Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Duhovnost

Sveti Sergije i Vakho žitije, tropar i kondak

 

SVETI SERGIJE I VAKHO

Dana 20 oktobra po savremenom kalendaru ili 7 oktobra po crkvenom kalendaru se slavi dan Svetih Sergija i Vakha, velikih ranohrišćanskih svetitelja

 

Na ikonama se Sveti Sergije i Vakho predstavljaju ili u običnim tadašnjim odorama sa krstom i mitrom, znakom mučeništva, ili, što je ređi slučaj, u vojničkoj opremi sa palminim grančicama u rukama. Dubrovnik je sve do 972. godine u Svetom Sergiju i Vakhu imao svoje svetitelje – zaštitnike grada.

Sveti Sergije i Vakho
Sveti Sergije i Vakho

Sveti mučenici Sergije i Vakho – Srđevdan

Tropar mučenicima, glas 4.

Mučenici Tvoji Gospode, u stradanju svome su primili nepropadljivi venac, od Tebe Boga našega, jer imajući pomoć Tvoju mučitelje pobediše, a razoriše i nemoćnu drskost demona: Njihovim molitvama spasi duše naše.

Kondak mučenicima, glas 2.

Hrabro naoružavši razum protiv đavola, sve njihove obmane razrušiste i pobedu nebesku primiste, svehvalni mučenici, jednoglasno kličući: Dobro i lepo je s Bogom biti!

 

STRADANjE SVETIH MUČENIKA SERGIJA i VAKHA

SVETI mučenici Sergije i Vakh, poreklom Rimljani, behu visoki dostojanstvenici i prvi među velikašima na dvoru cara Maksimijana. Car ih mnogo voljaše i uvažavaše zbog njihove mudrosti u savetima, hrabrosti u ratovima i vernosti u službama. I retko je ko mogao obratiti se caru sa kakvom molbom osim preko ove dvojice najvernijih savetnika; oni behu u takoj milosti kod cara kao niko druga. Ipak oni iskahu milosti ne toliko od cara zemaljskog koliko od Cara Nebeskog: jer oni verovahu u Gospoda našeg Isusa Hrista, truđahu se revnosno da Mu ugode svojim svetim životom, i služahu Mu usrdno. Ali iz straha od cara oni neko vreme skrivahu svoju veru u Hrista, jer se Maksimijan odnosio prema hrišćanima sa neizmernom mržnjom i neukrotivom jarošću.

Ipak svetlost vere Hristove ne ostade kod njih dugo sakrivena pod poklopcem, već se uskoro pokaza javno svima. Jer neki, zavideći im na tako visokom položaju i carskoj ljubavi prema njima, i želeći da navuku na njih carevu mržnju i gnjev, dostaviše caru da su Sergije i Vakh hrišćani, i odbijaju da se poklone bogovima. Maksimijan ne hte verovati da su ljudi koji uživaju toliku blagonaklonost njegovu protivni njemu u poštovanju bogova. I stiđaše se car da ih upita o tome ili prekori, još ne znajući to sa sigurnošću. Ipak on odluči da to ispita na sledeći način.

Jednoga dana on priredi praznik u čast svojih bogova, i krenu sa svima knezovima i velikašima, sa vojnicima i slugama, i sa celokupnom carskom svitom u hram glavnog boga Zevsa,[1] da mu tamo prinese naročite žrtve. Pritom on pažljivo posmatraše da li će sa njim ući u hram njegove voljene velmože, Sergije i Vakh. No kada car uđe u hram, sluge Hristove ostadoše i ne uđoše sa carem u odvratno idolište, nego zaustavivši se podaleko oni se moljahu istinitome Bogu da prosveti slepilo pomračenih očiju neznabožnog naroda tog i proslavi u njima presveto ime svoje. Međutim car, videći da Sergije i Vakh ne uđoše sa njim na svetkovinu, posla sluge svoje da ih uzmu i silom dovedu u hram Zevsov. A kad svete uvedoše u bogomrski skup taj, car Maksimijan naredi im da se zajedno s njim poklone idolima, prinesu žrtvu i okuse od idoložrtvenih prinosa. Ali Sergije i Vakh ne htedoše da izvrše carevo naređenje, govoreći: Mi imamo Boga na nebu, Boga nelažnog, i ne neosetljivog kao što su neosetljivi vaši idoli, nego istinitog i živog koji sav svet drži u svojoj vlasti; mi se Njemu klanjamo. I oni stadoše izobličavati cara za njegovo zloverje što on čast koja priliči Bogu odaje slepim, gluvim i nemim idolima, pa i druge na to navodi.

