Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Život

Saga o kolonistima – Momo Kapor

 

SAGA O KOLONISTIMA

Kratka priča Mome Kapora

 

Jedanput sam čekao nekog prijatelja da se napliva u bazenu hotela »Jugoslavije«. Neko vreme sam razgledao fotografije striptizeta, a onda zalutah u hodnicima i najzad pronađoh mali aperitiv-bar.

Sa jedne strane mi je stajao neki kratko podšišani Amerikanac, sa desne takođe kratko podšišani Rus. Obojica su imala veoma široke nogavice pantalona i značke na reverima. Rus je na svojoj znački nosio neki važan istorijski datum za njegovu zemlju, a Amerikanac ime i prezime, da se slučajno ne izgubi u Evropi. Verovatno je bio gost nekog kongresa ili simpozijuma. Bili su to vrlo fini, učtivi ljudi.

Koktel BLOODY MARY i priča Saga o kolonistima - Momo Kapor
Koktel Bloody Mary

Rus je stojećki pijuckao votku, Amerikanac — tomato-đus.

Verovatno su prvi put u životu videli izbliza prosečnog Jugoslovena, pa su čekali da saznaju šta ću ja poručiti za piće. Naručio sam »Bloody Mary«, koktel od votke i tomato-đusa, kome se dodaje još malčice soli i bibera. Pomislih: bolje da ih obojicu držim u čaši nego da oni mene drže u šaci.

Mladić za šankom imao je uzvišeno držanje čuvara mikserskih tajni. Oduvek sam osećao laku zbunjenost pred barmenima, strah da ću nešto pogrešiti ili da neću imati dovoljno para za piće. Odjednom, momak se pažljivo zagleda u mene. Zavukoh ruku u džep — pare su bile tu, znači, sve je u redu!

Idućeg trenutka smo se prepoznali.

Htedoh da ga zagrlim. ali momak pokaza krajnju evropsku uzdržanost i procedi samo jedno: »Kako si?«

Rekoh da sam dobro. Kako je on? I on je dobro. Hvala Bogu, neka!

Nešto od tri »Krvave Meri«, nešto od toga što obično poblesavim kad sretnem nekog starog drugara, iznenada se nađoh dvesta pedeset kilometara severnije od šanka, a luksuzni salon prekriven kockastim tepihom poče da se pretvara u neverovatan koktel, ispunjen do poslednjeg mesta barmenovom familijom — sve samim V-ićima, koji su stizali onako prašnjavi i zakrpljeni pravo sa salaša okruženih bagremovima i dudovima. Pušeći na višnjeve lule domaće proizvodnje švercovanu škiju iz Hercegovine. Pomislih na to šta je sve trebalo da urade ti časni ljudi, koliki put da pređu da bi se na završetku porodičnog stabla našao jedan ovako otmen mladić što tako vešto barata mikserom na najotmenijem mestu u celoj zemlji, izmenjujući kratke rečenice sa gostima na sve četiri strane pulta, na sva četiri svetska jezika. Bogami, morali su dobro da se potrude pa da on postane vlasnik onako uspravnog držanja, pomalo zaleđenog osmeha koji neprestano lebdi iznad tuđih glava — on, koga smo vukli sa sobom dok je bio još musavo dete, na čuvanje svinja i krava, leti, tamo u Bačkoj, na samoj mađarskoj granici, gde je njegov ded dobio zemlju kao solunac — potpuno golu pustaru da se snalazi kako zna i ume, tamo gde su V-ići mesili zemlju i nabijali je svojim kvrgavim tabanima, podižući s mukom zidove svoga budućeg doma od blata, pleve i vetra.

Sećam se, bila je četrdeset i osma i svake noći se čulo puškaranje u blizini karaula. Moj stric je spavao pokraj puške, a oko četiri sata ujutru vukli smo se tragom konjske balege prema granici da vraćamo ukradene konje. Mladi barmen tada nije bio ni za šta. Nije umeo čak ni da krade bostan, a kada bi neka krava prebegla u Mađarsku, ko zna iz kakvih političkih motiva, morali smo mi da je vraćamo za njega.

Njegova familija bila je najžilavija od svih porodica koje sam ikada sreo. Ostajali su ukopani u zemlju do guše, i pored toga što im, kao i svim ostalim Hercegovcima, nikada nije prijala otužna voda iz arterskih bunara od koje pogubiše zube, i pored nerodnih godina, lipsavanja stoke i lopova — svega što se jednom Hercegovcu sruči na glavu istog časa kada se nađe u negostoljubivoj ravnici, na salašu. A kada bi osetili da im se primiče sudnji čas, V-ići bi putovali na drvenim sedištima trećom klasom putničkog voza da uštede onima koje ostavljaju i ostave svoje kosti pod planinom Vidušom (zadnja pošta Bileća), tamo gde se dinamitom mora razbijati stena da bi ukopali čoveka. A sjajni su bili V-ići! Jedan od njih je bio guslar i uz petrolejku je satima pevao pesmu o smrti nadvojvode Ferdinanda. Naročito mi se dopadalo ono mesto kada Princip puca govoreći sa papučice automobila:

»Došao si Bosnu pohoditi,
srpski ne znaš dobro govoriti,
Evo Tebe naša gramatika,
iz mojega avutomatika!«

Ali stari V-ići pomreše, a mlađi se raziđoše po svetu. Ona ista kuća od blata i pleve poče da tone, vraćajući se bačkoj zemlji. Na krsnim slavama su se još skupljali samo starci, životareći od penzija svojih izginulih sinova. Iznemoglim drhtavim rukama lomili su slavski kolač.

— Platiti, molim! — rekoh, i jedini barmen na svetu koga sam poznavao još od detinjstva sabra moj račun, kazavši onim svojim otmenim baritonom:

— Pa, svrati nekad! Biće mi drago…

— I meni — rekoh…

 

Momo Kapor

Ostavite komentar

Ostavite komentar