Biljana Đurović dramska umetnica i profesorka na Akademiji lepih umetnosti

GLUMAC SE REGENERIŠE NA SCENI

Biljana Đurović, dramska umetnica i profesorka na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu i Univerzitetu Sinergija u Bijeljini

Zadatak dobrog duhovnika i dobrog umetnika je bezmalo isti. Različita su samo sredstva kojima se koristi kako bi bio na polzu rodu. Pored artikulisanog govora glumac mora da ima i jasnu misao, kako bi stigao do cilja, odnosno, publike. Svako od nas ima parče dedovine sa kojeg može da zavara glad čekajući da ova neman prođe. Ovde se zadire mnogo dublje. A mogućnost ulaska Kosova u UNESKO je bio grom iz vedra neba. Srpska duhovna i kulturna baština na Kosovu i Metohiji za nas stoji kao stub i za sad odoleva svim vetrovima, kaže Biljana Đurović

Biljana Đurović

Dramska umetnica, Biljana Đurović, docent na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu i Univerzitetu Sinergija u Bijeljini gde predaje Scenski govor i Kulturu govora, rođena je u Aranđelovcu, u svešteničkoj porodici. Završila je Akademiju umetnosti u Novom Sadu u klasi profesora Petra Banićevića. Igrala je kako na pozorišnim scenama širom Srbije, tako i na scenama Narodnog pozorišta , Zvezdara teatra, pozorišta „Slavija“ u Beogradu, u predstavama Vide Ognjenović, Dušana Kovačevića, Jiržija Mencla… Pored rada u pozorištu i na televiziji, u Dramskom programu Radio Beograda je ostvarila preko stotinu velikih glavnih i naslovnih uloga. Za svoj umetnički rad višestruko je nagrađivana. Nosilac je godišnje nagrade „Vitomir Bogić“ Dramskog programa Radio Beograda za radiofoniju. Za ulogu Karolina Nojber u istoimenoj predstavi Nebojše Romčevića u režiji Miloša Jagodića, Pozorišta Timočke krajine „Zoran Radmilović“ u Zaječaru, četvorostruko je nagrađivana, a za ulogu Nadežde Petrović u istoimenoj monodrami, režija Božidar Đurović, u produkciji festivala monodrame i pantomime u Zemunu nagrađena je sa čak četiri međunarodna priznanja. Povod za razgovor je upravo monodrama Nadežda Petrović kojom je umetnica na dostojanstven način obeležila stogodišnjicu smrti velike srpske slikarke i humanistkinje i postigla zapažen uspeh na festivalima u svetu.

Monodramom „Nadežda Petrović“ ovenčani ste nagradama u Moskvi, Bugarskoj, Albaniji, nedavno i u Makedoniji. Autor ste ove monodrame i scenski izvođač. Čime ste rukovođeni tokom rada na ovom komadu i da li je bilo teško postići autentičnost u obliku koji je, inače, zahtevan i redak žanr?

Na samom početku, blagodarim na čestitkama kao i na pozivu za ovaj razgovor. Neposredan povod za stvaranje ove monodrame je stogodišnjica smrti velike slikarke, ratne bolničarke, prve žene ratnog fotoreportera i nadasve humanistkinje Nadežde Petrović. Tužno je koliko smo skloni da olako zaboravljamo dobra dela, a da pamtimo zla. Čak, bolno. Nadežda Petrović je jedan od svetlih primera decenijama zaboravljanih bisera naše nacionalne kulture. Tek unazad, dve do tri decenije, njeno ime je zasijalo, ali i dalje mi se činilo nepotpunim sjajem u odnosu na sve one vrednosti koje nam je ostavila. A nije nam ostavila samo platna neprocenjive umetničke vrednosti. Ostavila nam je i rukopise, ispisane ne samo kičicom, dakle, već i perom, svedočanstva o vremenu u kom je živela… čak i jedno dramsko štivo koje se čuva u Narodnoj bibliteci Srbije. Ali iznad svega, Nadežda Petrović nam je ostavila najviša moralna načela. I upravo vođena tim moralnim načelima, otkrivala sam je gledaocima na jedan drugačiji način, u odnosu na ono kako je uobičajeno publika vidi, tj. kao slikarku. Iščitavajući sve što mi je došlo pod ruku, posmatrajući fotografije sa njenim likom, gestom… i one koje je sama sačinila, zagledanošću u njene slike, boje kojima je progovarala, mesecima sam filigranski gradila njen lik, da kad sam stala na scenu imala sam nekakav neobičan osećaj: kao da to više nisam bila ja, već zaista ona. I tada, monodramska forma postaje užitak, i za vas i za publiku.