Car se naljuti i naredi da im skinu sve odlike njihovog visokog zvanja: vojničke pojase, zlatne grivne, prstenje i svu odeću, i da ih na sramotu obuku u ženske košulje, i na vratove im metnu železne obruče. I tako ih vođahu po gradu na smeh i porugu, da bi na taj način tako slavne i plemenite i znamenite velmože rimske bile ismejane i ponižene od celog naroda zbog poštovanja Jedinog istinitog Boga i ruženja lažnih neznabožačkih bogova, ili bolje reći – samih demona, kojima ove sluge Božije ne htedoše prineti žrtve, već sebe same prineše na žrtvu Hristu.

Po završenom prinošenju poganih žrtava car Maksimijan se vrati u svoje palate, i sažalivši se na Sergija i Vakha, pošto ih mnogo voljaše, on ih dozva preda se i reče: Mili i verni prijatelji moji, zašto namisliste da razgnevite velike bogove, i da ucvelite mene cara svoga, koji sam toliko milostiv i naklonjen vama, i da navedete na sebe toliku porugu? Jer ja, iako vas veoma volim, ipak ne mogu trpeti ismevanje bogova mojih, i moraću vas, i protiv svoje volje, predati na porugu i muke. Zato vas molim, prijatelji moji, ostavite tog drvodeljinog Sina, koga Jevreji kao zločinca raspeše na krstu sa zločincima; ne zanosite se hrišćanskim basnama i mađijama, nego se obratite k velikim bogovima našim, i ja ću vas obasuti velikim počastima, i pokazaću najveću blagonaklonost svoju prema vama, i uživaćete ljubav moju, i zajedno sa mnom koristićete sva blaga carstva moga.

Međutim Sergije i Vakh, ne želeći da zbog ljubavi careve otpadnu od ljubavi Božije i da se zbog privremenih blaga liše večnih, mnogo govorahu nasuprot caru. Puni blagodati Svetoga Duha, oni neustrašivo i ubedljivo obelodanjivahu nemoć lažnih bogova, smelo ispovedahu silu i Božanstvo Isusa Hrista, i savetovahu caru da i sam pozna ovu istinu. Ali zločestivi car, čije srce beše tvrdo i uporno, uši razuma gluve, i oči duše slepe, ne primi njihov dobri savet i odbaci njihove mudre reči, i raspali se još većim gnjevom i jarošću. No zbog velike ljubavi svoje prema njima, ne želeći ih mučiti sam, on ih posla na Istok igemonu[2] Antiohu. Ovaj Anhioh beše veliki gonitelj i svirep mučitelj hrišćana. A taj Antioh beše postavljen od cara za igemona na posredovanje Sergija i Vakha kod cara, i potom poslan na Istok. Tome dakle Antiohu biše upućena ova dva sveta ispovednika. Car to učini, da bi se oni uplašili Antiohove svireposti o kojoj se pričalo po celoj carevini, i da bi se u isto vreme postideli što su pali u ruke nekadanjeg sluge svog, te da se na taj način iz straha i stida odreknu Hrista. A ne odreknu li se Hrista, onda bar da ne budu mučeni i pogubljeni na careve oči već u dalekim pokrajinama.

I tako svete ispovednike u okovima povedoše iz Rima. Pošto ceo dan provedoše na putu, vojnici koji ih sprovođahu zaustaviše se predveče u jednoj gostionici radi prenoćišta. Tu u ponoći, kada vojnici čvrsto spavahu, Sergije i Vakh stadoše na molitvu i svim srcem moljahu od Boga pomoći da junački podnesu sve muke koje im predstoje za sveto Ime Njegovo. Dok se oni tako moljahu, njima se javi Anđeo Gospodnji obasjavajući ih nebeskom svetlošću i krepeći ih sledećim rečima: Sluge Hristove, budite smeli, i kao dobri vojnici borite se protiv đavola, i uskoro ćete ga pobediti. Za tu svoju borbu dobićete pobedne vence od Hrista Gospoda, koji neće odstupiti od vas u stradanjima vašim, pružajući vam pomoć svoju sve dok nogama svojim ne zgazite neprijatelja.

Ukrepivši ih takim rečima Anđeo postade nevidljiv. A Sergije i Vakh, ispunivši se neiskazanom radošću, stadoše uznositi hvalu Bogu koji blagovoli posetiti sluge svoje pojavom Anđela.

Za vreme svoga dugog putovanja na daleki Istok sveti mučenici provođahu vreme u postu i molitvama i psalmima, te se na taj način naoružavahu duhovnim oružjem protiv nevidljivih duhova zla. Pošto prođoše mnoge gradove i zemlje, oni najzad stigoše u Istočne pokrajine, u grad zvani Varvaliso,[3] gde u to vreme boravljaše igemon Antioh. Igemonu vojnici predadoše poslane sužnje Sergija i Vakha, sa carevom gramatom ovakve sadržine:

„Maksimijan, večni car, Antiohu, igemonu Istočnih pokrajina. Raduj se! Bogovi naši ne dopuštaju nijednom čoveku, a naročito pobornicima i slugama našega carstva, da budu nepobožni i ne učestvuju u prinošenju žrtava. Sa tog razloga mi osudismo Sergija i Vakha, sledbenike bezbožne vere hrišćanske, smatrajući da oni zaslužuju smrtnu kaznu. Ali pošto su oni nedostojni da ih sam car istjazava, mi ih šaljemo tvojoj dobroti. Ako oni, pokajavši se, poslušaju nas i prinesu bogovima žrtvu, ti ih udostoj svoje snishodljivosti i oslobodi ih određenih im muka; pri tome obećaj im i našu milost, jer će i jedan i drugi biti vraćeni na svoj pređašnji položaj i biće obasuti našom blagonaklonošću više nego ranije. Ako se pak oni ne pokore i ostanu u bezbožnoj veri, ti ih podvrgni zasluženim mukama, pa ih pogubi mačem. Sa nadom u dug život, budi zdrav“.

Pročitavši ovo carevo pismo, Antioh naredi da Sergija i Vakha čuvaju pod stražom do sutradan. A sutradan ušavši u pretor,[4] Antioh sede na sudijsko mesto, i postavivši svete mučenike pred sobom stade im ovako govoriti: Oci i dobrotvori moji, vi ste mi izdejstvovali ovaj čin i vašom zaslugom uživam ovu slavu; o, kako se izmenio vaš položaj! Sada ja sedim kao sudija, a vi, kao okovani sužnji, stojite preda mnom, vi, pred kojima sam ja nekada stajao kao sluga. Stoga vas molim, nemojte sebi činiti takvo zlo, poslušajte cara i prinesite bogovima žrtvu, pa ćete ponovo dobiti svoj pređašnji položaj i ponovo biti okruženi slavom. A ako to ne uradite, ja ću vas, i protiv svoje volje, predati na muke po carevom naređenju: jer i sami čuste šta mi car naređuje u svome pismu. Zato, gospodo moja, budite milosrdni prema sebi i prema meni, jer ne bih želeo da budem svirepi mučitelj mojih dobrotvora.

Svetitelji odgovoriše: Uzalud je želja tvoja da nas prelastiš svojim rečima: jer i čest i beščešće, i život i smrt, sve je jedno onima koji ištu nebeski život: nama je Hristos život, a smrt Njega radi dobitak.

I mnogo drugo izgovoriše sveti Sergije i Vakh slaveći Hrista, a ružeći idole i izobličavajući bezbožje mnogobožaca. Antioh se na to razgnevi i naredi da svetog Sergija vrgnu u tamnicu, a da Vakha obnaže, prostru na zemlju i bez miilosti biju. I sveti Vakh bi po celome telu tako dugo bijen, da se mnoge sluge, zamoreni od bijenja svetitelja, menjahu. Od takvog bijenja otpade svo meso sa kostiju svetog mučenika, utroba mu se prosu, i krv se njegova prolivaše kao voda. U takvim mukama sveti Vakh predade svetu dušu svoju u ruke Gospodu. Mučitelj Antioh naredi da se telo mučenikovo izvuče daleko izvan grada i baci zverovima i pticama da ga pojedu. Međutim Gospod sačuva kosti njegove: jer neki od hrišćana, koji su se iz straha od idolopoklonika skrivali izvan grada po pešterama i provalijama, izađoše noću iz svojih skloništa, uzeše telo svetoga Vakha i česno pogreboše u jednoj od onih peštera u kojima se sami krijahu.

Sveti pak Sergije, sedeći u tamnici i čuvši da je prijatelj njegov skončao, ožalosti se, i plačući zbog rastanka s njim govoraše: Avaj meni, brate moj Vakhe, sada nam je nemoguće da zajedno pevamo: Kako je lepo i krasno, kad braća žive zajedno! (Psal. 132, 1); ostavio si me sama. Dok sveti Sergije tako tugovaše, njemu se naredne noći javi sveti Vakh u svetlosti nebeskoj, sa licem anđelskim, u blistavoj vojničkoj odeći, i uteši ga javljajući mu da im je na nebu spremljena nagrada, i ukrepi ga na predstojeći mu mučenički podvig, za koji će u Hrista Gospoda dobiti veliku milost i slobodu. Ovo javljenje svetog Vakha ispuni velikom radošću svetog Sergija, i on u veselju srca pevaše Bogu.

Ubrzo zatim igemon namisli da otputuje u drugi grad, zvani Sura,[5] i naredi da sa njim povedu i Sergija. I tamo, u gradu Suri, sedavši na sudištu, igemon stade ovako govoriti svetom Sergiju: Bezbožni čovek Vakh ne hte da prinese bogovima žrtvu, i radije pristade prinudnom smrću umreti nego li bogovima poštovanje odati, i zato dobi kaznu po delima svojim. A ti, gospodine moj Sergije, zašto guraš sebe u veliku nesreću držeći se te bezbožne obmane? Dobrotvoru moj, ne predaj sebe na mučenje! Stidim se dobara koja si mi učinio, stidim i tvoje čestnosti: jer ti stojiš preda mnom kao osuđen, a ja sedeći sudim tebi; i ja nekada ništavan čovek, tvojim posredovanjem kod cara udostojih se visokog zvanja, i sada sam iznad tebe; a ti, koji si tako mnogim ljudima izdejstvovao kod cara tako mnoga dobra, sada sam sebi želiš zla. Sa tih razloga molim te: poslušaj moj savet, pokori se carevom naređenju i prinesi bogovima žrtvu, pa ćeš biti vraćen u svoje pređašnje zvanje i udostojen pređašnje slave.

Sveti Sergije odgovori: Privremena čest i slava su ništavne, a za privremeno beščešće dobija se večna slava; stoga ništa ne marim zbog ovog zemaljskog beščešća, i ne želim privremenu čest, jer se nadam da ću od Hrista mog biti udostojen istinite i večne česti u nebeskoj slavi. Ti spominješ dobra koja sam ti učinio što sam ti kod zemaljskog cara izdejstvovao ovaj veliki čin; a sada ti govorim: poslušaj me i, poznavši istinu, odreci se svojih lažnih bogova, pa se zajedno sa mnom pokloni Nebeskome Bogu i Caru vekova, a ja ti evo obećavam da ću ti kod Njega izdejstvovati još veća blaga nego kod Maksimijana.

Tada Antioh, uvidevši da ga ne može od Hrista odvratiti i carevoj volji privoleti, reče: Ti me, Sergije, primoravaš da zaboravim sva dobra koja si mi učivio, i da te predam na ljute muke. Sergije odgovori: Radi šta hoćeš; a meni pomaže Hristos koji je rekao: Ne bojte se onih koji ubijaju telo a duše ne mogu ubiti (Mt. 10, 28). Eto, i ti sada imaš vlast nad mojim telom, te ga možeš staviti na muke, ali nad dušom mojom nemaš vlasti ni ti, ni otac tvoj – Satana.

Razgnevivši se Antioh reče: Vidim da te dugotrpeljivost moja čini drskim. I naredi da mu obuju železne opanke, načičkane dugačkim i oštrim ekserima, koji probiše stopala svetitelju. I zapovedi mučitelj da tako obuvena mučenika gone ispred njegovih kočija, jer sam krenu u grad Tetrapirgiju,[6] a iz Tetrapirgije valjalo mu je putovati u grad Rosafu.[7] Sveti mučenik trčaše ispred kočija i pevaše: Dugo čekah Gospoda, i saže se k meni, i usliši molitvu moju, i izvadi me iz jame strasti, i iz gliba, i postavi na kamen noge moje, i utvrdi stope moje (Psal. 39, 2-3).

A kada dođe u grad Tetrapirgiju, koji beše udaljen dvadeset kilometara od Sure, mučenika povedoše u tamnicu. Na putu ka tamnici mučenik pevaše: Koji nekada jedjahu hleb moj, podigoše na me petu, i uzama ljutih muka razapeše zamku nogama mojim; ali Ti, Gospode, pohitaj u pomoć meni, i spreči ih, i izbavi od bezbožnika dušu moju (sr. Psal. 40, 10). Te noći, kada se mučenik u tamnici moljaše, Anđeo Gospodnji dođe k njemu i isceli mu noge.

