EGO I BLIŽNJI
Neki od vas vide trun u tudjem oku, a u svom ne vide balvan!
Kako je čudno
Svidelo mi se kod Jeljčaninova: «Ljudi su u stanju da shvate mnogo toga u životu, mnogo tanano primećuju u tuđoj duši, ali kako je retka, gotovo nepostojeća pojava da neki čovek ume da vidi samog sebe. Ovde i oči s najboljim vidom postaju slepe i pristrasne. Beskonačno smo snishodljivi prema svakom zlu i bezmerno preuveličavamo svaki tračak dobra u sebi. Da ne govorimo o tome da čovek bude stroži prema sebi nego prema drugima (što se zapravo i traži), ali kad bismo na sebe primenili makar iste kriterijume kao prema drugima – kako bi nam ovo za mnogo otvorilo oči. Ali mi beznadežno to ne želimo, a i ne umemo više da vidimo sebe i tako i živimo u slepom spokojstvu.
A naš duševni život nije čak ni započeo, i ne može da počne dok ne siđemo s ove lažne pozicije.»
Zaista! Kako je čudno! U životu smo skoro uvek i svuda egoisti, sve želimo da okrenemo prema sebi, da imamo koristi od svega, ali čim se stvar dotakne duhovnog života, u nama se odmah pojavljuje neznano odakle najvatrenija «samopožrtovanost», «požrtovavanost, koja nema milosti prema sebi».
Eto, već smo spremni da prinesemo na «žrtvu radi bližnjeg» brigu o svojoj duši, spremni smo da podvrgnemo riziku svoj sopstveni put spasenja, da svakog trena gubimo mir srca, samo da «izvučemo bližnjeg iz okova greha», da ga uputimo na spasonosnu stazu. Svakog časa nas greh obuzima ni zbog čega drugog osim zato što budno pratimo svaki korak bližnjeg i nalazimo da bližnji sve radi «nebogougodno», «ne baš sasvim pravilno», da će «ako nastavi tako da se ponaša, obavezno naškoditi sebi» i «ne možemo da gledamo na to hladnokrvno i pasivno». I tako se «kida» naše srce paljeno «revnošću» «za pravdom Božijom», tugom «zbog kršenja svetih zakona»…
Da, naravno, priznajemo da često i skoro uvek i svuda nešto radimo kako ne treba, ponekad se i prisećamo da smo ono zbog čega sad prekorevamo svog bližnjeg pre pola sata uradili mi sami, ali odmah objašnjavamo sebi: «Naravno nisam ni ja svetac, ali neću zbog toga ostaviti svog brata bez brige i staranja za njegovo spasenje.» Ljutimo se, osuđujemo, stalno nosimo u srcu neki prodoran vetar, uzburkanost osećanja koja podiže penu, kao u morskoj buri, – sve ovo klokoće negde ispod srca zaodevajući se u dirljivo obličje traganja za istinom i revnost po Bogu…
Ali kud je odjednom nestala ova naša nametljiva briga za same sebe, svagdašnja okrenutost prema svojoj ličnosti u svemu? Zašto onda kad se bližnji javno i očigledno spotakne ili kad mu se desi čak i velika nesreća ne nalazimo u sebi vrelu saosećajnost, tugu, žalost, već najčešće osećamo čak izvesnu čudnu tajnu radost i tek uz izvestan napor primoravamo sebe da rečima izrazimo saučešće?
Zašto kad vidimo da se brat moli, da posti, da se trudi, da napreduje u dobrodetelji više od nas, uošte se ne radujemo, ne divimo mu se, ne osećamo ganutost, već odmah osećamo nekakvu unutrašnju neprijatnost, a kad čujemo pohvalu upućenu bližnjem zbog nečega želimo da se nakašljemo? Zašto!
Treba da se zamislimo nad ovim!
Arhimandrit Lazar Abašidze