Gde ste ostvarili najfiniji fluid sa gledaocima i gde vas je publika najbolje shvatila?

Teško je izdvojiti jedno izvođenje. Svaka predstava je priča za sebe. Glumac je živo biće, sa svim radostima i teškoćama koje svaki drugi čovek nosi. Tako i mi. Bilo bi lepo kada bih se, tog dana u kom igram predstavu, probudila bez budilnika i započela ga bez tog prvog jutarnjeg stresa. Ja sam i supruga i majka. Moj dan je ispunjen mnoštvom obaveza, bez obzira na razumevanje koje moji ukućani imaju. Tako da se ne ode na svaku predstavu potpuno odmoran. Pamtim jedan odlazak na predstavu posle celodnevnog rada sa studentima. Gotovo četvoronoške sam se odvukla do pozorišta, uz bojazan hoću li imati snage da je iznesem. A kad se završila predstava, mogla sam još jednu da odigram. Dakle, ne samo da se imalo snage, nego se glumac regeneriše na sceni. A tome je u najvećoj meri doprinela publika koja je gotovo disala zajedno sa mnom. Taj fluid se osetio i na međunarodnim scenama, gde nije uvek bivao preveden tekst, ali ta jezička barijera nije bila prepreka da se razmene emocije i energija između publike i glumca. Naravno, užitak je potpun kada te jezičke barijere nema. Ono što meni donosi posebnu radost to je da idem Nadeždinim stopama i da predstavu igram na mestima na kojima je ona bivala.

Jedna od predstava, koje ću svakako pamtiti, izvedena je u Valjevu, na stogodišnjicu slikarkine smrti, 3. aprila 2015. u svečanoj sali valjevske gimnazije, koja je pre sto godina služila kao operaciona sala ratne bolnice. Osećala sam se uzvišeno, privilegovano da toga dana na sceni oživim Nadeždu Petrović, koja se u 20 časova kada sam počela predstavu, vek ranije, upravo iz tog prostora preselila „u mesto svetlo, u mesto cvetno, u mesto odmora odakle odbeže svaka tuga i uzdisanje…“ Nedavno sam odigrala predstavu i na „Mišićevim danima“ u Mionici. Te večeri sam u publici imala neočekivane goste. Laste. A tek sam kasnije shvatila da sam ja bila njihov gost, a ne one moji, kada sam ugledala devet gnezda koje su one u tom dvorištu svile. U jednom trenutku su mi bile čak i partneri. Kada potpuno skrhana bolom, nabrajam 25 muških imena, držeći neko samo njoj (Nadeždi) znano „opelo“ za one nesrećne ranjenike koji su joj na rukama izdahnuli, u tom trenutku dakle, pokrenule su se laste iz gnezda i krenule da kruže iznad scene i gledališta vidno uznemirene, uz zvuk kakav do tada nisam čula od ptica koje znamo kao vesnike proleća. Što sam ja glasnije nabrajala imena,
to su one potresnije kružile. Kao da su se duše tih, usnulih u bolu, srpskih vojnika tog trenutka oglasile…

Dobitnik ste i radiofonske nagrade i važite za glumicu koja voli reč. Predajete Scenski govor i Kulturu govora pa nam recite šta nam to danas kvari govor i kulturu dijaloga i čemu prvenstveno učite svoje studente?

Možda je neobično da, u vremenu kada kinematografija određuje „uspešnost“ glumca, kažem da mi je godišnja nagrada za radiofoniju jedna od najdražih. Tačno je da pripadam glumcima kojima je bitna reč, ali jedna od uloga ostvarenih na Dramskom programu Radio Beograda, za koju sam i nagrađena, jeste uloga Afimije u radio-drami „Utroba“ Jevgenija Zamjatina, i upravo ta uloga mi je omogućila da pokažem da radijska gluma nije zasnovana samo i isključivo na reči, odnosno na čistoti izgovora trideset fonema, već i na mnogim drugim glasovima kojima se i u privatnom životu koristimo. A kada to putem mikrofona prenesete slušaocima, na najuverljiviji mogući način, onda vam priznanje bude potvrda da ste na dobrom putu. Jer… umetnik je neretko kolebljivo biće koje se stalno preispituje. Dočarati slušaocima, svojim glasovnim umećem, bol prilikom podnošenja batina, ubistvo, tajno odvlačenje tela do mesta ukopa, a da slušalac stekne utisak da je to telo koje vučeš teško, i da stvara slike i preživi zajedno sa tobom te trenutke, nije nimalo lak zadatak, a da za instrument imate samo govrni aparat. Zato je prvo i osnovno pravilo koje prenosim studetima, da pored artikulisanog govora, glumac mora da ima i jasnu misao. Jer samo na taj način može se preći rampa i stići do cilja, odnosno publike…

Mišljenje je stručnjaka da danas u savremenoj porodici gotovo da i nema dijaloga. Kako vi gledate na to kao i na činjenicu da nam je porodica u opasnosti od raspada?

