Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Život

Prihvatanje neslobode – ima li tu patologije duha?

 

PRIHVATANJE NESLOBODE

Ima li patologije u pristajanju na neslobodu?

 

Kada je Dankvart Rustov, sedamdesetih godina prošlog veka, odredio ljudsku prirodu kao kretanje ka slobodi, odnosno kao borbu slobode i dominacije, implicitno je ustvrdio da ona ( sloboda ) nije puko, statično stanje stvari, već da ima karakteristike trajnog, dinamičkog procesa i da se smešta u fenomene koje definiše evolucija. Takvo gledište pretpostavlja de je u osnovi ljudske prirode težnja ka slobodi, ka takvim oblicima društvenih odnosa koji ne porobljavaju, već oslobađaju pojedinca. Ali, zašto ljudsku istoriju određuje TEŽNjA ka slobodi, a ne SLOBODA sama? Logično je pretpostaviti da su kroz istoriju sveprisutni odnosi dominacije i podređivanja u određenoj meri uticali na formiranje ljudske prirode. Pomenuti odnosi kod mnogih ljudi nisu mogli da uguše impuls prema slobodi, ali su kod mnogih doveli do usvajanja principa dominacije i podređivanja i na taj način doveli do „sklada“ strukture ličnosti i autoritarne društvene klime.

U nastavku teksta pokušaću da istražim one strukture ličnosti koje su odgovorne za održavanje autoritarnih odnosa i pristajanje na neslobodu.

Ima li patologije u pristajanju na neslobodu - Robovi u Kongu
Nekadašnji crni robovi u Kongu

Pretpostavimo najpre da AUTORITARNI ODNOSI NE ODGOVARAJU LjUDSKOJ PRIRODI, tj. dajmo prednost stanovištu koje visoko vrednuje ljudsku prirodu. To znači da autoritarni odnosi u grupi, u porodici, školi, na radu, u društvu nisu svojstveni ljudskoj prirodi. Ako i postoje, ovi odnosi su nametnuti pojedincu i/ili zajednici i nužno imaju za posledicu nezadovoljstva, frustracije i agresivnost. I premda ponekad i kratkotrajno, neizvesnost demokratske alternative, mudrost autoritarnog vođe i strah od sankcije mogu ublažiti i anestezirati navedene negativne posledice naturanja autoritarnih odnosa, one ostaju nužna posledica istih. Iza shvatanja da autoritarni odnosi ne odgovaraju ljudskoj prirodi stoji uverenje da oni negiraju osnovne vrednosti jednakosti i slobode.

Neretko, međutim, izrican je sud da ljudsku prirodu odlikuje SKLONOST KA PRIHVATANjU AUTORITARNIH ODNOSA I AUTORITARNIH VOĐA, odnosno SKLONOST KA NESLOBODI. Ovo stanovište implicira stav da je prosečan čovek pasivan, nesiguran, nezreo, oportun, idolonaklon, sklon neslobodi i da prihvata uslov društvene nejednakosti. Drugim rečima, verovanje da je čovek sklon da prihvati autoritarne odnose i da bude vođen ide uz negativnu opštu ocenu ljudske prirode kojoj na prvom mestu nedostaje proaktivnost i autentičnost.

PSIHOLOŠKE PREDISPOZICIJE ZA PRIHVATANjE NESLOBODE

Krenimo sada dalje iz opštih hipoteza o ljudskoj prirodi i postavimo specifičnije pitanje: Kojim tipovima ličnosti odgovaraju autoritarni odnosi i u kojim uslovima veliki broj ljudi postaje sklon da ih prihvati ili toleriše? Brojna sociopsihološka istraživanja insistiraju na tome da su autorotarnim odnosima sklone osobe čiju ličnost određuju autoritarnost (Autoritarnost je društveni odnos koji favorizuje preterano poštovanje autoriteta vlasti ali i pojedinih ličnosti kao neprikosnovenih arbitara u svim značajnim pitanjima od važnosti za socijalnu organizaciju života, institucije i politiku), submisivnost (Submisivnost je osobina, spremnost jedinke na potčinjavanje jačem, dominantnijem, višem u hijerarhiji. U interpersonalnim odnosima, izvesne ličnosti su sklone potčinjavanju i slušanju onih koji su dominantni. Submisivnost se kod ljudi ogleda u bespogovornom slušanju naređenja, ispunjavanju zahteva drugih, moćnijih ljudi, kao i poniznošću u ophođenju) i dominantnost.

