Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Društvo

Srbija i monarhija kao duhovna vertikala društva

 

SRBI I MONARHIJA

Shvatanje monarhije kod Srba i Rusa. Zašto je državi i društvu potrebna monarhija. Kralj i kraljevina su duhovna vertikala društva sa nebom

 

Sve ono što tako površno i olako komentarišemo i „razumevamo“ u stvari ima na sebi mnogo šta specifično i jedinstveno, a u sebi sadrži skriveno jezgro kakve drevne i autentične tajne.

Tako je i sa monarhijom, još više sa njenim imperijalnim (carskim) oblikom, a posebno sa ruskim „samodržavljem“.

Kraljevska porodica Srbi i Monarhija

Kada sam jednom srećnom prilikom sreo tadašnjeg (sada, nažalost, pokojnog) naslednika ruskog trona, Vladimira Kiriloviča Romanova, on mi je priznao da je rešio da me primi i porazgovara sa mnom (bilo je to u Njujorku) tek nakon dugog i upornog ubeđivanja od strane mog prijatelja, koji je u tom trenutku bio prvi čovek i neprikosnoveni lider najvažnijeg internog monarhističkog pokreta pripadnika ruskog visokog plemstva, prave lične kancelarije Njegovog Imperatorskog Veličanstva (RIS-O, Rossiйskiй Imperskiй Soюz-Orden).

Razlog za ovako nešto je, kako mi je rekao praunuk Cara Aleksandra Drugog (takođe i sin Velikog Kneza Kirila Vladimiroviča Romanova, otac Kneginje Marije i deda sadašnjeg pretendenta na presto, Carevića Georgija), to što „Srbi uopšte ne razumeju smisao i razloge postojanja monarhije“. Dodavši da sam ja možda i prvi Srbin s kojim je pristao da se sretne i razgovara, a zbog ovog žalosnog, po nas višestruko tragičnog razloga.

I on i njegova supruga Leonida Georgijevič Bagration iz gruzijske carske dinastije (koja vodi poreklo direktno od biblijskog cara Davida i najstariji je poznati aristokratski rod na svetu) su bili odlični i brižni sagovornici, zainteresovani da razgovaraju o budućoj sudbini Rusije i Srbije, ali i danas „uspavane“ institucije pravoslavne monarhije (vizantijskog tipa).

Razgovor se odužio (u prostorijama jednog od najstarijih i najlepših njujorških „džentlmenskih klubova“) i dobio na prisnosti i uzajamnom razumevanju. Posebno zato jer sam u to vreme ja bio strastveni izučavalac i poprilično pouzdani poznavalac monarhističke ideologije bliske ovom duhovno otmenom carskom paru. I zato što sam, svim srcem, podržavao ideju povratka i restauracije monarhije u rusku istoriju, a u trenutku kada je bilo izvesno da će se uskoro raspasti iznutra odavno još istrulela sovjetska kvazi-imperija.

Bilo je to 1989. godine. Pred sam pad „berlinskog zida“.

Sad smo ovde otvorili dve podjednako važne, međusobno isprepletene teme.

Na jednoj strani: pitanje realnih potencijala monarhijskog pogleda na svet i tome odgovarajućeg ustrojstva društva.

A na drugoj: organsku (u modernoj istoriji mnogo puta dokazanu) odbojnost Srba prema aristokratskom poretku stroge hijerarhije i nepriskosnovenog autoriteta i, uopšte, prema ritualnom, inicijacijskom, zaista ozbiljnom (duhovnom i svetovnom) poretku stvari – držanju pravila i pridržavanju jednom zauvek prihvaćenih i od predaka preuzetih kodova, koji se ne dovode u pitanje.

Ako ne umemo da NEUPITNO prihvatimo tajne i sve one višestruke (na prvi pogled nevidljive) dimenzije monarhijskog uređenja sveta, onda mi tu ništa nećemo ni razumeti, svodeći jednu od najvažnijih institucija celokupne istorije čovečanstva na ofucane banalnosti vezane za „odokativnu“ analizu našeg prestolonaslednika, njegovog izgleda i držanja, neprebrojivih pogrešnih poteza i one tragikomične nesposobnosti da makar korektno nauči srpski jezik. To da je monarh „lukavi i razmaženi tatin sin“, naobičniji društveni parazit i bezdušni eksploatator naivnog, blistavim ceremonijalom zavedenog i zaluđenog naroda, to smo učili, godinama, za vreme režima našeg operetskog kvazi-imperatora, sa sve zlatnim prstenom i debelim tompusom uokvirenim belim odelom, belim šeširom i isto takvim lakovanim cipelama. Sve ono što je on svakodnevno radio, Tito je oštro kritikovao kod svojih kraljevskih prethodnika na beogradskom i jugoslovenskom tronu. I tako uticao na sve nas da krajnje pojednostavljeno i primitivno „razumemo“ fenomen monarhije i, posebno, aristokratskog sistema vrednosti.

