno zastupljeni i Ustav Vojvodine po kojem bi Srbi bili samo njeni građani dok bi manjine imale svoj nacionalni suverenitet i identitet

– U školskim udžbenicima pojavila se falsifikovana istorija u kojoj se NATO agresija zvala „akcija“ a koja je opravdana „srpskom tvrdoglavošću“

– Ministarstvo prosvete je predložilo ukidanje predmeta srpski jezik i uvođenje govornog jezika

– Aktivno se radilo na razbijanju Srpske pravoslavne crkve, ona je bila prisiljena na priznavanje rimskog pape istovremeno dajući podršku sveštenicima koji su zagovarali „novi ekumenizam“.

Iz perioda borbe protiv Miloševića jedna nevladina organizacija po mnogo čemu se razlikovala od drugih. Po svome imidžu, ustrojstvu i delovanju ona je više ličila na paravojnu formaciju nego na građansku inicijativu. Visoki funkcioner ovog „narodnog pokreta“ jevrejskog porekla bio je glavna ličnost za saradnju sa strukturama SAD i distribuciju novčane pomoći dobijene od Američkog kongresa. Uostalom, teško je poverovati da je sličnost logoa militantne Jevrejske odbrambene lige sa sedištem u SAD i logoa našeg „spontanog narodnog pokreta“ slučajna. Domaći logo se, inače sa zapanjujućom pravilnošću, pojavljuje na mestima gde je ugrožen američki nacionalni interes. Mogao se uočiti u Venecueli prilikom pokušaja svrgavanja predsednika Huga Čaveza i u Gruziji kada je naš petooktobarski scenario „prepisan“ do detalja.

Priča o operaciji „Mojsije“ ne bi bila kompletna ako se ne bi spomenulo izručenje građana Srbije Haškom tribunalu. Optužnicu za zločine na Kosovu, po kojoj je isporučeno bivše državno i vojno rukovodstvo, podigla je tužilac Luis Arbur, kanadska Jevrejka, koja je na tom položaju zamenila Jevrejina Ričarda Goldstona. Trenutno predsedavajući sudija Haškog tribunala takođe je američki Jevrejin Teodor Meron.

Istovremano sa zakonodavnom delatnošću država se i u ekonomskom pogledu potpuno predala ulagačima iz Izraela. Realizujući uslov o posedovanju minimalnih 25% privrede i zemljišta, od strane izraelske države i građana Izraela pre početka kolonizacije, izraelski biznismeni i firme preplavile su Srbiju.

Jedan od najznačajnijih izraelskih privrednika Josi Maiman, predsednik grupe „Merhav“, bio se sastao sa pokojnim predsednikom Vlade Srbije, kao i sa ministrima finansija i poljoprivrede. Simptomatično je da je tadašnji ministar za poljoprivredu Dragan Veselinov, i pre nego što je postao ministar, putovao u Izrael gde je samoinicijativno razgovarao o mogućnostima kupovine izraelskih sistema za navodnjavanje u vrednosti od 400 milona dolara. Izraelci su tom prilikom iskazali interesovanje za privatizaciju mreže kanala DTD kao strateški važnog sistema čijim bi posedovanjem kontrolisala gotovo celokupna proizvodnja hrane u Srbiji.

U svetlu „vojvođanskog projekta“ postavlja se pitanje zbog čega bi Vlada Republike Srbije finansirala navodnjavanje zemljišta kada je u svom programu najavila privatizaciju i prodaju

poljoprivrednih kombinata strancima koji u posedu imaju već većinu obradivog zemljišta u Vojvodini.

U izraelskim krugovima postoji interes i za druge oblasti, pre svega za oblast nekretnina, prehrambenu industriju i telekomunikacije. Kompanija „Astrum“ je kupila nekoliko hektara preko puta Kalemegdana. Firma „Europort“, u saradnji sa američkim „Kolijersom“, kupuje komplekse zemljišta u blizini aerodroma „Surčin“. Kompanija „Levinstajn“ i Saul Loten kupili su zemlju na teritoriji Novog Beograda. Firma „Kardan“ i „Englel“ zainteresovane su za kupovinu nekoliko značajnih nekretnina u Beogradu. Najveći izraelski koncern za kafu, čokoladu i slatkiše „Elit“ uložio je 15 miliona evra u kupovinu kompanije „Doncafe“. Kompanija „Avital“ na jugu Srbije kupila je fabriku čokolade.