Sutradan Antioh naredi da svetog Sergija izvedu iz tamnice, misleći da od bola on ne može ni kročiti nogama. Međutim, kada još izdaleka ugleda mučenika gde ide kao potpuno zdrav čovek i ni najmanje ne ramlje, mučitelj se užasnu i reče: Zaista je ovaj čovek mađioničar, jer kako je moguće posle tolikih muka ići ne hramljući? A on eno, kao da nikada nije postradao nogama. Ovde je posredi neka volšebna sila.

Posle toga Antioh naredi da mučeniku ponovo obuku one iste opanke i da ga tako vode ispred njega sve do Rosafe, a od Sure do Rosafe ima sedamdeset stadija. Tamo Antioh, sevši na sudištu, stade primoravati svetog Sergija da se pokloni idolima. Ali pošto ga ne mogaše odvratiti od Hristove vere, on ga osudi na smrt. Kada mučenika izvedoše van grada na gubilište, on izmoli vreme za molitvu. I kad se moljaše, on ču glas s neba koji ga pozivaše u višnja naselja; i s radošću priklonivši pod mač glavu svoju, on skonča. Telo pak njegovo hrišćani pogreboše na tom istom mestu.

Posle izvesnog vremena hrišćani grada Sure dogovoriše se da tajno uzmu iz Rosafe telo svetog mučenika Sergija i prenesu u svoj grad. A kada se noću približiše grobu svetog mučenika, iz groba suknu oganj kao stub koji dosezaše do neba. Neki pak vojnici koji obitavahu u Rosafi, videći u ponoći visok ognjeni stub koji osvetljavaše sav grad, pojuriše naoružani na to mesto, i zatekoše građane Sure prestravljene pojavom ognjenoga stuba. No ognjeni stub postepeno nestade, i građani Surski otkriše svoju nameru, i shvatiše da sveti mučenik ne želi ostaviti mesto gde je krv svoju prolio i dušu svoju za Hrista položio. Provevši tamo nekoliko dana oni na tom mestu podigoše divnu, visoku kamenu grobnicu. A kada se sveta vera u Gospoda našeg Isusa Hrista raširi, u gradu Rosafi bi podignuta crkva u ime svetog mučenika Sergija. I petnaest episkopa iz okolnih gradova sabravši se, svečano prenesoše u novopodignutu crkvu netljene i miomirisne mošti svetog mučenika i odrediše da se spomen njegov praznuje sedmog oktobra, u koji dan i postrada. Na obadva pak mesta: i u crkvi kod svetih moštiju mučenika Sergija, i onde gde on skonča i bi najpre pogreben, mnogi bolesnici i besomučnici dobijahu isceljenja.

Vredi spomenuti i to da svake godine na praznik svetog mučenika divlje zveri, kao ispunjavajući neki zakon, izlažahu iz okolnih pustinja i sabirahu se na onom mestu gde najpre beše pogreben sveti mučenik. I za to vreme svoju divlju narav izmenjivahu u jagnjeću krotost: jer ne napadahu nikoga ni od ljudi ni od stoke, već krotko obišavši sveto mesto ponovo odlažahu u svoje pustinje. Tako Bog proslavljaše ugodnika svog, da i zverovima vnušavaše kao ljudima da praznuju sveti spomen svetog mučenika. Njegovim molitvama neka preblagi Bog ukroti i jarost neprijatelja naših, kao nekada jarost divljih zveri, u slavu Svoju zanavek. Amin.

 

Arhimandrit JUSTIN Popović

Izvor: ŽITIJA SVETIH

NAPOMENE:

  1. Zevs ili Jupiter – glavni grčko-rimski bog; mnogobošci ga smatrali gospodarem neba i zemlje, ocem svih bogova i ljudi.
  2. To jest carskom namesniku u Azijskim pokrajinama Rimske carevine.
  3. Varvaliso – grad u Mesopotamiji, na zapadnoj strani od reke Eufrata
  4. Pretor – najviša sudbena ustanova u centralnim gradovima Rimskih pokrajina, gde su odluke donosili namesnici Rimskih careva, takozvani igemoni ili upravitelji nekolikih pokrajina.
  5. Sura – grad na zapadnoj strani Eufrata.
  6. Grad između Sure i Rosafe blizu Eufrata.
  7. Rosaf ili Rezaf, docnije prozvap Sergispolj po znamenitom manastiru u čast svetog mučenika Sergija, – grad udaljen od Sure šest kilometara.

Ostavite komentar

Ostavite komentar