Ideja cara kao brata („baćuške“) i oca nacije, simboličnog čuvara tradicije kome je dužnost da spreči obeskorenjivanje i dezorijentaciju ovakvom poimanju stvari ne može nikako da bude bliska, ni jasna, bez obzira na veliki broj afirmativnih i pozitivnih primera iz monarhističke prošlosti naše (i ne samo naše) zemlje.

Svojevrsni „paternalizam“ i trajna zaštita naroda pred haosom od strane nekog ko već svojim postojanjem predstavlja garanciju nepromenljivog seta univerzalnih, autentičnih vrednosti stvarno može da bude isceljujuća zamena za beskrajne partijsko-političke izbore što iz godine u godinu privlače sve manje i manje glasača i, pravo rečeno, ostavljaju utisak da ništa više ne mogu da ostvare i učine za naš boljitak i oporavak.

Ali, o kome pričati na ovu temu, kad se kod nas po običaju sve svodi na bezoplete kritike ovdašnjeg pretendenta na presto i ismevanje čitavog njegovog životnog stava. I na ostrvljene lične napade na Aleksandra (Petrovog) Karađorđevića, kojim se završavaju svi razgovori na monarhističke teme.

U Rusiji stvari stoje sasvim drugačije.

Oni na svom čelu već imaju u svakom smislu superiornog (iako neformalnog) „monarha“, harizmatičnog Vladimira Vladimiroviča Putina (kome za titulu cara nedostaje još samo odgovarajuće podrška Crkve i većine ozbiljnijih intelektualaca), i te kako su svesni suštinske važnosti što efikasnijeg sprovođenja i realnog obnavljanja monarhijskog principa. U ovom slučaju se ruski narod pridržava ideje samodržavlja (sa svim pripadajućim ovlaštenjima) ne toliko u sferi politike, već, prvenstveno, na nivou filosofije života i opšteg pogleda na svet.

Rusi su najviše i najinteresantnije pisali o monarhiji (Iljin, Tihomirov, Solonjevič), ali je kod njih postojala i najbespoštednija kritika monarhije (u sovjetsko vreme, vladajući režim se oholo hvalio kako je tu sad „sve neuporedivo bolje nego što je bilo u vremenima Carevine“, dok su opozicioni disidenti i veliki deo političke dijaspore jednako odbacivali „stari (monarhistički) poredak“ u korist svoje opasesivne i pomodne fascinacije demokratijom, liberalizmom i ideologijom „ljudskih prava“ ekonomski najrazvijenijih zapadnih zemalja).

U Rusiji je, sem funkcije monarha (u vidu cara), postojao i njemu pripadajući aristokratski sistem u svim porama celokupnog društvenog poretka, od petrogradske (i moskovske) prestonice do najudaljenijih sibirskih sela i skoro nenaseljenih evroazijskih prostranstava najveće svetske imperije. I, što je najvažnije – unutrašnje hrišćanske koordinate čitavog monarhijskog sistema, bez čega bi kraljevska i carska ideja bila samo mrtvo slovo na papiru i nešto veoma slično svim onim sarkastičnim antimonarhijskim opisima i definicijama.

Pravoslavlje i neprikosnovena vera u Boga i njegovu Promisao je sam duhovni temelj, čvrsti realni i simbolični kostur svega suštinski vezanog za „monarhijsko“ i „monarhizam“.

Bez svog hrišćanskog okvira, monarhija nije ništa bolje, ni značajnije od najobičnijeg snobizma i hirovite diktature često netalentovanih i još češće nesposobnih potomaka nekadašnjih narodnih vođa i junaka.

Ne želeći to da razumeju, skoro svi kritičari monarhije, ali, takođe, i mnogi antiliberalni mislioci na najbanalniji način porede carsku lozu Romanovih sa sovjetskom upravljačkom (post-lenjinovskom) linijom – od Staljina, redom do Gorbačova i Jeljcina i s njima povezanog totalnog uništenja svih preostalih državnih prerogativa i još postojećih elemenata suvereniteta Velike Rusije (u njenom SSSR obliku).

Mnogi monarhiju doživljavaju samo kao vešto kostimiran vid diktature, njenu istorijsku (sada već prevaziđenu) etapu.

Drugi – kao samo jedan od oblika apstraktne ideje „etatizma“, po kojoj se izjednačavaju Petar Veliki, Staljin, Aleksandar Treći, Nikolaj Drugi i, recimo, Putin. Po njima je sve najvažnije sadržano isključivo u efikasnom (posebno u geo-političkom smislu, prema spoljnem neprijatelju) delovanju ruske države (ma kakva ideologija i politika bile u pitanju).

Treći – kao način svog konkretnog potencijalnog približavanja visokim društvenim krugovima vezanim za bogatstvo, slavu, ličnu čast i moć (isto kao što se neki drugi približavaju repunlikanskim vođama ili direktorima moćnih korporacija, svejedno).

Četvrti – kao isključivo religiozno pitanje, vezano isključivo sa neprestanom molitvom i pominjanjem „bezgrešnog vladara“ u crkvi, tokom i nakon službe Božije. Ovi mistici-amateri, pod velikim uticajem ekstatičnih, apokaliptički orijentisanih duhovnika (po pravilu izuzetno kritičnih prema zvaničnoj crkvenoj hijerarhiji), pronalaze i u monarhiji samo još jedan način izražavanja svojih načelnih uverenja i otpora (njima sasvim stranom i tuđem) svetu u kome žive.

Peti – kao još jedan vid borbe na život i smrt sa liberalima, ateistima, demokratijom, masonima, zapadnjacima, apatridima i svim ostalim „otpadnim kanalima“ (kako ih oni doživljavaju) moderne civilizacije. Oni često koriste kao svoju mantru pojam „sabornosti“, koji, u ovakvom tumačenju, ima nešto drugačije značenje od onog originalnog (iz vremena Vizantije ili prve dve generacije ruslih „slovenofila“ devetnaestog veka). Kada savremene pristalice sabornosti krenu da govore o potrebi da se o pitanju ličnosti monarha i njegovim ovlaštenjima moraju, na „svenarodnim saborima“, konsultovati zaista najbolji i najčestitiji pripadnici stvarne ruske elite – oni tada misle na sebe. I najčešće primenjuju mržnju i agresiju prema svemu što se ne slaže sa njima (pa bili to i drugačije orijentisani monarhisti ili dokazani ruski rodoljubi koji se, eto, u nekom zarezu ili nebitnom detalju ne slažu s njima, jedinim „pravovernima“)…

Za razliku od pomenutih grupacija, postoje i ozbiljni, trezveni, a, opet, hrišćanski inspirisani monarhisti neke druge vrste. Kako ih definiše F. Pavernjicin, oni u svom delovanju pokazuju tri najvažnije osobine:

1) delatnu veru (koja se ne zaustavlja na pasivnom ponavljanju idealnističkih verbalnih tirada), 2) neprikosnoveni princip vrednosti časti, zaveta i služenja i 3) bezuslovnu vernost principu monarhističke legitimnosti (onakvom kakav je definisan 1613. po stupanju prvog Romanova na presto i 1797. godine, u trenutku donošenja „Zakona o nasleđivanju Carskog Prestola“ i definitivnog formiranja „samodržavne“ koncepcije carske vlasti na samom početku moderne ruske istorije), uz zakletvu na vernost dinastiji Romanov kao jedinim zakonitim naslednicima ruskog prestola (to jest, Kneginji Mariji Vladimirovnoj i njenom sinu, Careviću Georgiju Mihailoviču).

Zanimljivo je podsetiti se da su prvi monarhistički pokreti u Rusiji nastali krajem osamdesetih godina devetnaestog veka, a svoj procvat doživele između dve (Februarske 1905. i Oktobarske 1917) revolucije. Pre toga je čitav ruski narod, predvođen vojskom i policijom, bio jedan spontani i veliki monarhistički pokret…

Ipak, najneverovatnije zvuči ČINjENICA da Rusija nikada nije ni izgubila svog vladara. Da je i danas on „živ“ i prisutan, kroz ikonu Bogorodice „Državne“.

Naime, poslednji car ruske Imperije Nikolaj Drugi se, uoči pogubljenja, usrdno molio Bogorodici da preuzme brigu i staranje o ruskom narodu.I baš tada se jedna Bogorodičina ikona čudesno projavila kao odgovor na ovu molbu Cara Mučenika. Na njoj su, u naručju Božije Majke, predstavljeni carski skiptar i zlatna kugla koja simbolično predstavlja planetu.

Ta ikona je, po verovanju mnogih Rusa, bila zaslužna za opstanak Svete Rusije u trenutku nestanka Velike Rusije, u sudbinskom trenutku njihovog razdvajanja.

Neka to bude i iskra nade u sred tamnog tunela na mučeničkom, bogotražiteljskom putu svih danas prognanih, marginalizovanih i ismejanih hrišćana – ova čudesna i čudotvorna „sveta slika“ monarhistički uređene ruske zemlje pod okriljem i brižnom zaštitom Presvete Bogorodice.

 

Dragoslav Bokan

Izvor: FB profil autora

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280