IZRAELIZACIJA SRPSKE VOJSKE

Interesantno je da je ministar koji je najčešće posećivao Izrael upravo bivši ministar odbrane Srbije i Crne Gore a sada aktuelni predsednik Srbije Boris Tadić. O njegovoj najznačajnijoj trodnevnoj poseti Izraelu malo se zna. Pored susreta sa vojnim i privrednim zvaničnicima Tadić se sastao i sa predstavnicima izraelske vlasti, ali i opozicije. Ovakvo nesvakidašnje zbližavanje sa celokupnim političkim vrhom Izraela analitičari uzimaju kao potvrdu da je operacije „Mojsije“ nacionalni projekat prioritetne važnosti koji ujedinjuje sve relevantne političke i ekonomske faktore Izraela.

Tih dana vojni ministar iznosio je izjave o strateškoj saradnji Srbije i Izraela. Pitanje odabira vojnotehničkog partnera strateško je pitanje od nacionalne važnosti jer se tiče nacionalne strateške odbrane. U vezi sa ovim morala bi da se izjasni Skupština Srbije i Crne Gore jer ono za sobom povlači i nesagledive posledice u političkom, bezbednosnom ali i istorijskom smislu.

Ovaj odabir, naravno, u ratu protiv terorizma stavlja Srbiju na stranu Amerike. Posledice takve odlluke biće vidne u budućim terorističkim napadima na našu zemlju. Ovi i slični ataci biće logičan ishod bliske saradnje Srbije sa vojnim i obaveštajnim službama Amerike i Izraela.

Dokaz o „izraelizaciji“ srpske vojske ugledni vojni analitičari nalaze u inicijativi da obuku domaće obaveštajne službe vrši izraelski Mosad, ali i u prisutnosti izraelskih oficira u ministarstvu odbrane u svojstvu specijalnih savetnika i posmatrača.

Još jedan vid vojnotehničke saradnje, koju je Tadić gromoglasno najavio, jeste nabavka opreme i naoružanja iz Izraela. Nelogičnosti koje proizilaze iz spiska lepih želja vojnog ministra mogu da se tumače samo na dva načina: ili je u pitanju svesno učestvovanje u operaciji „Mojsije“ ili je na delu prosta korupcija u vidu novčane provizije. U svakom slučaju, Tadić je samoinicijativno iskazao interesovanje za, pre svega, pešadijsko naoružanje. Ako se izuzme mogućnost kupovine ili proizvodnje izraelske puške „galil“, koja je zapravo kopija „kalašnjikova“, kao jedina mogućnost ostaje uvoz „tavora“. Proizvodnja puške „tavor“ u Srbiji ne dolazi u obzir jer Izrael proizvodnju pokušava da premesti u SAD, kako bi se izvršilo buduće preoružavanja armije SAD po povlačenju puške „M-16“. Uvoz „tavor“ pušaka u Srbiju predstavlja i pitanje finansijske opravdanosti. Cena domaće puške „M-21“, koja je u skladu sa NATO standardima, daleko je ispod cene „tavora“ koja iznosi 3.500 dolara.

Posebno interesovanje vlada i kada je u pitanju nabavka bespilotnih letelica iz Izraela. Analitičari ovu nabavku tumače kao pripremu za učestvovanje u budućim američkim ratovima. Ministar Tadić se i javno odrekao nasilnih metoda koje su korišćene u 19. veku i upotrebe vojske na Kosovu, te se sa pravom postavlja pitanje protivnika i prostora na kojem će one biti korišćene. Ne sporeći kvalitet izraelskih letelica neophodno je istaći da su one, pre svega, sofisticirana špijunska oprema. Da li će one biti korišćena u špijunaži susednih država ostaje da se vidi.

Kao krunski dokaz o „izraelizaciji“ srpske vojske vojni stručnjaci ističu modernizaciju sovjetskih lovaca „MiG-21“ i „MiG-29“, ali i helikoptera „MiL-8“ u Izraelu. Iako u Rusiji i Ukrajni postoje mnogo uspešniji i jeftiniji programi modernizacije, koji su u skladu sa NATO standardima, Tadić se samovoljno odlučio na skuplju ali i lošiju varijantu. Model uspešne i jeftine modernizacije lovca „MiG-21“ postoji u ruskom programu „MiG-21/93“. Ovim programom Indija je modernizovala 150 svojih „migova“ i na taj način uštedela za nabavku nove eskadrile lovaca „MiG 29“.

I Boris Tadić i Bil Klinton, veliki prijatelji Izraelaca, pored pripadnosti strankama sa istim imenom, dele pacifističku levičarsku mladost, ali i desničarsku ratobornu „starost“ koja se javi kad su na vlasti. Povodeći se primerom svog američkog kolege, koji je izjavio da je spreman „da uzme oružje u ruke, da se bori i pogine za odbranu Izraela“, Boris Tadić je odlučio da Srbiju stavi u pogon američko-izraelske vojne mašinerije, zauzevši tako značajno mesto u budućoj jevrejskoj kolonizaciji Srbije.

