KRVAVA BAJKA U KRAGUJEVCU

Podsećanje i pomen na masovno streljanje djaka i gradjana Kragujevca 21 oktobra 1941 godine od strane Nemačke okupatorske vojske

 

Na današnji dan, 21. oktobra 1941. godine nemačka vojska je počinila jedan od najvećih zločina u Drugom svetskom ratu, streljavši u Kragujevcu više hiljada ljudi, a među njima i nekoliko stotina učenika srednjih škola, kao i dece mlađe od petnaest godina.

Krvava bajka Desanke Maksimović i streljanje u Kragujevcu

Ovaj masakr bio je odmazda za događaje koji su se zbili nekoliko dana ranije. Naime, od početka jeseni, da bi se smanjio otpor i zaplašilo stanovništvo u Srbiji, nemački komandant Franc Beme izdao je naredbu da se za jednog ubijenog nemačkog vojnika strelja sto, a za ranjenog pedeset ljudi, prvenstveno komunista, mada je ipak na prvom mestu bio kvantitet. Direktan povod za streljanje u Kragujevcu bili su nemački gubici koje su pretrpeli u borbama sa četnicima i partizanima na putu Kragujevac-Gornji Milanovac, kada ih je poginulo deset, a ranjeno dvadeset i šest, što je značilo da za kaznu treba streljati 2 300 Srba.

Četnici su smatrali da rezultati njihovih akcija ne opravdavaju štetu i patnju koje se nanose civilnom stanovništvu. Njihov cilj je bio da sačuvaju stanovništvo, a ne da ga uništavaju. Stoga su nadalje bili sve više protiv aktivnih dejstava; uskoro su neki čak postigli i uzajamno korisne sporazume sa neprijateljem.

Partizani, s druge strane, s pravom komunističkom rešenošću, odbijali su da ih ma kakve prepreke ili represalije odvrate u postizanju zadataka koje su sebi postavili. Oni uopšte nisu vodili računa o sopstvenim životima. A što se tiče civila, i oni su se nalazili u prvoj borbenoj liniji i pružala im se ista prilika da herojski ginu. Što su Nemci streljali više građana i više sela spaljivali, toliko su partizani sačekivali u zasedama više neprijateljevih kolona, i rušili više mostova. To je bila teška odluka, naročito za ljude koji su se borili na svojoj rodnoj teritoriji, ali su je na kraju opravdali događaji i poštovanje koje su Nemci mimo svoje volje morali da pokažu prema partizanima, poštovanje koje ne bi mogla da izazove ni najmanja pomirljivost.

Fitzroy MacLean – vodja britanske vojne misije u Jugoslaviji

Sa hapšenjima se počelo već 18. oktobra, kada je u Kragujevcu uhapšeno šezdesetak komunista i Jevreja. Kako je to bilo daleko od potrebnog broja, došlo se na ideju da se pokupe i streljaju muškarci po okolnim selima, za koja su Nemci sumnjali da su „zaražena“ komunizmom. Tako se sa egzekucijom ustvari počelo 19. oktobra u selima Maršiću, Mečkovcu i Grošnici, gde je prema podacima (koji variraju) toga dana streljano između 410 i 420 osoba, a dvadesetak je uspelo da pobegne. Ni taj broj nije bio dovoljan, a postojala je i opasnost da se tim tempom, zbog vremena koje je potrebno za skupljanje ljudi na taj način, i životi nemačkih vojnika dovedu u opasnost. Zbog toga je doneta odluka da se streljanje nastavi u Kragujevcu. Grad je još iste večeri blokiran, a sutradan ujutru počelo se sa „sakupljanjem“ ljudi. Skoro da nije bilo nikakvog otpora, jer su Nemci dali saopštenje da se radi o zameni dokumenata, te da će se svi još iste večeri vratiti kućama, kao i zato što je postojala opasnost po porodice onih koji bi pokušali da se suprotstave ili pobegnu. Ljudi su odvođeni sa radnih mesta, iz crkava, sa ulica i iz škola, i zatvarani u četiri topovske šupe na periferiji grada. Pre toga bi bili pretresani i oduzimani su im svi lični predmeti.

Ipak, neki su uspeli nešto da prošvercuju, pa tako danas u Muzeju u Kragujevcu postoji četrdesetak oproštajnih poruka napisanih porodicama i najdražima. Ne zna se tačan broj zatvorenih toga dana, ali se procene kreću između 6 000 i 10 000 ljudi. U barakama nije bilo svetla, nije im data voda, niti hrana, a pošto ih je bilo na hiljade u svakoj, skoro da nije moglo ni da se sedne. Nuždu su takođe obavljali unutra, a vrata od barake su se otvarala jedino da bi uveli nove, ili prihvatili one koji su pristajali da postanu Ljotićevci. Držanjem u tim uslovima tokom 24 sata ljudi su, dovedeni do očaja, kada je streljanje počelo, uglavnom odlazili mirno, želeći da se sve što pre završi. Prvo je, tog 20. oktobra, streljana grupa koja je bila uhapšena ranije, a potom je na današnji dan u 7 sati ujutru, u grupama od po sto ljudi, počelo izvođenje ostalih nekoliko hiljada do padina sušičkog i erdoglijskog potoka, odakle je bilo teško pobeći, gde su ih čekale grupe od 30 do 50 Nemaca.

