Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Društvo

Izjava predsednika SANU i post moderni duh nacije

 

POST MODERNI DUH NACIJE

Kako izjava predsednika Srpske akademije nauke i umetnosti odslikava duh naše nacije i jednog vremena bez vere, ideala i nacionalnih vrednosti

 

Puno se govori o bizarnoj i ničim izazvanoj izjavi izvesnog V. K., profesora Beogradskog Univerziteta i aktuelnog predsednika SANU.

Razni među nama različito komentarišu ovaj izazivački istup na temu „faktički i formalno izgubljenog Kosova“ i „neophodnosti našeg priznavanja te činjenice“.

Predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti SANU Vladimir Kostić
Predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti SANU Vladimir Kostić

Ja neću mnogo pričati o nečemu što je, i faktički i formalno, jasno kao dan u sramnom slučaju ovog politički i oportunistički insiprisanog „dizanja glasa“ prvog čoveka naše akademske elite.

Ko ne ume da, bez došaptavanja, odmah shvati štetne i tragične posledice jedne ovakve izjave u aktuelnom trenutku naše borbe za ostanak u (međunarodnim reflektorima obasjanom) kosovskom ringu – nasuprot niza ujedinjenih neprijatelja – taj ništa ne razume ili ga je baš briga za ono zbog čega su bez jauka umirali najbolji među njegovim i našim precima.

Zato hoću da kažem nešto drugo, a u direktnoj vezi sa ovom delikatnom temom (izdaje sopstvenog naroda i njegovih zavetnih ideala).

Kazaću ovde da je sve to što je pomenuti zvaničnik iz Akademije rekao SAMO LOGIČNA I NEIZBEŽNA POSLEDICA sveopšte sekularizacije srpsko-jugoslovenskog društva.

Ništa drugo, ništa iznenađujuće, ništa neočekivano.

Prestanak vere u Boga (i važnost Čuda i Njegove Promisli) od strane najobrazovanijih srpskih umetnika, intelektualaca, oficira i političara je uzrok nerazumevanja „kosovske teme“ kao stvarno najvažnije za naš dalji opstanak i nekakvu budućnost srpskog naroda.

Odustajanje od duhovne kulture, odricanje od molitvi i Liturgije, marginalizovanje srpskog hrišćanskog Predanja, prestanak odlazaka na hodočašća i stupanja svetosavskim Putem naše krštene i bogotražiteljske istorije i ne može drugačije, ni bolje da se završi od ovog strmoglava u bezdan bezbožničkog nihilizma (sa korupcijom i poniznošću umesto iskrene vere i viteške odanosti otadžbinskim Zavetima).

Eto im Darvina i Marksa, Lenjina i Tita, Krleže i Kiša, Bitefa i šarene parade, svih njihovih neznabožačkih i političkih totema kojim su nam premrežili zemlju i svest, pretvarajaći nas u primitivne (post-moderne) i bezumne urođenike sa demokratskom i ateističkom koskom u nosu.

Umesto Jevanđelja i Kosovskog zaveta smo tako dobili „Poreklo vrsta“, „Manifest komunističke partije“, buđave šezdesetosmaške fraze i Konstantinovićevu cinkarošku „Filozofiju palanke“ (pisanu na nivou „Trećeg oka“), sa svim posledicama ovakve promene (i suštinske degradacije) ključnog duhovnog koda naše kulturne politike.

Sve decenijama rušeno i nakaradno građeno se sada, eto, dovršava i kruniše ovom bezočnom i beslovesnom izjavom pomenutog V. K. (koji ne zaslužuje da mu pomenem zauvek osramoćeno ime).

Akademija nauka u umetnosti koja je svojevremeno proglasila za svog počasnog i najvažnijeg člana – nikog drugog do „najvećeg sina naših naroda i narodnosti“, prepariranog i polupismenog faraona J. B. T. – i ne zaslužuje boljeg predsednika od ovog nemuštog i politički korektnog stručnjaka za Alchajmera. Niti išta bolju državu od ove, što upravo priprema samoubilačku promenu Ustava i vekovnog (nekada časnog i gvozdeno-čvrstog) srpskog nacionalnog karaktera.

Našla krpa zakrpu.

 

Dragoslav Bokan

Izvor: FB profil autora

 

 

Govor Akademika Prof. Dr Vladimira Kostića na Proslavi 90 godina Klinike za neurologiju i Klinike za psihijatriju u Jugoslovenskom Dramskom Pozorištu

Čekić koji držim u ruci materijalni je dokaz jednog zločina koji se pre više od 30 godina odigrao u Neurološkoj klinici. Uz nadu da je institut zastarelosti ovde primenjljiv, vreme je da priznam da je upravo moja malenkost akter te nepodobštine. Naime, kada sam kao ljuti početnik, prvog radnog dana u ovoj ustanovi izlazio iz kancelarije tadašnje direktorke Branke Jekić nakon zvaničnog razgovora upoznavanja, upitala me je gotovo na izlasku: „Kostiću, imaš li čekić za rad?“ Zbunjen, odgovorio sam: „Ne!“ Sada je ona zbunjeno gledala po sobi, u vitrini sa nekakvim plaketama i zahvalnicama ugledala je ovaj čekić i rekla: „Uzmi ga, ali ga brzo vrati! Znaš, to je čekić profesora Vujića“. Ljubitelji kriminalnih romana sada lako nagađaju. Ja naime čekić nisam vratio.

U međuvremenu, a to je, ponavljam, preko 3 decenije, imao sam prilike da obiđem mnoge klinike, čak i da radim na nekim od najprestižnijih, i nigde nisam naišao na bolje balansirani čekić, čekić koji je u stanju da vodi lekara, umesto da on njime gospodari. Čini mi se i da je tokom moje profesionalne karijere čekić imao neki svoj autonomni život, neku svoju nezavisnu dijagnostičku mudrost, da je on, a ne ja izvlačio one znakove koje su nas usmeravali ka istini (mada smo, da budem iskren i on, a pogotovo ja, umeli i da grešimo).

1 komentar

  • Da li smo osudjeni da čitamo nebulozne, isfrustrirane tirade Dragoslava Bokana, kome ni jedan sistem, ni jedan režim, a ni on sam sebi lično, nisu dobri i svi su drugi krivi za njegov lični moralni sunovrat? Njegova tobožnja predanost veri i Bogu sramota su za tu istu veru. Svi su drugi krivi i vernici i nevernici, i sistemi, i pojedinci, samo je on na ispravnom putu lične rehabilitacije, fanatički verujući da će na taj način sprati sve što je pogrešno učinio u životu. Ono što on nudi u svojim tekstovima daleko je od bilo kakve pozitivne, iskrene, prave vere. Vere po ubedjenju, ali ne i realnosti života koji živimo.

Ostavite komentar