Da li je ostatak Srbije isto tako spreman da pristane na plan nestanka Srbije i stvaranje novog Izraela na tlu naše zemlje možda će se najbolje videti onoga dana kada nam se sledbenici Osame Bin Ladena budu obratili u svom prepoznatljivom maniru.

KOMENTAR REDAKCIJE: Ovakvi članci su najčešće deo specijalnog psihološkog rata i spinovanje javnosti u jednom pravcu razmišljanja i stvaranja negativne reakcije javnosti, gde se odredjene činjenice selektivno biraju da bi se podržala glavna teza. Glavna teza ovog teksta pamfleta je da će Jevreji napustiti Izrael i naseliti Srbiju, silom i novcem je okupirati, pa jevreje treba mrzeti.

Glavna teza je naivna i pogrešna iz nekoliko očiglednih razloga:

1. Jevreji nikada neće hteti da napuste Izrael i Jerusalim kao Sveti grad njihove vere. Hiljadu godina su sanjali da se vrate u Jerusalim i po cenu života će se boriti da ga sačuvaju.

2. Okolne mediteranske zemlje su mnogo bolje rešenje za rezervnu državu Jevreja nego Srbija, na primer Grčka, Kipar, Italija, pa i evroazijske zemlje oko Kaspijskog mora, delovi Rusije, Bugarska, Rumunija.

Tvorac ovog teksta je imao očigledne antisemitske namere i ciljeve.

5 komentara

  • Ako su Srbi istinski potomci Nojevog sina i potomci Jevreja,pa istorija srpska i jevrejska su slične,vidi se da smo i jedni i drugi Sveti narod.Što je za Jevreje Avram to je Sveti Sava za srbe,što je Mojsije za Jevreje to je Sveti Stefan Lazarević za Srbe.I jedni i drugi smo bili 450 ili 500 ako ne i više godina u ropstvu gadnih naroda i sam Gospod nas je izbavio.Setite te se Tarabićevog proročanstva da će Srbija da bude vodeća zemlja u svetu pa to lako može da se desi samo pomoću Rusa i Jevreja,određen broj Jevreja neće da napusti Izraelsku državu,ali određen hoće,a poslednji potomak Nemanjića je u Rusiji.Pa nijedan tako mali narpod nema toliko Svetaca kao Srbi:SAVA1.,SAVA2.,SAVA3.,ARSENIJE,JEVSTATIJE,GRIGORIJE,ROMAN ĐUNIŠKI,ROMILO RAVANIČKI,PETKA,VASILIJE OSTROŠKI,JUSTIN,VLADIKA NIKOLAJ,MUČENICI JASENOVAČKI,ŽITOMISLIĆI,DABROBOSANSKI,KULEVARUŠKI,SAVA GORNJOKARLOVAČKI,ILARION OSOGOVSKI,ILARION MEGLINSKI,MILUTIN,DRAGUTIN,CAR LAZAR I SVI SVETI MUČENICI KOSOVSKI,UROŠ,JELENA ANŽUJSKA,JELENA ŠTILJANOVIĆ I STEFAN,PROHOR,JOVAN,VLADIMIR,PETAR CETINJSKI,SIMON,SIMEON,ANGELINA,STEFAN SLEPI I ANGELINA,JOVAN I MAKSIM,UROŠICA,JOVAN ŠANGAJSKI I MNOGI DRUGI.I kod Jevreja ima mnogo Svetaca pa svi Sveti Proroci i Apostoli su jevreji,i sama Bogorodica je Jevrejka i koliko se puta javljala u Srbiji,kroz svoje ikone pomagala našem narodu u robstvu.I mi Srbi smo osvetoljubivi kao jevreji,i zajedno smo patili u drugom svetskom ratu od bezbožnika.Vidite koliko imamo sličnosti sa Jevrejima samo je razlika što oni ne prihvaćaju Isusa,ko zna možda ga jednog dana prihvate,evo pogledajte Otrovenje pa šta je ta Evropa-uspavana lepotica,šta je Amerika Vavilon koji će na kraju da isčezne kao dim jer kao što kaže Jovan Tarabić ničija sila nije Bogu mila,pa i sam Bog je proslavio Vasilija Svetog kao nekad Iliju,previše je tu sličnosti između nas i njih tako da moguće da opstanemo svi zajedno.Od mene toliko,veliki pozdrav,ćao.

  • Poštovani Srbi, molim Vas pročitajte tekst do kraja i utisak uredništva ovog portala. Ne nasedajte po ko zna koji put na prvu loptu.

Ostavite komentar