Među pristalice autoritarnih odnosa spadaju i one osobe koje se plaše promene, konformisti i nesigurne osobe. Za većinu njih, svojstveno je pounutrenje društvenog principa hijerarhije, koji postaje lična vrednost, i značajan stepen šablonizovanog ponašanja i mišljenja. Još je From branio gledište da su osobine podređivanja i nadređivanja nastale kao posledica principa hijerarhije koji se reprodukuje kroz čitavu istoriju ljudskog društva. „Apologetama društvenog uređenja“, kaže From, „koje se zasniva na upravljanju elite, naravno, veoma odgovara uverenje da je društvena struktura rezultat čovekove urođene potrebe, da je stoga prirodna i neizbežna“. Da rekapituliramo. Formula hijerarhijskih odnosa se ponavlja stolećima u svim društvima i logično je da postaje deo vrednosti mnogih osoba. Ali, je bitno naglasiti da NE POSTAJE DEO VREDNOSTI SVIH. Dodajmo ovome da mnoge osobe, čak i one čija struktura ličnosti nije prerdisponirana za njih, prihvataju autoritarne odnose u okolnostima pritiska. One nastoje da izbegnu konflikt sa autoritarnim društvenim snagama. Prethodno navedeno nam dozvoljava da naslutimo ( ne i da tvrdimo ) da pojedinac prihvata ili ne prihvata autoritarne odnose zavisno od svoje sklonosti da prihvati rizik i snage da se odupre društvenim pritiscima i da izgrađuje svoju autentičnost.

Zapitajmo se sada koliko je ljudi spremno da se odupre autoritarnim odnosima. Objektivno govoreći, većina je pasivna jer je uplašena da ne ugrozi svoj položaj, ali ono što jeste dramatičnio jeste činjenica da je malo oponentata i među onima za koje nema bojazni da će pretrpeti posledice. Režim u našoj zemlji donosi gotovo sve odluke bez oslanjanja na javno mnenje. Posebno je to slučaj u spoljnoj politici na koju Narod nema nikakav uticaj. Prosečan čovek, međutim, retko pokazuje znake neslaganja, nezadovoljstva, otpora i zainteresovanosti da nešto menja. No njegov pasivan stav JOŠ UVEK NE ZNAČI DA JE SKLON NESLOBODI!

MILGRAMOV EKSPERIMENT

O spremnosti za pokoravanje autoritetu dosta govori čuveni, u prethodnom tekstu već naznačeni, Milgramov eksperiment „Bihejviorističko proučavanje poslušnosti“. Isptanicima različitih znimanja i obrazovanja (u prvom eksperimentu bilo je četrdeset muškaraca između 20 i 50 godina) rečeno je da učestvuju u ispitivanju čiji je cilj utvrđivanje uticaja kažnjavanja na učenje. Saučesnici eksperimentatora (ne ispitanici) bili su „učenici“ privezani elektrodama za šok generator, a pravi ispitanici imali su ulogu „učitelja“. Učitelj je davao test učeniku a kadgod bi ovaj odgovorio pogrešno, on bi, prema instrukciji eksperimentatora, primenio električni šok kao kaznu ( šok je bio lažan, ali ispitanici –„učitelji“ to nisu znali).

