STARAC PREVARIO DIVOVE
Epska narodna pripovetka
Bio jedan starac i imao puno djece, pa je sjedio u mlinima. Jedno veče izbije odneklen div pa pravo u mlin. Nazove Boga i upita starca može li kod njega prenoćiti. Starac ga primi na prenoćište, no div je mislio da ubije starca i otme mlinove. Kad bi sjutradan, reče starac divu:
— Eto, ti si prenoćio, pa sad Bog i put.
No div mu odgovori:
— Onaj koji bude jači ostaće ovdje gospodar.
Starac mu odgovori:
— Pa dobro, kad hoćeš tako, ja se ne bojim.
Onda ga div pozove daj se porvu, a starac reče:
— Hm, to je za me ništa, nećemo se rvati, nego da uzmemo po jedan kamen, la ga stisnemo u ruci i iz njega vodu iscijedimo.
Div pristade i ščepa kamenčinu, stisne je u ruci i satre u mlivo, ali ni kapi vode iz kamena ne poteče. Onda starac uzme bajagi kamen, a on uzeo komad taze sira, stisne ga u ruci dok iz njega poteče voda. Div se začudi tome, pa mu reče:
— Kad si taki junak, hajde sa mnom u pećinu. Tamo ima još osam divova i svaki je jači od mene, pa me svukud gone i sve ih služim kao najmlađi. Kad dođeš u pećinu, ti ćeš biti starješina, a ja ću biti prvi do tebe, a ostali divovi neka nas oba slušaju. Ti ćeš kao starješina imati svega do grla šta ti duša zaželi, samo zapovijedaj što ti treba, divovi će te služiti kao starijega.
Starac pristane da ide divovima u pećinu, i tako pođu iz mlina. u putu nađu rodnu ašlamu, pa čim je div ugleda, uskoči na ašlamu i pozove i starca gore. Na to starac reče kako se ne može peti, nego zatraži da mu div savije granu, pa da sjede i da se odmori. Div ga posluša, savi granu, i starac usjede na nju, no div pusti granu, ona tandrknu i daleko odbaci moga starca, tako da preskoči ašlamu, i pade na jedan grm gdje je bio zec, i u onom strahu pritisne i zeca. Div se nasmija i upita starca šta mu bi; a on odgovori kako je preko ašlame ugledao u grmu zeca, pa preskočio ašlamu i uhvatio zeca za večeru. Div se još više začudi tolikom junaštvu i uplaši se.
Odatle krenu dalje i dođu u pećinu. Tu nađe sve osam divova i pozna se s njima. Div im priča sve što je u stvari i oni se svi složiše da im starac bude starješina, a oni svi da ga slušaju kô starijega. No kad starac stade zapovijedati i tražiti i šta imaju i šta nemaju, divovima bi krivo, pa su gledali da ga se kako oproste. Najpre su kušali njegovu snagu, je li junak kô što div kaže. Tako iziđu na jednu poljanu i uzmu se bacati kamena s ramena. Divovi ščepaju grdnu kamenčinu i bacaju je kao jaje. A kad ponudiše starca, on pogleda kamen i priđe njemu. Onda zagrnu rukave, pa počne gledati preko planine. Divovi ga upitaše šta gleda, a on im kaže:
— Gledam preko koga ću brda prebaciti ovi kamičak.
Kad to čuše divovi, u čudu se zagledaše, pa mu rekoše da im ne baca kamena, jer takoga nema nadaleko, pa im se žao rastati s njim. A starac im veli da on ne može drukčije ili ga neće ni bacati. Divovi pristanu da ga ne baca, a priznaju mu da je bolji junak od njih. Drugi put pođu svi na vodu. Divovi ponesu bivoleće kože, a starac skopak. Divovi natoče svaki po mješinu vode, a starac poče kopati oko vrela. Začude se divovi pa ga upitaju šta to hoće. On im odgovori:
— Što ćemo ići na vodu kad se može sve vrelo prenijeti i za nekoliko dana možemo ga popiti?
Kad to čuju divovi, u strahu da ne izgube vrelo, kažu mu da se ostavi ćorava posla. A on im reče:
— Kad neću ̓vako, neću nikako.
Divovi mu priznaju da je bolji junak od njih i puste ga na miru. Sjutradan pođu svi u drva. Divovi izvale svaki po bukvu, uprte na rame i pođu pećini, a starac ponio tovar urgana, pa počeo vezivati drvo za drvo, kao da hoće svu šumu da ponese. Divovi ga upitaju šta to radi, a on im reče:
— Što ćemo ići svaki dan u drva kad se može sva šuma prenijeti i za desetak dana izložiti.
Uplaše se divovi, pa ga stanu odvraćati od toga, a on im reče:
— Kad neću tako, neću nikako.
Divovi mu priznaju junaštvo, i oslobode ga da ne prenosi šume.
Kad vidješe divovi da ne mogu s njime izići na kraj, stanu se dogovarati kako bi ga se zanavijek oprostili. Svaku večer starac bi lijegao prvi, ali zadugo ne bi mogao zaspati, nego bi šutio pod ćebetom. Jednu večer zdogovaraju se divovi, a on sluša ispod ćebeta, da ga tu noć na spavanju premlate ćuskijama i maljevima. Jedan reče da ne čine to sad, nego noćas kad se probude. No čim divovi zaspaše, digne se starac pa pod ćebe metnu samar i pokrije ga, a on pobježe na tavan. Kad se divovi probude, ščepaju maljeve i ćuskije te svaki po nekoliko puta mlatne po ćebetu. Samar se sav zdrobi u mlivo, a oni uživaju kako mu zdrobiše kosti, pa će ga sjutra izbaciti. Pošto divovi zaspu, starac siđe s tavana, ukloni smrvljeni samar, a on leže na isto mjesto. Ujutru skoči on prvi na noge, a divovi, kako se koji budio, stale su mu oči od čuda kad ugleda starca.
Najposlije ga stanu pitati kako je noćas spavao i je li što opažao. A on im reče:
— Dobro sam spavao, samo su me buve klale.
Vide divovi da mu ne mogu ništa, pa se drugu noć dogovore da ga preliju ključalom vodom. No starac opet učini kao i prvu noć, a kad divovi ponovo zaspu, starac ukloni samar a on leže na ono mjesto. Sjutradan on opet prvi na nogama. Divovi se ne mogu iščuditi kad ga vidješe da je živ, pa ga upitaju kako je noćas spavao. Starac im reče da je dobro spavao, samo je opazio nekakvu mlaku kišu, kao da kuća prokisava.
Onda se svi slože da se dijele sa starcem i kažu mu to. On pristane, zatraži tovar blaga i jednog diva, koji će odnijeti i blago i njega u njegov mlin. Divovi mu dadu jednog najjačega. Starac natovari blago i uzjaše na diva, pa hajde kući. Kad, su došli kući, div sustao, sav se u golu vodu učinio pa, otvorivši vrata od mlina, huknu koliko može više, a od one njegove sile sva djeca razlećeše se kud koje, neko na pantu, neko napolje kroz badžu, ele nijedno ne osta u mlinu. Kad to viđe div, prepade se još više, pa, spustivši starca i blago, nadade bježati kao svjetlica natrag divovima. Kad dođe družini, ispriča im čudo neviđeno.
— Be, — veli — kakav je junak on, još su veći junaci djeca. Čim mene ugledaše, skočiše na pantu, hoće kuću da sruše na me, a jedni kroz badžu da mi ne daju pobjeći, jedva sam živ umakao od njih.
Narodna pripovetka