Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Duhovnost

Sveti Andrej Jurodivi – Hrista radi lud

 

JURODIVI SVETITELJ

Veliki pravoslavni svetitelj i asketa Sveti Andrej Jurodivi se slavi 2 oktobra po crkvenom kalendaru, odnosno 15 oktobra po modernom kalendaru

 

ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG ANDREJA, HRISTA RADI JURODIVOG

Za carovanja Lava Mudrog, sina cara Vasilija Makedonca, neki velikaš Teognost kupi mnogo roblja. Među robljem se nalažaše i ovaj Andrej, Slovenin po poreklu. Andrej beše krasan mladić telom i dušom. Teognost ga zavole više nego druge robove, i odredi ga za svog najpoverljivijeg slugu. I dade ga u školu da se uči svetim knjigama. Bistar i vredan, Andrej brzo izuči Sveto Pismo, i pokaza se tako pismen i mudar, da ga gospodar njegov uze za svog pisara. Dobre duše, Andrej beše mio svima: voljahu ga i gospodar i sve sluge njegove. Pobožan, Andrej se usrdno Bogu moljaše, i s ljubavlju crkvene službe pohađaše, i svete knjige čitaše. Naročito je voleo čitati žitija svetih Otaca i mučeništva svetih Mučenika. I srce mu se zapali željom i ljubavlju da se ugleda na njih i da ih podražava.

Ikona Sveti Andrej Jurodivi - Hrista radi lud spolja svetitelj
Sveti Andrej Jurodivi

POČECI PODVIZAVANjA PREPODOBNOG ANDREJA

Jedne noći kada Andrej stajaše na molitvi, prepredeni neprijatelj naš đavo, pun zlobe stade silno lupati na vrata njegove sobe. Andrej se prepade od straha, ostavi molitvu, leže u postelju i dobro se pokri. Videvši to, Satana se obradova i reče jednome đavolu: Vidiš li ovog žutokljunca, čak se i on naoružava protiv nas! – Rekavši to, Satana iščeze. A blaženi Andrej od straha tvrdo zaspa. I u snu imade ovakvo viđenje: vide sebe gde stoji na nekom ogromnom gledalištu: na jednoj strani gledališta stajaše mnoštvo svetih ljudi u belim haljinama, a na drugoj neizbrojno mnoštvo crnih demona. Između njih se vodila neka prepirka i borba. Demoni su imali u svojoj sredini jednog crnog ispolina i razmetljivo predlagali suprotnoj strani da iz svoje sredine pošalje borca da se pobije sa njihovim junakom, starešinom njihovog neizbrojnog legiona. Andrej je stajao i pažljivo motrio ko će istupiti u borbu sa ovim strašnim protivnikom. Utom on ugleda predivnog mladića gde se spusti s neba i u ruci drži tri venca: jedan ukrašen čistim zlatom i dragim kamenjem, drugi – divnim biserjem, treći – sav ispleten od neuvenljivog raznovrsnog cveća iz raja Božjeg. Ovi venci behu tako čudesno lepi, da to um ljudski shvatiti ne može, niti jezik ljudski opisati. Gledajući vence Andrej razmišljaše na koji bi način mogao dobiti bar jedan od njih.

I pristupivši divnome mladiću reče mu: Tako ti Hrista, kaži mi, da li prodaješ te vence? Iako ih sam kupiti ne mogu, molim te pričekaj malo dok otidem i obavestim moga gospodara, on će ti platiti te vence koliko hoćeš.

A mladić, osmehujući se, reče mu: Veruj mi, dragi moj, makar mi doneo zlato celoga sveta, ja ni jedan cvetić iz ovih venaca ne bih dao ni tebi, ni kome drugome, jer su ovi venci iz nebeskih riznica Hristovih a ne iz ovog tašteg sveta, i njima se uvenčavaju oni koji pobeđuju one crne demone. Stoga, ako hoćeš da dobiješ ne samo jedan nego sva tri venca, ti stupi u borbu sa onim crnim džinom, pa ako ga pobediš, dobićeš od mene vence koje vidiš, i još mnoge druge koje ti srce uzaželi.

