Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

KPGT

Kazalište, Pozorište, Gledališče, Teatar. Transkulturalizam i multikulturalnost. Za Vreme govori pozorišni reditelj i osnivač KPGT-a Ljubiša Ristić

 

Odlomak iz dužeg intervjua koji je pozorišni reditelj Ljubiša Ristić svojevremeno dao za Vreme.

Misa u Amolu je bila prva predstava KPGTa?

Ne. KPGT je formiran nekoliko godina ranije – 1977, u Zagrebu. Osnovala ga je grupa u to vreme vodećih pozorišnih umetnika: Nada Kokotović, Rade Šerbedžija, Dušan Jovanović i ja. Ideja je bila moja. Naime, posle premijere Oslobođenja Skoplja u Zagrebu, u nekom intervjuu sam govorio o jedinstvenom jugoslovenskom kulturnom prostoru; to je bila klica budućeg KPGT-a, čiju smo „formulu“ otkrili već na sledećoj predstavi – Karamazovima – kada smo se prvi put predstavili kao Kazalište, Pozorište, Gledališče, Teatar. Matjaž Vipotnik je napravio logo – Leonardov čovek ucrtan u krug i kvadrat i razapet na petokraku. Koncept jedinstvenog kulturnog prostora, postavljen je kao kontra konceptu jugoslovenske kulture…

Pozorište KPGT - Transkulturalizam ili multikulturalnost

U čemu je razlika?

Jugoslovenska kultura je koncept stapanja svih kultura u jednu novu, zajedničku kulturu. U pitanju je unitarni koncept koji se u modernoj teoriji i političkoj praksi EU danas naziva – transkulturalizmom. Neka vrsta američkog melting pota – stapanje raznih nacionalnih identiteta u jedan novi, američki identitet. Ili, ako hoćeš, koncept primenjen u SSSR-u, gde je, umesto nacionalne ravnopravnosti i multikulturnog društva, promovisan sovjetski čovek, sovjetski narod i ruski jezik kao transkulturalni idiom…

Sa druge starne, jedinstveni jugoslovenski kulturni prostor ne podrazumeva predominantnu kulturu, niti kulturu koja nastaje stapanjem svih kultura u novi identitet; on podrazumeva ravnopravnost i multikulturalnost.

A taj evropski multikulturni koncept trebalo je da bude sličan jugoslovenskom, to hoćete da kažete?

Upravo to: reč je o ravnopravnosti velikih i malih, konsenzusu u političkom odlučivanju, o tome da se u parlamentu govori na svim jezicima, da se sve prevodi… Po mišljenju Angele Merkel, taj koncept je u Nemačkoj doživeo poraz. Šta to znači? To znači da se Evropa prebacuje na transkulturalnost i interkulturalnost.

Šta je interkulturalnost?

Interkulturalnost je koncept koji su uvele kolonijalne sile kako bi rešile problem prihvatanje imigracije iz svojih kolonija: tolerisanje imigranata traje do trenutka dok oni pristaju da usvajaju jezik metropole. Šta je transkulturalnost, već sam objasnio: iako imam svoj jezik, svoju književnost, prihvatam da moja nacionalna zajednica dobije evropski identitet. Po ovim tužnim jugoslovenskim zemljama – sličnim ovoj u kojoj živimo – svi ponavljaju: Evropa, Evropa, Evropa, poručujući kako im se ne sviđa postojeći identitet, pa zato traže novi… Istovremeno, u Evropi se glavni kulturni identiteti vrlo dobro čuvaju. Nikome, recimo, ne pada na pamet da francuski jezik zameni engleskim ili nemački francuskim; nema bratstva-jedinstva. Umesto toga, imaš evropske vrednosti koje znače – ostavi kod kuće svoju kulturu, svoj jezik, svoj identitet i prihvati naš. Sve se meri ekonomskom moći i brojem stanovnika. Vrši se kulturni genocid, u kome nestaju jezici, kulture, države… Zato multikulturalnost znači otpor asimilaciji, znači zajednički život u kome se čuva identitet, posebnost, specifičnost kao nešto retko i dragoceno. E, to je bila Jugoslavija!

I to je bio KPGT!

KPGT jeste imao jugoslovenski koncept i, kao takav, odmah ušao u sukob sa nacionalistima. Tukli su nas iz svih oružja, ali smo bili jači. Branili smo se svojom umetnošću: nismo pravili političko pozorište, nismo organizovali mitinge; radili smo prestave koje je publika obožavala.

Zašto kažete da niste pravili političko pozorište?

Zato što nismo. Politika je bila naša tema. Nismo se, dakle, mi bavili politikom; politika se bavila nama. Iako sam se uvek branio od te etikete političkog pozorišta, znam da su se kroz istoriju politikom bavili veliki umetnici – od Maksa Piskatora, delimično Brehta, političkog kabarea u Nemačkoj ili Poljskoj…. To su ljudi koji su, živeći u takvom vremenu, mislili kako je njihova obaveza i dužnost da svoju političku borbu vode kroz svoju veliku umetnost; pozorišne predstave su pravili sa jasnim ambicijama da menjaju svest onih kojima se obraćaju; razumevali su da je pozorište alat kome je cilj revolucija, pobeda radničke klase ili pobeda fašizma, kapitalizma… Neki od njih su bili loši umetnici, neki – najbolji, ali to ništa ne govori o njim; govori o pozorištu kao vidu političkog aktivizma. Najveći film svih vremena, Građanin Kejn, rezultat je političkog aktivizma Orsona Velsa, njegove namera da raskrinka licemerje reakcionarne Amerike. Trijumf volje, Leni Rifenštal, jedan je od najvećih filmova svih vremena; Renoarova Velika iluzija, takođe… Sve su to i politički filmovi i velika umetnost.

Vi ste, dakle, bježali od političkog aktivizma?

U onome što samo radili u pozorištu, politički ciljevi nikada nisu bili primarni. Politika jeste moja tema, ali ne i moje ishodište. Činjenica je da smo pokušavali da pomognemo one političke snage unutar svih kulturnih centara koji su za zajednički život, ali to još uvek ne znači da smo bili političko pozorište. KPGT je bio jugoslovenski kulturno-politički pokret, koji je, početkom devedesetih, i sam postao meta antikomunističkog talasa istorijskog revizionizma. Glavni ideološki udar bio je usmeren na jugoslovenski koncept. Svuda! I u Srbiji i u Hrvatskoj. U Srbiji su se odjednom pojavili idioti koji su govorili kako je Jugoslavija smrt za Srbiju, ne shvatajući da je upravo ta Jugoslavija bila država u kojoj su svi Srbi, jedini put u svojoj istoriji, živeli u jednoj državi. Glavni srpski interes je Jugoslavija, i Milošević, koga smatraju srpskim nacionalistom, ubijen je zato što je zastupao jugoslovenski koncept.

Milošević je zastupao jugoslovenski koncept?! Kakav jugoslovenski koncept?

To nije tema! O tome možda drugi put…

 

 

Tamara Nikčević

Izvor: Vreme.rs

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: