Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Kultura

Spomen na Ruvarca – Laza Kostić

 

SPOMEN NA RUVARCA

 

Uoči nove godine je bilo;
Nakan’o sam se doma podockan
Od večere, iz društva vesela;
Sa bližnje crkve kucnulo je trired
Pod ključem kad mi škrinu kapija;
Na dvanaest kao da beše.

Pesma Spomen na Ruvarca - Laza Kostić

Tišina je;
Al’ ne tišina blaženoga sanka,
Već kao tišina oko bonika teškog;
Poduhuje vetar, kao
Isprekidano, grčevito
Diskanje bolesnikovo.
Dvorište tamno, samo tek
Uz opali prikućak kao da se miče
Nešto belo;
Pomislim da je nespokojni duh
Pokojna kakva glasa,
Što se u Matici porodi nekad
Predlažuć’ da se pustoš opravi;
Pa bludi sad, očekujući plod.
Pritrp’ se malo, duše,
U toploj čim se nađem odaji,
Uzdahnuću jedared za tobom;
Ta imam kad, jer ja sam matičar,
A ti ćeš, k’o što vidim, biti
Za tragičan momenat natičar…
Toplota blaga, naložena peć,
U njojzi tinja panj.
K’o starog leta mrtvo telo, ispucano, crno,
Što spaljuju da vampir ne bude…
To staro leto, stara godina!
Kakva je strašna bila u životu,
Da kakva bi tek bila, žalostan,
Da još jedared ustane iz groba,
Da se povampiri!
Strahota! ratos takvih misli!
Razuzurim se, okrenem peći leđa,
I mislim šta da čitam,
Da rasteram te mutne vidove
O oživelim grobovima
I umrlim životima.
Jevanđelije mi na stolu,
Najbolje takoj bedi tešilo.
Badava! svaka vrsta, svaka seća reč
Na onoga junaka jagnjastog
Što umrtvi svoj život besmrtni,
Da njim oživi grob!
Prevrnem list, prevrnem i drugi:
Pred očima mi glave prolaze,
K’o lubanje koštane mrtvačke.
Sad evo već „otkroveniju“ red.
Pismena se po listovima mute,
Načiniše se crna strašila
Što o njima proričuć’ pričaju;
A jevanđelske svete istine
Ozbiljnijom tek čine opsenu.
Jest’, eno je, te grdne bludnice
Otkrovenije što je otkrilo:
Pokazuje mi otkrivenu blud,
Previja se u mučnom naponu
Il’ umire? il’ rađa?
A uz nju se prikučila aždaha,
Sedmoglavi zmaj,
Na prvoj glavi glava mrtvačka,
Iz vilica joj modri plam
Polagano po crnom dimu liže
K’o da nešto piše;
u mlazovih pročitam sričući:
Ruvarac!… Šta, Ruvarac? je li, zveri?
Ha, po tom sam te pozn’o, bludna kćeri:
Ti, ženo, ti si stara godina;
A ti, aždaho, ti si duša joj;
Izdahnula te umirući sad;
Pa bludnica u času poslednjem
Još ima kade da se porodi!
Al’ stani, šta to jekće?
K’o napreg od kašlja, zaptiven, suh.
Na umoru je l’ ropac godine?
Na mojim vrat’ma kucnu neko
Zbilja: kuc, kuc, kuc!
Ja nehotice dahnuh: Ulazi!
Otvoriše se vrata nečujno,
Nečujno stupi jedna bela senka
Ne, nije senka, mrtvac. Misli l’ zar
Grozovito otkrovenije to
Sva čuda svoja ređat’ preda mnom,
Pogibije, vaskresenija sva?
„Dobar veče!“ avet me pozdravi.
Poznajem glas:
K’o ponoćnoga vetra piruk,
Kad inje stresa s vrba nadgrobnih!
Poznajem glas: Tako je predis’o
U časovima svojim poslednjim
Ruvarac Kosta.
„Dobar veče!“ – I ispod pokrova
Koštanicu mi pruži u pozdrav.
Prihvatim je, i stisak leden joj
Sveg ukočenog oprosti me strâ.