Čuvši to, blaženi Andrej se osmeli i reče mladiću: Veruj mi, gospodine, ja ću učiniti po reči tvojoj, i samo me nauči kako da se borim sa crnim džinom.

Mladić mu reče: Znaj ovo: demoni su strašni i grozni, ali su nemoćni i slabi. Stoga se ne boj njegovog ogromnog rasta i strašnog izgleda: on je besilan i truo kao sasušena trava.

Okrepivši Andreja ovim rečima, predivni mladić ga stade učiti kako da se bori sa demonom. Najzad mu šapnu na uvo: Kada te demon dohvati i počne se boriti s tobom, ti se nemoj uplašiti, nego poleti na njega krstoliko, raširenih ruku, uhvati se u koštac, pa ćeš videti pomoć Božiju.

Blaženi Andrej odmah krenu prema crnom džinu i gromko kliknu: Hodi crni ništavko i nevaljalče, da se borimo!

Crni demon brzo iziđe, strahovito preteći i besno urlajući, pa dohvati Andreja i prevrtaše ga čas na jednu čas na drugu stranu. Demoni stadoše od radosti pljeskati, a svetoliki belorizci kao da pobledeše bojeći se da crni džin ne tresne Andreja o zemlju. Otrgnuvši se jednoga trenutka, Andrej krstoliko polete na crnoga džina, dohvati ga i tresnu o zemlju, tako da ovaj ostade bezdahan ležeći na zemlji. Belorizci se silno obradovaše tome, pa podigavši Andreja na svoje ruke celivahu ga slaveći pobedu nad crnim džinom. Demoni pak sa velikim stidom dadoše se u bekstvo. A predivni mladić onaj predade Andreju vence, i zagrlivši ga reče mu: Od sada si naš prijatelj i brat; idi na podvig vrline: budi nag i jurodiv – σαλός – Mene radi, pa ću te učiniti zajedničarem mnogah blaga u mome Carstvu.

Čuvši to od onog prekrasnog mladića, blaženi Andrej se probudi od sna i divljaše se neobičnom snoviđenju. I od toga časa on postade lud Hrista radi. I naredne noći ustavši u ponoći on se pomoli Bogu, uze nož i ode na bunar, iscepa na sebi odelo i iseče nožem, praveći se lud. Rano zorom kuvar ode na bunar za vodu, i videvši Andreja u onakvom stanju, ode i obavesti gospodara svoga. Gospodar Teognost odmah pohita na bunar i zateče Andreja gde sam sa sobom razgovara, i govori neke nerazumne reči. To ga veoma ožalosti. I držeći da je Andrej postao besomučan, on ga sputa u lance i posla u crkvu svete Anastasije Uzorešitelnice, da mu se čitaju molitve. No tamo se Andrej danju pravio lud, a noću se molio Bogu i svetoj Anastasiji. I razmišljaše Andrej u srcu svom, da li je njegov pothvat prijatan Bogu ili ne. I veoma željaše da to sazna; i moljaše svetu mučenicu Anastasiju da mu to otkrije. I gle, njemu bi ovo viđenje: dođoše tamo pet svetlih žena i sa njima jedan starac sav blistav; oni obilažahu bolesnike i isceljivahu; priđoše i Andreju, i starac upita najsvetliju ženu: Gospođo Anastasija, zašto ne isceliš i njega?

Ona mu odgovori: Učitelju, njega isceli Onaj koji mu reče: „Budi jurodiv Mene radi, pa ću te učiniti zajedničarem mnogih blaga u mome Carstvu“. Njemu nije potrebno drugo isceljenje, jer on izuči nauku koja ga neće napustiti do poslednjeg daha njegovog; i on će postati Hristu izabrani, sveti sasud, mio u Duhu.

Rekavši to, oni uđoše u crkvu radi molitve, i ne iziđoše otuda, iako je Andrej motrio sve dok nije klepalo za jutrenje.
Po ovom viđenju blaženi Andrej razumede da je njegov podvig ugodan Bogu, i uznese blagodarnost Bogu i svetoj mučenici Anastasiji koja mu tako brzo priteče u pomoć. I pošto ceo taj dan provede u lancima i ne okusivši ništa, Andrej zađe u noć moleći se Gospodu. I kad bi oko ponoći i on iz sveg srca uznošaše molitve Gospodu, k njemu otvoreno naočigled dođe đavo sa mnoštvom demona: neki od njih držahu sekire u rukama, neki mačeve, neki motke, batine, neki jatagane i kame, neki konopce. Pojavi se i onaj demon džin sa kojim se Andrej borio, i još izdaleka ričući protiv njega, ustremi se na njega sa sekirom u rukama da ga iskasapi. Za njim poleteše i ostali demoni. A blaženi Andrej, podigavši ruke svoje, sa suzama zavapi ka Gospodu, govoreći: „Gospode, nemoj predati zverovima dušu koja slavi Tebe!“ Potom ponovo zavapi: „Sveti apostole i Evanđeliste Jovane Bogoslove, pomozi mi!“

I odmah zagrme grom, i gle, pojavi se jedan blagoliki starac, lice mu kao sunce, i sa njim vrlo mnogo naroda. Načinivši krsni znak u vazduhu, starac reče svojima: Zatvorite vrata, da nijedan od ovih ne pobegne!

Vrata odmah biše zatvorena, i svi demoni pohvatani. I vikahu demoni između sebe: Proklet čas u koji se sablaznismo! jer Jovan je opasan i mučiće nas strahovito. – Sveti pak Jovan naredi svojim ljudima da sa blaženog Andreja skinu lance. Zatim stade kod vrata na izlazu i reče: Dovedite mi demone po jednog. – Dovedoše prvoga demona i povališe na zemlju Sveti apostol utrostruči lanac i svojim rukama dade demonu sto udaraca. A demon kao čovek zapomagaše: „Smiluj se na mene! smiluj se na mene! smiluj se na mene!“

Posle ovoga povališe drugoga demona, i on isto tako dobi sto udaraca; i tako svi demoni redom biše kažnjeni na isti način. Posmatrajući ovo batinanje demona i njihovo zapomaganje, blaženi Aandrej se smešio, i osećao svim bićem kako je sve to istinski stvarno. Sve batine kojima Gospod podvrže demone behu za njihovu prirodu stvarne, ne prividne. Pošto tako izbi sve demone, sveti apostol Jovan im reče: Idite i pokažite svome ocu, Satani, zadate vam rane, – biće mu prijatno!

Pošto demoni iščezoše, blagoliki starac sveti Jovan Bogoslov priđe sluzi Božjem Andreju, metnu lance na njega, i reče mu: Ti vidiš kako sam ti pohitao u pomoć: jer se veoma staram o tebi, pošto me je Bog odredio da promišljam o tvome spasenju brinući se o onome što je korisno po tebe. Potrpi dakle: uskoro ćeš biti pušten, i moći ćeš se kretati po svojoj volji, kuda ti oči žele. – A ko si ti, gospodine? upita ga Andrej. – Ja sam onaj koji leže na životvorne prsi Gospoda i Boga i Spasa našega Isusa Hrista. – Rekavši to on postade kao munja, i nestade ga iz očiju njegovih. A blaženi Andrej proslavi Boga što mu posla u pomoć svog omiljenog učenika, te ga oslobodi zlih i mračnih demona.

Zahvaljujući tako Gospodu i moleći My se, Andrej zaspa, i u snu vide sebe u carskim palatama, a na prestolu u velikoj slavi sedi Car koji pozva Andreja k sebi i upita ga: Želiš li da mi svom dušom služiš, i ja ću te učiniti velikašem u carstvu mom? – Želim, Gospode! odgovori Andrej. – Ako želiš, reče Car, onda primi osećanje carstva mog. – Pri ovim rečima Car mu dade nešto gorko da pojede, i reče mu: „Takav je tesan i mučan put što vodi u život“ (Mt. 7, 14). – Pojevši to, Andrej reče: Ovo je tako gorko, Gospode, da jedući ovo niko ne može služiti Tebi. – Tada Gospod dade Andreju nešto belje od snega i slađe od meda; i kad Andrej pojede, beše mu toliko slatko, da to um ljudski ni zamisliti ne može. I reče mu Car: Takva je hrana u mene za one koji Meni služe i junački do kraja pretrpe. I ti junački izvrši svoj podvig, pa će sve moje biti tvoje, i ja ću te učiniti naslednikom u carstvu mome. – Rekavši mu to, Car ode; a Andrej se probudi od sna, i bi mu jasno da gorka hrana označava trpljenje Gospoda radi u ovom svetu, a slatka – život večni u Carstvu nebeskom.