Nemci su tog paklenog dana streljali i 217 maloletnika. Likvidirali su 23 romska klinca koji nisu imali ni 15 godina. Najmlađi „čistač cipela“ je imao samo 11. Ubijajući srpsku mladost, pucali su u 194 momaka koji nikad nisu postali delije. Ubili su, među njima i 60 gimnazijalaca i učenika Učiteljske škole. Ubili su čitave razrede. Streljali su i čuveno peto tri.

Ali nisu mogli da streljaju srpsku dušu i prkos. Kada su upali u jedan razred Učiteljske škole, u nameri da odvedu učenike, nastavnik je mladićima, pred zaprepašćenim Nemcima, naredio da ne ustaju, da ne idu nikud, jer su na času, u školi gde i treba da budu i da ostanu na svojim mestima. Onda se desilo nešto potpuno neočekivano. Ta srpska neposlušnost je spasila čitavo odeljenje, jer Nemci, iznenađeni ovakvom reakcijom, jednostavno nisu odveli sa sobom nikoga.

Ovakav zaštitnički odnos profesora prema svojim učenicima je do mitskih razmera uznela neiskazana rečenica Miloja Pavlovića, direktora kragujevačke Gimnazije: „Pucajte, ja i sada držim čas“.

Kragujevčani su bili raspoređivani u nekoliko redova, a potom bi Nemci pištoljem ubijali one koji nisu bili mrtvi nakon streljanja. Vojnici su bili postavljeni u dva reda, a za slučaj bekstva, na padinama su se na više mesta nalazili i mitraljezi. Ipak, nekolicini je uspelo da pobegnu, iako se većina pokušaja bekstva, samo na tome i završila. O tačnom broju ubijenih toga dana takođe postoje oprečni podaci. Na suđenju u Nirnbergu se pojavio broj od 7 000 poginulih, iako danas postoje lični podaci za oko 3 000 osoba. U svakom slučaju, to je više nego što su Nemci nameravali da streljaju zbog odmazde.

Ubijanje su vršili na sledeći način: oni su uzimali ljude po grupama… i tako ih pod jakom stražom vodili na gubilišta, koja su se nalazila kod Sušičkog potoka, Šumarica i topovskih šupa. Gubilišta su se otezala na desetine kilometara. Tu su ih ubijali iz mitraljeza, puškomitraljeza i puščanim plotunima […] Dotle su svi ostali, koji su čekali na red da idu na gubilišta, slušali klokotanje mitraljeza, puškomitraljeza i prasak pušaka, a oni pak koji su bili na putu za gubilište imali su prilike, uoči same smrti na nekoliko minuta, i sve to da vide svojim očima. 

Svedočenje o masakru civila u Kragujevcu

Značajno je spomenuti i to da su u Srbiji vojnici Vermahta bili uglavnom trećepozivci, dakle ljudi koji su u mirnodopskim uslovima bili porodični ljudi, radnici, čak profesori, kao major Kening koji je bio profesor teologije ili kapetan Fidler, koji je bio direktor Visoke škole tehničkih nauka. Posle rata, prostor na kome je izvršeno streljanje pretvoren je u memorijalni park, na čijem ulazu je 1976. godine podignut Muzej 21. oktobar. Od trideset masovnih humki, koliko postoji, do sada je umetnički oblikovano deset, a svakako najpoznatiji od tih spomenika je Spomenik streljanim đacima i profesorima, koji je postao simbol čitave te tragedije i koji obeležava mesto na kome počivaju junaci Krvave bajke Desanke Maksimović.

 

Izvor: Srpski legat

 

Krvava bajka

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u jednom danu.

Iste su godine
svi bili rođeni,
isto su im tekli školski dani,
na iste svečanosti
zajedno su vođeni,
od istih bolesti svi pelcovani
i svi umrli u istom danu.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu
umrla je junačkom smrću
četa đaka
u istom danu.

A pedeset i pet minuta
pre smrtnog trena
sedela je u đačkoj klupi
četa malena
i iste zadatke teške
rešavala: koliko može
putnik ako ide peške…
i tako redom.

Misli su im bile pune
i po sveskama u školskoj torbi
besmislenih ležalo je bezbroj
petica i dvojki.
Pregršt istih snova
i istih tajni
rodoljubivih i ljubavnih
stiskali su u dnu džepova.
I činilo se svakom
da će dugo
da će vrlo dugo
trčati ispod svoda plava
dok sve zadatke na svetu
ne posvršava.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu
umrla je junačkom smrću
četa đaka
u istom danu.

Dečaka redovi celi
uzeli se za ruke
i sa školskog zadnjeg časa
na streljanje pošli mirno
kao da smrt nije ništa.

Drugova redovi celi
istog časa se uzneli
do večnog boravišta.

Desanka Maksimović

One Response to "Krvava bajka – masovno streljanje djaka u Kragujevcu"

  1. Bgd  22. oktobra 2017.

    I opet..danas Nemci dobri?
    Idemo u nemacku da radimo?
    Kancelarku Merkel postuje vlada?
    Zaboravljate na ovakva ubistva malih dusa?????
    JJEBEM LI VAM KOLEVKU GDE STE PONIKLI…

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.