„Dobar veče!“ otpozdravim mu ja;
I da me vidi, da se ne plašim,
Bajagi stanem šaliti se s njim:
„Pa otkud tako dockan, Boga ti!
Zar i ti noćnik, i ti bekrija?
Al’ to je valjda tvoja tragičnost:
Što za života htede prezreti
Osudili te na to po smrti!“
Nasmeši se podrugljivo: „Ta da,
Već znam šta misliš; misliš umro sam?
Badava, što je zemna površnost!
Pa ti da pojmiš poziv čovečji?
Ni osnove mu nisi nazr’o još!
Planeta ova, zemlja, zemlja je;
Pa kako poziv svoj da postigneš?
U njojzi, slepče! il’ na njojzi zar?
Je l’ bole srce, ili luštika?
Shvataš li, površniče?“ Ja bih znao
Inače na to odgovoriti;
Al’ neću da ga jedim, redak mi je gost.
Razmišlajuć’ bajagi, ćutao sam…
„Pa što to čitaš?“ zapita me gost.
„Jevanđelije“, rekoh.
„Okani ga se, dodijalo mi;
Taj kurs već slušam celu godinu;
Pa zato imam rekraciju sad
Do prva kukurika.“
„E gle! pa lepo, – milo mi je baš;
Pa kad je tako, znaćeš jamačno,
Ima li Renan pravo ili ne?…“
„Zvanične tajne“ – reć’ će koštanik
„Ne kazuju se površnicima.
Al’ sad okren’mo drugi razgovor!
Pripovedajmo štogod o njojzi!“
Posadi se, i žarom pitljivim
Usplamteše šupljine očne mu:
Zapit’o je o svojoj ljubavi.
Kaziv’o sam mu da se seća na nj,
i da će njega pamtit’ večito,
Jer seća ga se, to zacelo znam,
Kad god se poje „pamjat vječnaja“.
Duševna svest joj sva je njegova;
A nesvest tela daće drugome.
Kad vidim da mu godi pripovest,
Upotrebim trenutak ugodan:
„Pa kad smo se već tako sastali,
Pozajmi mi od znanja svoga što!
Pozajmi mi od“… – Gost me prekine:
„Opet pozajmi more, dokle ćeš?
U Prehodnice novci su mi svi!“
…„Pozajmi mi od svoje nauke;
Osvesti mene, šta da verujem
O jamačnosti opšteg uskrsa?“
Il’ htede sad ugodljiv zagladit’
U prve što mi zajam odbi moj,
Il’ izveštajem dirnut ljubavnim,
Tek on se diže, ispravi se dug,
U čelo upre prstom desničnim,
A šuvačnim u gole kukove;
Zaori glas k’o podzemaljski grom:
„Alfa i Omega!“
I zbilja beše lubanji mu vid
(U produženju s plećnim kostima)
K’o malo alfa, a pod šuvakom
Savijahu se bledi kukovi
K’o veliko omega. „Razumeš?…
Objasniću ti stihom u knjizi!
Otvori knjigu!“ Ja je otvorim.
Ja prevrćem, al’ i on pažljivo
u glavama upleten vreba stih.
„Ha! evo ga! gle, ja sam alfa i – -“
Okrenem se, al’ – nema gosta mog!
Gle prokletnika! prevario me!
Obazirem se, glenem u knjigu,
i gle: – početak strasti Hristove,
Izdajstvo Petra, petlov kukurik;
Zacelo je te reči pročit’o,
Pa u brizi da čas ne propusti,
Po zakonu asocijacije
Ideja srodnih pomislio je
Da kukuriknu pet’o zaista,
I zato tako izneveri me.
Al’ ništa zato! Hvala, goste moj,
Naveki hvala! Rek’o si mi dost’.
Alfa i omega!
O mudra smrti! o samrtnička
Živa mudrosti!
Alfa je glava, – alfa, to je um,
Početak svega, dušin neimar,
Što u njoj zida budućnosti sjaj;
A omega – jest, omega je kuk,
Sramota, trbuh, lakomost, i blud,
Zidara umnog večni rušitrud
To omega je svemu, svemu kraj.

 

Laza Kostić

 

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280