Posle toga blaženi Andrej ostade pri hramu svete mučenice Anastasije četiri meseca kao bolesnik radi lečenja. I kada sveštenstvo vide da mu zdravlje ne ide na bolje nego na gore, oni ga poslaše natrag njegovom gospodaru Teognostu. Teognost, smatrajući Andreja za neizlečivog umobolnika, skide lance sa njega i pusti na slobodu. Praveći se lud, Andrej stade trčati i igrati po ulicama i trgovima gradskim. I hoćaše po gradu bedan, u ritama, puki siromašak, dobrovoljno se mučeći bez krova nad glavom i ne posedujući ništa od stvari ovoga sveta. Neki ga ismevahu kao ludaka, neki ga odgonjahu od sebe gadeći ga se kao smrdljivog psa, neki ga smatrahu za đavoimanog, dečurlija ga zadirkivahu i bijahu. A blaženi Andrej sve to trpljaše sa potajnom radošću i moljaše se za one koji ga vređaju i zlostavljaju.

Kada bi koji žalostivi siromaholjubac dao Andreju milostinju, on je primao, ali ju je davao drugim prosjacima. I to tako da niko ne zna da on daje milostinju: srdeći se na prosjake i suludo nalećući na njih kao da hoće da ih bije, on im je bacao novac u lice, i prosjaci su ga skupljali. Ponekad on po tri dana nije okušao hleba; ponekad pak gladovao je i po čitavu nedelju, a ako mu neko ne bi pružio parče hleba, onda je on i drugu nedelju provodio bez hrane. Sva odeća njegova sastojala se od jedne poderane rubine, koja je jedva pokrivala njegovu nagotu. Ugledajući se u svemu na svetog Simeona, Hrista radi jurodivog, on je danju trčao po ulicama a noć provodio u molitvi. Živeći u tako ogromnom i mnogoljudnom gradu, on nije imao gde glave skloniti. Prosjaci su ga odgonili od svojih šupa i koliba, a bogataši ga nisu puštali u svoja dvorišta. Kada mu je bilo potrebno da odspava i malo odmori svoje izmučeno telo, on je odlazio na đubrišta, među pse, i tamo nalazio sebi odmorište. No često puta i psi nisu pripuštali k sebi slugu Božjeg: ujedali ga, ili sami bežali od njega. Nikada on nije zaspao pod krovom već svagda na mrazu ili žegi, valjajući se na smetlištu i blatu, gažen od ljudi i životinja. Kada bi noć proveo među psima, on je ujutru govorio sebi: Eto, ništavni Andreja, kao pas proveo si noć sa sličnim sebi psima; trudi se i muči da pobegneš, jer se smrt približuje. He varaj se, u času onom nema ti ko pomoći: jer svaki čovek u času odlaska iz tela poneće sa sobom trud dela svojih. Zato, trči neumorno, nipodaštavan od ovoga sveta, da bi te hvalom i slavom nagradio Nebeski Car naš, Gospod Isus Hristos. – Govoreći sebi tako, on se stalno sezao za onim što je napred, i trčao k daru gornjega zvanja u Hristu Isusu (sr. Flb. 3, 13-14), imajući u srcu neprekidnu i bogougodnu molitvu. Zbog svih tih hristočežnjivih podviga, u njega se bogato useli blagodat Svetoga Duha, i on dobi dar prozorljivosti, te stade pronicati u pomisli ljudske i čitati duše ljudske.

JAVLjENjE PRESVETE BOGORODICE U CRKVI VLAHERNI

Godine 911. prvog oktobra za vreme svenoćnog bdenja u Bogorodičinoj crkvi Vlaherne u Carigradu blaženi Andrej Jurodivi stajaše na dnu crkve sa svojim učenikom Epifanijem i moljaše se. U četvrti sat noći vide blaženi Andrej Juridivi zaštitnicu i pomoćnicu svih hrišćana Presvetu Bogorodicu gde se pojavi u crkvi iznad naroda sa rasprostrtim omoforom na rukama, kao da tom odećom pokrivaše narod. Beše obučena u zlatotkanu porfiru i sva blistaše u neiskazanom sjaju, okružena apostolima, svetiteljima, mučenicima i devicama. Preklonivši kolena, Ona se dugo molila, zalivajući suzama svoje bogoliko i Prečisto lice.