Ispitanici su mogli jednostavno da odbiju da poslušaju nalog eksperimentatora. Ali u toku čitave procedure, uz neprekidno povećanje snage električnih šokova i, naravno, lažnih znakova žrtve da joj je nanesen bol, samo 35% ispitanika odbilo je da posluša nalog eksperimentatora. Većina je bila poslušna i pored toga što je situacija u kojoj nanose bol drugima izazvala kod njih jaku emocionalnu napetost, nervozu i druge oblike neadaptiranog ponašanja.

Osnovni plan Milgramovog eksperimenta ponovilo je nekoliko istraživača u više varijanti. U svakoj od njih, različit, ali značajan procenat ispitanika pokazao je spremnost da prihvati uputstvo eksperimentatora i da primenjuje bolne električne draži. Rezultati Milgramovog eksperimenta različito su tumačeni, ali je najčešća ocena, i za našu analizu najbitnija činjenica, da oni ukazuju na sklonost „prosečnog čoveka“ da prihvati nalog autoriteta i da čak u njegovo ime nanosi zlo drugima. Politički vrhovi (tzv. autoriteti) koji poseduju moć i raspolažu instrumentima moći, i sa tim u vezi u prilici su da realno ugroze one koji se ne slažu sa njima, znatno lakše indukuju prihvatanje svojih odluka, od autoriteta nauke, koji je korišćen u Milgramovom eksperimentu.

Prosečan čovek, međutim, često usvaja i vrednosti slobode i autentičnosti. On je često kritičan prema sistemu i shvata da društvena ograničenja sputavaju njegove impulse za samoizražavanjem. Ali u situacijama kada su presije društva-sistema, sa jedne strane i njegovi podsticaji za individualnošću, sa druge strane, u sukobu, on najčešće bira pristajanje uz sistem i autoritarne odnose. Jednostavno zato što nepristajanje uz sistem najčešće nosi ozbiljne posledice. Ono dovodi u pitanje egzistencijalne potrebe (od hleba do sigurnosti ), a izneveravanje svog vrednosnog sistema nosi samo još jedno razočaranje. Da li je potreban argument više za tezu da je sloboda složeniji i mnogoznačniji (razvojni) fenomen od osnovnih egzistencijalnih potreba za ekonomski pristojnim životom i da zahteva žrtvu koja je pretvara u stvaralački princip?

USLOVI ZA PRIHVATANjE NESLOBODE

Odavno je poznato da vladajuće grupe dobro poznaju uslove za prihvatanje autoritarnih odnosa i da vešto njima manipulišu.

Sasvim je izvesno da strah igra značajnu ulogu u održavanju autoritarnih režima. Sveprisutnost straha u našoj civilizaciji navela je Ruzvelta da proglasi među četiri slobode (sloboda mišljenja i govora, ekonomska sloboda) i slobodu od straha. Autoritarne vlade ili aktiviraju postojeći potencijal straha (pretpostavka o urođenosti straha) ili izazivaju strah nezavisno od predispozicija u ličnosti. Na taj način one nastoje da spreče promenu društvene klime i da usmere ponašanje članova društva u željenom pravcu. Strah za vlastitu bezbednost, za očuvanje elementarnih uslova življenja, jeste dakle konstanta bez koje bi bilo teško razumeti zašto ljudi tolerišu društvene odnose u kojima su prinuđeni da u egzistencijalnom smislu regrediraju i na najniži nivo. Moralno diskreditovanje, zastrašivanje, inkriminisanje, kažnjavanje i uništavanje neistomišljenika etiketiranjem istih unutrašnjim ili spoljnim neprijateljima, osnovne su tehnike manipulisanja strahom.

Blisko manipulisanju strahom jeste manipulisanje nesigurnošću koje je osnovnije stanje od osećanja straha i nužno je prisutno u svim ljudima. U periodima masovne nesigurnosti (tzv. svetska, ekonomska kriza, npr., gašenje firmi, propale privatizacije, gubitak posla), autoritarne grupe se javljaju sa obećanjima (svaka sličnost je slučajna) da će ukinuti izvore nesigurnosti i da će obezbediti prosperitet, red i sigurnost ( svaka sličnost je slučajna ). Setimo se da je Hitler iskoristio masovnu nesigurnost srednje klase, izazvanu privrednom krizom (sličnost slučajna), da prigrabi vlast. Sa druge strane, ekonomske krize parališu aktivnost pojedinca jer ga čine bespomoćnim. Ima li onda mesta hipotezi da se one i namerno izazivaju zato što generišu masovnu nemoć i parališu političku moć masa, i nisu li utoliko veće ukoliko je potrebna veća kontrola, odnosno, globalnije ukoliko su u funkciji procesa globalnih razmera?