Nažalost, i meni se čini da je tako. Da nedostaje dijaloga unutar porodice. A to nam dokazuju razni događaji na ulici i u školi. I kao roditelj (slušajući primere iz školskog dvorišta, koje mi navode moja deca) i kao predavač, posmatrajući te mlade ljude, tačno mogu da procenim u kakvoj je porodici koje dete raslo ili raste. Od prvog susreta na prijemnom ispitu, od izbora tekstova, pa tako redom… Čini mi se da je uništavanje porodice smišljena akcija. U vremenima, kada otac ne može da prehrani porodicu i kada je i majka prinuđena da privređuje, ne ostaje mnogo vremena za razgovor unutar porodice. Pitanje je koliko ko od nas ima snage i mudrosti da izdrži, ne posustane, i prepozna trenutak koji se ne sme propustiti. Svakako da su dobro postvljeni temelji preduslov da se funkciniše bez nekih većih problema, ali živimo u vremenu kada je preko potrebno držati se čvrsto unutar zajednice, jer kao jedinka malo ko može da opstane.

A cilj je, kako maločas rekoh, upravo razgraditi simbiozu, jer tako se lakše manipuliše, a samim tim i vlada.

Rođeni ste u porodici sveštenog lica. Kako je porodica gledala na vaš izbor studija i profesije?

Da sam rođena kao muško, svakako bih danas nosila bradu. Ovako, ostalo mi je da misionarim na jedan drugačiji način. Previše sličan, a opet veoma različit. Kada glumu, pozorište, film, uopšte scensku umetnost shvatite kao zadatak da odgovarate na aktuelna pitanja, pokušate da utičete na svest ljudi, pa i da ih zabavite nekom lepom komedijom zabune na primer (jer svima nam je neophodan smeh, i ne samo smeh već osmeh i srce ispunjeno radošću) onda taj poziv nije profesija cirkuzanta, već duboko produhovljenog bića koje i postavlja pitanja, i odgovara na goruće teme kojima se i sama Crkva bavi.

Zadatak dobrog duhovnika i dobrog umetnika je bezmalo isti. Različita su samo sredstva kojima se koristi kako bi bio na polzu rodu. Ja sam imala sreću da je moj, sada već pokojni otac, to veoma dobro razumeo. Uostalom, svi darovi koje mi nosimo, došli su nam od Boga. A u Svetom pismu je zapisano da delimo i umnožavamo svoje darove, a ne da ih čuvamo samo za sebe. Iz toga se lako zaključuje da je čovek pozvan od Boga da se bavi određenom profesijom.

Kako doživljavate nacionalni problem – Kosovo i Metohija, šesnaest godina od dolaska mirovne misije?

Nacionalni problem – Kosovo i Metohija ne postoji deceniju i po unazad…Taj problem, rekla bih, traje mnogo više decenija. Od kada pamtim i spoznajem, znam za problem – Kosova. Nije baš zahvalno tumačiti dešavanja ili suditi o vremenu u kome živimo. Vremenom ćemo, idući uzvodno, stići i do izvora tačnih informacija, ali slutim da to neće biti za naših života. To su izvori koji dolaze sa najvećih dubina, a do njih se, kao do svake čistote, dugo putuje i teško stiže. U vremenima, kada se teško može sačuvati porodica i dom, a ne parče svete zemlje, kada ste samo prividno vlasnici sopstvenih života, spasenje je u trima kćerima – Veri, Ljubavi i Nadi.

Kako ste se osećali kada su brojne države priznale Kosovo?