Sveti Andrej Jurodivi videći to javljenje pokaza rukom Epifaniju, i upita ga: „Vidiš li, čedo, Gospođu i Caricu sveta, kako se moli za sav svet?

Epifanije odgovori: „Vidim, sveti oče, i užasavam se“.

KAKO ANĐELI NEVIDLjIVO KADE LjUDE

Jednom prilikom prepodobni Andrej i Epifanije seđahu i čitahu Besedu svetog Vasilija Velikog o krštenju. Dok je Epifanije čitao, oni obojica iznenada osetiše divan miomir. Epifanije se silno začudi otkuda tako izvrstan miris. Prepodobni pak Andrej Jurodivi je video otkuda dolazi miomir, i ko je taj što ga nevidljivo širi. Dok je Epifanije čitao, prepodobni mu nije hteo otkriti tu tajnu. A kad Epifanije završi sa čitanjem Besede, odmah i miris nestade. Začuđen time, Epifanije upita prepodobnoga: Molim te, časni oče, kaži mi otkuda onaj miomir za sve vreme dok sam čitao?

Prepodobni mu odgovori: Anđeo Gospodnji beše ovde, ne jedan nego mnogo njih, dok se ovo čitalo. Jedan od njih, veličajući reči Svetoga Duha, sav radostan kađaše bogodolično.

Epifanije ga na to upita: Anđeli su neveštastvena bića, gde onda nalaze tamjan i kadionicu i žar?

Prepodobni iznenađeno pogleda u Epifanija i reče: Čudne stvari govoriš, čoveče! Ta ko ti je kazao da Anđeli Božji poseduju veštastvene kadionice, ili da upotrebljavaju žar zemaljskog sveta? Duhovna bića poseduju duhovne, a veštastvena bića veštastvene stvari. Kada Anđeli hoće da kade svetitelje ili onaj nadumni presto božanski, oni ničim drugim ne kade do onim predivnim miomirom što izlazi iz čudesnog i nepristupnog Božanstva. Stojeći pred strašnim presto lom Svedržitelja, Anđeli primaju miomir koji se otuda munjevito izliva, i zato stalno mirišu na neiskazani miomir Božanstva. Mirišu oni i na rajsko cveće koje donose, i na nevidljiv način podnose to nevidljivo cveće čoveku, te se duša njegova ispunjuje slašću i miljem tog rajskog miomira. Anđeli nevidljivo kade ljude u sledećim prilikama: prvo, kada se čitaju svete knjige Anđeli nevidljivo okružuju one koji čitaju, želeći da čuju bogonadahnute reči Presvetoga Duha; drugo, kada se neko moli Bogu, Anđeli sa velikom ljubavlju stoje oko njega i zajedno se sa njim mole; i treće, kada se čovek iz ljubavi prema Bogu trudi, ili strada, ili se neustrašivo bori.

Tako, Anđeli kade one koji se bore za veru, da bi ih okrepili i ohrabrili na podvige.

PRESTAVLjENjE BLAŽENOG ANDREJA

Jednoga dana prepodobni Andrej Jurodivi i Epifanije seđahu i razgovarahu. Utom prepodobni podiže oči k nebu i dugo gledajući gore zalivaše suzama svoje bogoliko lice. Epifanije ga upita: Časni oče, reci čedu svom, zašto roniš tolike suze?

Prepodobni mu odgovori: Čedo moje, evo došao je kraj zemaljskom životu mom, i mi ćemo se telom rastati. Ali ti nemoj tugovati, jer odlazim u neprolazni život.

