Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Ostalo

Izlet u Rusiju i srpsko hrvatsko pitanje – Miroslav Krleža

 

SRPSKOHRVATSKO PITANJE

Odlomak iz knjige: Izlet u Rusiju, Razgovor sa mister Vu San Pejom o srpsko-hrvatskom pitanju – napisao Miroslav Krleža

 

Kao dobar Evropejac, mnogo bliži Cvingeru i Drezdenu odgospodina Vu-San-Peja, koji napokon nije jeo drezdenske medenjake kao dete i nije đak filosofa iz ovoga grada i nije pisao domaće zadaće o Cvingeru, »prekrasnoj baroknoj zgradi«, ja sam se upoznao s njime kao domaćin Evropejac i čitav dan ja sam mu pričao o Evropi. o našoj evropskoj Historiji, o budućnosti naše Evrope, o problemima evropske kulture, Sintetično,  Integralno.Kada je istoga večera doznao da nisam German i da nisam što više ni Evropejac, njega je to vrlo iznenadilo.
Srpska i hrvatska zastava Izlet u Rusiju i srpsko hrvatsko pitanje - Miroslav Krleža
(U onaj hip, i u onom raspoloženju prosto mi je bilo glupo da sam sebe provociram i da g. San-Peju kažem istinu. Zaboravio sam da postoji srpsko-hrvatsko pitanja i da nema Jugoslavije nego da postoji Eshaezija. Upravo tačno u smislu vidovdanskoga ustava: Kraljevstvo Es – Ha – Es. Jer napokon nema države što bi se zvala drukče nego što se zove. Dakle: kraljevina Eshaezija. Kako nisam imao namere da provociram, ja sam ipak lagao u interesu nekog imaginarnog jugoslavenstva, duboko svestan da ružno lažem i da varam Kineza, Istodobno sam se setio i toga da mi tako lažemo i varamo svet i sami sebe da nešto jest što nije već šezdeset godina, i tako sam uzdahnuo. Nisam imao karaktera da ne lažem. U početku Jugoslavenstva bila je opet jedamput laž.)
(Razgovarali smo naime malo pre o Kudenhove-Kalergijevoj Panevropi, što ju je g. Vu-San-Pej čitao pre nekoliko dana. To htenje za velikim sintezama imade u sebi azijatskih perspektiva. Kalergi je po majci Japanac, a svi mi Pseudo-Slaveni imamo više manje uskorezane mongolske oči. Panslavenstvo bilo bi dakle azijatskoga porekla. I kolikogod mi je to stanovište bilo blizo i simpatično, setio sam se naših domaćih es-ha-es diferencijacija, te nisam mogao da ih ne spomenem.)
Po onom modrom razvodnjenom ribljem pogledu Vu-San-Peja, moglo se je mirno zaključiti da je on već čuo za Balkan, ali da se od onih bezbrojnih poluotoka i otoka evropskih ne može dobro da snađe i da je u magli. (Isto kao što je i jedan Evropejac u magli kod imena: Ton-king, Hai-nan, Šan-tung, Liau-tung, Bal-kan.) Tako smo ustali, pošli do zemljopisne karte (u holu hotelskom) i ja sam gospodinu Vu-San-Peju zorno objasnio što je Balkan i kako zapravo leži Jugoslavija. Objašnjavajući Kinezu geografski položaj naše zemlje između Beča i Carigrada, opet mi se jedamput neoborivo objasnilo, kako mi po evropskim školama učimo zemljopis šematično, glupo i ograničeno. Mi postavljamo Evropu za nedvoumni i uglavljeni centar sveta i sve je drugo za nas sporedno, kao što i za madžarsku decu bijaše sporedno sve što nije Madžarorsag,
Za gospodin Vu-San-Peja, bila je Evropa grozd obešen na Iberiju i kod tog zemljopisnog razmatranja ja sam vrlo precizno osetio relativitet našeg evropskog gledanja. Tu stoji gospodin Vu-San-Pej, sa hiljadama i hiljadama godina svoje bogate historije, o kojoj mi nemamo ni pojma. Kineski zid, fantastična arhitektura, neizmerna polja čaja, riže, industrija tuša, laka, boja, svile, stare civilizacije sa mudrim religijama, plinskom rasvetom i štampanim knjigama u naše predkršćansko doba, poznavanje kompasa, kolonijalni prekotihookeanski zahvati, porculan, majolika,  zrakoplovstvo, astronomija, lirika, a ovde ja zastupam civilizaciju Zagorkina romana: »Grička Vještica« i »Društvo Hrvatica grofice Katarine  Zrinjske«. I naravna stvar ja sam evropski centar i čudim se što gospodinu Vu-San-Pej u nije jasno da je grad u kome sam imao čast da se rodim centar sveta i civilizacije.
Osetio sam kako me je zalila krv. Uvek mi je neugodno, zapitaju li me koje sam narodnosti. Jer doista! Koje sam ja zapravo narodnosti? U pučkoj školi, kada smo razbijali kolodvorska stakla, vikali banu magjarskome fuj i bili junaci kao Stjepko Gregorijanac iz »Zlatareva Zlata«, onda sam bio Hrvat, Starčevićanac, Kvaternikovac, intransingentni pristaša hrvatskog maksimalističkog programa. Samohrvat. Svehrvat. Nadhrvat. Posle u vreme rečke rezolucije vikali smo Rakodcaju — marš van, Fuček ban — bili smo nagodbenjački skolastici u interesu Srbo-Hrvata, a Đuru Šurmina
oca našega i mudraca domovine nosili smo na leđima. Postali smo posle liberalci, kosmopolite, naprednjaci, indiferentni u narodnome smislu i čitali smo »Zvono« Milčeka Marjanovića, nazvanoga Hercen.
Bili smo Jugoslaveni u užem smislu t.j. u t.zv. kulturnom smislu t.j. svaki je od nas vukao za sobom na špagi sadrenoga šarca Marka Kraljevića u reprezentativne svrhe, kipara Meštrovića i našega naroda. Lepa naša domovina bila je za nas u ono vreme arija iz Donicetijeve Lučije Lamermoorske, a Ilirci bili su Štosi, Frassi i Cincari, kanonici, austrijska plemićka crnožuta družba (Fon Gaj). Bili smo Srbi, osvetnici Kosova ili Panslaveni, te smo o Slavenstvu govorili kao o organskoj celini. Mi Slaveni! Od Aljaške do Stenjevca! Mi Husiti, božji bojovnici; Mi Podbipjente i Kmicici, mi pan Volodijovski i Dostojevski! Mi Tolstoj i Solovjev! Za vreme Austrije nismo priznavali Hrvate i nismo hteli da znamo za te frankovačke crnožute izrode i lagali smo u inozemstvu da smo Srbi. (Sećam se kako sam se jedno celo prepodne svađao s nekakvim mernikomna jednoj franceskoj lađi, da mu objasnim da nisam Austrijanac, nego Hrvat. Govorio sam mu o talijanskoj Lombardiji u pijemonteško vreme, o neoslobođenoj Alzasiji i Loreni, ali taj čovek nije mogao da shvati što sam. Onda sam mu temperamentno dobacio da sam Srbin, a to je odmah shvatio i čestitao mi na našoj slavnoj artiljeriji. Bili smo dakle Srbi, ubojice Obrenovića, osvetnici Kosova, Pijemontezi! No, onda smo doživeli i taj Pijemomt i danas — naravno — nismo više Pijemontezi. Doživeli smo i Panslavene grofa Bobrinskoga, Vrangela, Rasputina, Nikolaja, te nam nije ni od toga mnogo ostalo.