Kako ne znamo šta je starije – kokoška ili jaje, tako ne znamo ni šta je ispravno – Čije su ovce toga i planina, ili, čija je planina toga su i ovce. Ali ono što zasigurno znamo to je – gde nam je kolevka. Teritorije su se kroz vekove gubile i vraćale. Iako se, na neki način, očekivao takav ishod, svako ko je temeljen na Kosovskom zavetu, morao je osetiti stud u srcu. Jedan deo našeg srca je ostao okamenjen. Ono što je naš zadatak, to je da pamtimo, prenosimo s kolena na koleno i ostavljamo u amanet
pokolenjima da će se luča, koja neprestano tinja u nama, nekada ponovo zapaliti i da se samo sa plamena ognjišta čovek može ogrejati.

Priština je pokrenula i pitanje ulaska Kosova u UNESKO, u kojem slučaju bi se srpska duhovna i kulturna baština našla u vrlo nezhvalnom položaju. Šta mislite o tome?

Kada je osvanula ta vest, u prvi mah sam se osećala poraženom, čak više nego kada su brojne države priznale Kosovo, jer kako rekoh, to se , negde i očekivalo. A mogućnost ulaska Kosova u UNESKO je bio grom iz vedra neba. Sama činjenica da se deo te teritorije naziva Metohija, da znamo etimologiju same reči i na kraju da je bezmalo stoprocentno pokrivena svetinjama koje su imovina SPC je zaista poražavajuća. A s druge strane, ako pogledate da jedan narod teži zaštiti UNESKA ne sa svojom, već sa duhovnom baštinom koja pripada drugom narodu, onda se postavlja pitanje – ko je zapravo poražen! A možda u ovom nedobu u kom smo se obreli, ono što mi vidimo kao nepogodu neko iznad nas vidi drugačije. Srpska duhovna i kulturna baština na Kosovu i Metohiji za nas stoji kao stub i za sad odoleva svim vetrovima koji je udaraju, ali kako su klimatske promene česte, vetrovi mogu biti jači, te s toga, možda smo mi kratkovidi a neko iznad nas dalekovid…. Možda…

Kako gledate na problem krize identiteta savremenog čoveka?

Imam utisak da smo mi narod koji sagoreva sam od sebe pa se iz sopstvenog pepela ponovo, kao Feniks, rađa. A malo ko voli boljeg od sebe. Potajno mu se možda divi, ali svakako teži njegovom slomu. Smatram da kriza identiteta nije došla sama od sebe. Da je to dugo smišljana i dobro realizovana akcija, koja usled socijalnih (ne)prilika u kojima smo se obreli lakše pronalazi put do cilja. Već smo pomenuli da je porodica, kao stub društva urušena, da moralna načela blede, da nam se oduzimaju prava na dostojanstven život i da samo najjači mogu da se izbore sa takvim i tolikim iskušenjima, a njih je premalo da bi očuvali identitet. Nažalost, živimo u vremenima u kojima se većina zadovoljava onom starom „hleba i igara“ , te deluje da je neophodno da sagorimo da bismo se ponovo rodili.

A kako na krizu – migranata koja je aktuelna u svetu i kod nas?

Ne znam šta stoji iza toga. Ne želim da razmišljam o matematici svetskih moćnika. Posmatram sve ovo očima čoveka. Drugačije i ne umem. Prizori su previše potresni. Ovo su biblijske slike. Lica tih mladih ljudi sa zavežljajima previše podsećaju na lica sa ilustracija dečijih biblija. Ovo je nova velika seoba naroda. Zašto? Čijom voljom? Samo Bog zna. Prošlogodišnje poplave sa ishodima potopa, ovogodišnje seobe….sve to sluti da se sin Božiji polako sprema na put…

Kao neko ko je vaspitavan na principima Jevanđelja šta mislite o rastućem siromaštvu i socijalnoj bedi?

Ne trajem toliko dugo da mogu da kažem, pamtim i gore dane. Prošli smo kroz razne nedaće, preživeli smo ratove, bombardovanje… ali znali smo da to ne može večno da traje. Da će jednoga dana osvanuti vest – gotovo je! Ovome danas se zaista ne nazire kraj. I nije to više pitanje gladi koja je prisutna svuda oko nas. Svako od nas ima neko parče dedovine sa kojeg može da zavara glad čekajući da ova neman prođe. Ovde se zadire mnogo dublje. Zašto određen broj ljudi, najčešće nekvalifikovanih za posao koji obavaljaju, nestručnih, neobrazovanih ali zato poslušnih, oduzima većini pravo na dostojanstven život? I kako se prema takvima ophoditi ako ste vaspitani na principima Jevanđelja? I unutar najboljih i najsnažnijih se, pred ovolikom količinom nepravde, bore dve sile. A nemamo ni svi podjednaku snagu, niti mudrost, niti svest da nije na nama da sudimo. Naše je da tražimo dobro u svakom čoveku, da ne posustajemo, da praštamo, da verujemo, da se molimo i da se nadamo da će nam biti oprošteno…. Da u ovom vrtlogu besmisla i dalje tragamo za smislom iščekujući dan kada će ove nedaće proći.