Na ove reči prepodobnoga Epifanije se veoma snuždi. Zato mu prepodobni reče: Nemoj, čedo moje, tugovati zbog preseljenja mog. Ta blaženstvo je otići iz ovoga sveta. Jer šta imamo mi sa ovim taštim svetom? Mi nismo stvoreni da zauvek ostanemo u ovom svetu, nego da se u njemu bogougodno podvizavamo, pa da onda idemo u svoju nebesku postojbinu. Jer ovde ništa nije naše. Ovaj svet je gorak: pun je zlih demona koji druguju sa ljudima koji dragovoljno čine zlo, pa onda takve odvlače u pakao. A onaj svet, svet Heruvima i Serafima, ka kome ja odlazim, pun je večne svetlosti i slave Presvete Trojice. Evo, ovo je moj poslednji razgovor s tobom. Pazi šta ti na rastanku kažem, i sećaj se ovih reči mojih. Ti ćeš postati monah; blagodaću i milosrđem Jedinorodnog Sina Božjeg vodićeš bogougodni život. Gospod će te u svoje vreme podići na episkopski presto ove prestonice, da budeš svetilo i pastir. Zaklinjem te Presvetom Trojicom i Prečistom Vladičicom Bogorodicom, kada budeš postao patrijarh, nemoj proslavljati spomen moj, niti mi hram podizati, niti spomenik, niti mi ma kakvu počast ljudsku ukazivati. Ne poslušaš li me u ovome, veruj zapašćeš u iskušenje, jer sam molio Boga da me ne proslavlja na zemlji. Ti pak, čedo moje, imaj straha Božjeg u duši svojoj, i ljubi Boga svim srcem svojim; svetitelje praznuj; moli se za sve: za one koji nas vole i za one koji nas mrze, za zarobljenike, i za sve što su u nevoljama i opasnostima. I ja, ako obretem slobodu pred Hristom Bogom, biću duhom neprestano s tobom. A o danu i času u koji će te Bog prevesti iz ovog u onaj svet, ja ću te, izvestiti. U večnoj slavi i radosti bićemo zajedno obojica, kao što mi to otkri Gospod. Pazi čedo, kao arhijerej nemoj nikoga rukopolagati iz pristrasnosti, ili iz prijateljstva, ili na zauzimanje prijatelja, ili iz koristoljublja, nego od svakoga traži vrlinu i veru i istinu i pravednost. Spominji me u svetim molitvama svojim, naročito na svetoj liturgiji. Jer ništa tako ne umilostivljava svevišnjeg Boga prema grešnicima kao sveta liturgijska žrtva. O, čedo moje, zapiši reči moje na tablici srca svoga: staraj se o sirotinji, štiti udovice i siročad, zbrinjavaj putnike, posećuj bolesne, pohodi sužnje. Drži se svega toga, i Gospod će saarhipastirstvovati s tobom i rukovoditi te, i ljubav Oca i Sina i Svetoga Duha biće s tobom.

Rekavši to, prepodobni predloži Epifaniju da zajedno preklone kolena i pomole se Gospodu. Preklonivši kolena, prepodobni se moljaše ovako: Oče, Sine i Sveti Duše, Svebožanstvena Trojice, preklinjemo Te mi prosjaci i putnici, mi ubogi i goli i nevoljni, koji nemamo gde glave skloniti u ovome svetu, i molimo Te svemilostivi Gospode, oprosti nam po velikoj milosti svojoj sve što sagrešismo rečju ili delom ili mišlju Svim srcem Te molim, Gospode, za ovog slugu Tvog Epifanija: prosveti oči njegove blagom munjom Božanstva svoga; prožmi milosrđem sva unutrašnja čula njegova; obasjaj misli duše njegove neiskazanim miomirom večnožive blagodati Tvoje; udahni u njega duh mudrosti, duh jačine, duh razumnosti, duh bogotvoreće ljubavi, duh samilosti i mira, duh krotosti, duh životvornih suza, da vođen i rukovođen Tvojom svedržiteljskom desnicom čini ono što je ugodno Tebi.