Što smo sada?

Austrija je propala, dakle Austrijanci više nismo. Srbi nismo jer čemu da lažemo da jesmo kad nismo!

Jugoslaveni nismo, jer ako je Jugoslavenstvo ono što hoće vojvoda Stepa Stepanović ili jedan od jugoslavenskih monopolista Jurica Demetrović, ko pametan može da je danas s njima zajedno Jugoslaven? Preostaje nam dakle da pospemo glavu pepelom i da se vratimo pod okrilje tog neverovatnog i popljuvanog Hrvatstva, kome Stipica Radić drži jednu te istu pijanu zdravicu već trideset godina.)

(Hteo sam najpre da kažem Kinezu, da uopće nemam nikakve narodnosti. Da pripadam jednoj jezičnoj oblasti što se još nije iskristalizovala. I to mi je bilo na umu da mu lažem da sam Srbin. On će se onda pokloniti mome Srpstvu, izreći nekoliko komplimenata na čast »naše srpske artilerije« i sve će zauzeti jedan međunarodno skladan oblik u smislu ženevske lige naroda.)

Tako sam govorio sa Kinezom Vu-San-Pejom o dinarskom tipu, o panonskom tipu, o moravovardarcima, o periferičnim uticajima renesanse i baroka, o velikom evropskom putu na istok, i sve sam to govorio nešto povišenim glasom uzdignute glave, patetično, sklopljena oka, da uverim Kineza, a pomalo i sebe sama, da smo mi genijalna rasa, nadarena rasa, rasa budućnosti, narod mlad i nadobudan, kao kakav sedmogimnazijalac. A sve to nije bila istina,i sve je to bilo lažno i namešteno, kao predgovor ilustrovanog kataloga kakve naše umetničke izložbe u inozemstvu, gde se govori o desetercima, o Gjotu, o pastirima, o rasi i našem rasnom pozivu i velikoj proročkoj gesti našega pokolenja.

Miroslav Krleža

Izvor: Izlet u Rusiju

Ostavite komentar

Ostavite komentar