Kakve ćemo imati posledice od odliva mladih visokoškolovanih kadrova iz zemlje?

Bojim se da će posledice biti nesagledivih razmera i da toga uopšte nismo svesni iako postajemo jedna od najstarijih nacija na planeti. Ako samo pogledamo stanje u zdravstvu, jer čini mi se da je najveći odliv mladih upravo tog profila, a prirodno, biološkim putem , za koju godinu će radna mesta napustiti stubovi zdravstvenih institucija, nas uskoro neće imati ko čestito ni da pregleda, a ne da leči. Zemlja smo koja ne ulaže dovoljno u obnovu kadra i koja ne daje šansu mladima i stručnima, ali zato dugi niz godina brine uglavnom o podobnima. Nažalost, kada toga budemo postali svesni, biće nam kasno.

Utisak je da niste opterećeni politikom. Kakva su ovo vremena za umetnost?

„Biti umetnikom u sredini nekulturnoj, raditi i boriti se za umetnost sa svim teškoćama koje ona nosi, a na prvom mestu sa siromaštinom, koja ide pod ruku sa talentima, postalo je pravilo. Stoga zaključujem da individualni ljudi valja da se povlače, jer ne nalaze oslonca tamo gde treba da ga nalaze!“ – reči su Nadežde Petrović upućene ondašnjem ministru prosvete, naučniku Jovanu Žujoviću. Kako onda, tako sada!

Volite poeziju, posebno rodoljubivu. Šta biste rekli o rodoljublju danas, koliko i kako volimo našu Srbiju?

Najbolji izdanci srpskog roda živeli su početkom 20 veka. U to sam se uverila prikupljajući građu za monodramu „Nadežda Petrović“. Tada se dobrovoljno žrtvovao život za spas otadžbine. To je bilo doba u kojem se trebio poneki kukolj u zlatnoj pšenici. Danas je, bojim se obrnuto. Svi se mi ponosimo Novakom Đokovićem, prisvajamo ga… identifikujemo se sa njim, s ljubavlju ga nazivamo Nole, ali je malo ko stasao da poput njega, u okviru svoje profesije da svoj maksimum i na taj način brani boje svoje zemlje, uvek spreman da podeli radost i tugu svog naroda i pomogne onima kojima je pomoć najpotrebnija. Ljubav se dokazuje delima a ne rečima. I podrazumeva veliku žrtvu i odricanje, kaže Biljana Đurović

Da li će, prema vašem mišljenju, ćirilica opstati kao suština nacionalnog identiteta i kako ocenjujete akciju „Negujmo srpski jezik“?

Verujem da hoće. Koliko god mnogo toga danas delovalo beznadežno, smatram da se pismo, koje su sveti Ćirilo i Metodije ostavili u nasledstvo slovenskim narodima, ne može iskoreniti. Možda može preovladati ono drugo, takođe legitimno, kojim se služimo i zahvaljujući kojem se sporazumevamo sa ostatkom sveta, sa germanskim, romanskim i ostalim narodima, ali svakako ne mislim da ćemo se odreći ćirilice kao dela nacionalnog identiteta. Kao što ne mislim ni da je akcija „Negujmo srpski jezik“ potekla možda iz te vrste straha. Naprotiv, smatram da je važnost te akcije u očuvanju lepote srpskog jezika, koja, kako sam maločas napomenula, siromaši pred naletom polupismenih glasnogovornika, sklonih glagoljanju, napominje Biljana.

Vaspitan čovek se povlači pred primitivizmom?

Mnogo je faktora koji nam kvare govor i kulturu govora uopšte. Primitivizma je sve više, on je sam po sebi jak i tu vaspitan čovek nema šta da traži. On apriori gubi bitku pred naletom primitivizma. I zato se povlači sam. Teren zaposedaju glasnogovornici u ljudskom obliku, a kulturan čovek sa zatvara u špilju tražeći spas u tišini. Ima još faktora koji su doprineli da se gubi kultura dijaloga. Jedan je i monološka forma. Većina je okrenuta samo i isključivo sebi, ne videći i ne slušajući , ništa oko sebe. I u prividnom dijalogu, preovladava monološko-egomanična forma, ističe Biljana Đurović.

Autor: Slavica Đukić