Kad prepodobni završi molitvu, iznenada sinu pred njima silna svetlost i razli se divan miomir od raznovrsnih mirisa, i Epifanije pade na zemlju. Prepodobni ga podiže rukom, zakrsti mu čelo krsnim znakom, i govoraše: Neka nas ime Nevidljive Svetlosti oseni! Neka nam Bog Heruvima bude u pomoći! Neka molitve Serafima, Prestola, Gospodstava, Vlasti i bezbrojnog mnoštva Nebeskih Sila, Apostola, Mučenika, Evanđelista, Proroka, Ispovednika, Isposnika štite slugu Tvoga! Neka molitve ugodnika Tvojih po gorama, po pešterama, po pustinjama, i molitve onih što Ti služe u opštežićima, po selima i gradovima, budu u pomoć sluzi Tvome! Molim Te, Gospode preblagi, i preklinjem: spasi čedo moje Epifanija; čuvaj ga u svetosti Tvojoj, u sili Tvojoj, u ljubavi Tvojoj, i u volji Tvojoj, da bi provodeći život bogougodno s mirom stigao u predverje Carstva Tvoga!

Pošto tako blagoslovi svoje duhovno čedo Epifanija, prepodobni Andrej Jurodivi ga celiva u oči, u lice, u prsa, u ruke, pa ode a Epifanije ostade tužan i ožalošćen.

Prepodobni Andrej, rastavši se sa Epifanijem, ode na Ipodrom, nađe jedno skrovito mesto, i tu provede svu noć na molitvi. A moljaše se: za sve što su u opasnostima, u nevoljama, u nuždama, u ropstvu, i za sav svet. I dok se on tako moljaše, k njemu dođoše sveti Anđeli i bezbrojni Svetitelji, i on gledajući ih kao prijatelje i osmehujući se, ispusti dušu. I tog trenutka se raširi po tom mestu divotan miomir, od raznovrsnih mirisa i kađenja.

Taj miomir, divniji od svakog mirisa, oseti i jedna sirotica, čija kućica beše nedaleko od mesta gde se blaženi Andrej prestavi. Ona po tragu tog mirisa dođe do tela preminulog svetitelja. I tu tek ona oseti u svoj jačini gde iz njegovog tela izbija božanski miris, sa kojim se nikakav zemaljski miris ne može uporediti. Zapanjena i uzbuđena, žena otrča da obavesti susede o neobičnom čudu. I mnogi dotrčaše do mesta gde se prepodobni prestavio, koje je i nadalje mirisalo opojno i neobično, ali samo telo ne nađoše, jer ga Gospod beše preneo nekuda.

Te noći zorom rano stojeći na molitvi, Epifanije vide dušu svetog Andreja kako ona, svetlija od sunca, ide na nebo, vođena i praćena svetim Anđelima i Svetiteljima, dok se čudesno i čarobno pevanje razlegalo na sve strane. Ushićen krasotom i veličanstvenošću prizora, Epifanije pruži ruku k nebu i svetitelju i kliknu: Pomeni me, sveče Božji, u pripremljenom ti Carstvu, jer danas vidim čudesa koja prevazilaze svaki um.

I pisac Žitija svetoga Andreja Jurodivog, sveštenik Nikifor pri crkvi Svete Sofije u Carigradu, lični prijatelj svetoga Andreja, i jedini čovek kome je prepodobni poveravao tajne svoga jurodivog življenja, koje je delimično poveravao i Epifaniju, ovako završava neobično Žitije neobičnog ugodnika Božjeg svetog Andreja: „Tako se prestavi nekada prikriveno sunce i ognjeni stub nebozemni, sveti Andrej, Gospoda radi prosjak i luda i stranac i prezrenik i ništavnik i poniženik, a sada sin Božji po blagodati – υιος Θεου κατα χαριν i naslednik Carstva nebeskog. Prestavi se 28. maja, pošto se šezdeset šest godina podvizavao tajno služeći Bogu. A ja Nikifor, milošću Božjom prezviter Velike crkve carskoga grada, zvane Sveta Sofija, opisah čudesa i slavni život česnog i svetog oca Andreja onako kako sam ih svojim sopstvenim očima video i kako sam o tome saznao od slavnog Epifanija, kasnijeg arhiepiskopa ovdašnjeg, blagodaću i čovekoljubljem Gospoda našeg Isusa Hrista, kome sa Ocem i Svetim Duhom neka je slava sada i uvek i kroza sve vekove. Amin“.

Ostavite komentar

Ostavite komentar