Da rezimiramo. Većina ljudi prihvata ili toleriše autoritarne odnose samo u određenim uslovima i to redovno kada postoji pritisak, kada neprihvatanje neslobode dovodi u pitanje njihove egzistencijalne potrebe.

IMA LI PATOLOGIJE U PRISTAJANjU NA NESLOBODU’?

Da bismo razumeli zašto pojedinac prihvata ili toleriše neslobodu i autoritarne odnose u društvima koja već jesu autoritarna (ako uopšte postoje demokrtaska društva?), moramo poći od logične činjenice da su ova društva agresivna, da ih odlikuje veliki stepen represije prema neistomišljenicima i neprijateljstva među pojedincima. U ovakvim društvima agresivnost izazvana autokratskim vođstvom difuzno se širi među članovima društva, sistemima, podsitemima, grupama i pojedincima. Ali zašto je većina pasivni posmatrač? Nije neopravdano pretpostaviti da neki subjekti (od pojedinca do institucija) jednostavno ne žele da se suprotstave. Njihova potreba za suprotstavljanjem nasilju je potisnuta, oslabljena ili je ustupila mesto potrebi za nekim oblikom učešća u nasilju. Ovo stanovište polazi od stava da je autoritarna klima patološki fenomen, da svodi uslove ljudske egzistencije na minimalni nivo, gajeći, umesto razvojnih potreba, rivalitet među članovima društva, aktivirajući agresivnost i neprijateljstvo, i izazivajući odbrambene reakcije, uključujući agresiju, radi zaštite osnovnih uslova egistencije (hleb pre slobode). Autoritarni režimi se dakle održavaju zahvaljujući apatiji članova društva i njihovoj sebičnosti, odnosno verovanju da represija sistema neće pogoditi njih same. To svakako znači da većina članova društva ne želi neslobodu ali da je trpi jer nema dovoljno hrabrosti i sposobnosti da valjano sudi o mogućim posledicama neslobode. Među njima ima i takvih koji se na različite načine suprotstavljaju ali su po pravilu isti označeni kao uzročnici kriznog društvenog stanja.

Pitanje zašto ljudi tolerišu nasilje autoritarnog režima i pristaju na neslobodu, najčešće postavljamo kasno. Ideja da ceo narod može biti odgovoran za autoritarni režim i neslobodu najviše i/ili jedino zbog toga što je bio pasivan na početku nastajanja autoritarnih odnosa često je potkrepljena izjavama pojedinaca koji su u vreme nastajanja fašizma verovali da teror ne može da traje dugo, ili da je, pošto sami nisu pogođeni, najbolje da ostanu po strani.

Blizu smo istine, dakle, ako kažemo da čitavo društvo učestvuje u razvoju i održavanju autoritarnih odnosa i da je zato odgovorno za njih. Pasivnost i stajanje po strani nisu suprotnost prihvatanju autoritarnih odnosa i nisu odbrana od neslobode. Za osvajanje ili održavanje slobode neophodna je stalna borba, neprekidan psihosocijalni tonus i težnja da se sloboda brani. Pasivnost i stajanje po strani doprinose razvoju tiranije. A to znači da nismo pokazali solidarnost prema onima koje autoritarne snage ugrožavaju i da ima mnogo istine u Rustovljevoj dinamičkoj paradigmi da je nacionalno jedinstvo osnovni preduslov za transformaciju društva iz autoritarnog u demokratsko.

 

Stanimir Trifunović

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280