Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

BDENjE

 

U dnu uspavane i neme aleje
Stoji u noći pod jesenjim mrazom
Mramorna vila. Vetar tiho veje
Samotnim vrtom i zamrzlom stazom.
Svuda je mirno. Kamene balkone
Kentavri drže, i noć duga ova
Bezglasno, nemo, neosetno tone
Alejom crnih, golih kestenova.

Bdenje - Jovan Dučić

Samo, – u tmini, polumraku lednom
Vidi se negde slabi zračak plama
u tihoj vili. U prozoru jednom,
Kroz vreže ruža, i za zavesama,
To gori svetlost. Sred tišine neme,
U toploj sobi, krevetu od kedra,
I pod jorganima, kud su krizanteme
Rascvale bujno – mlada, golih nedra,
.

Tu leži žena. Pred njom, u ormaru
Od ebanosa, ukoženi krasno,
Taso i Platon… U kaminu staru
Još živa vatra i crveni jasno…
.

Budna je. U ruci bledoj kao hladni
Paroski mramor, u to pozno doba
Drži i čita moje „Pesme“… Jadni
Pesnik već sto leta leži na dnu groba.
.

Noć ne ide, stoji. I samo bezglasno,
Po zidovima, u gorenju svome
Vesela sveća što treperi jasno,
I niže senke, krupne, k’o fantome.
A ona čita… dok sred noći duge,
K’o grdan polip sa stotinu ruka,
Stisla joj srce ljubav puna tuge,
Tuge bez suza, bez reči, jauka.
.

I zaljubljena, pogođena nekim
Stihom k’o strelom, spusti knjigu tada
I sniva dugo… za mutnim dalekim,
Čeznući tako u tišini jâdâ
I opet čita… Bol k’o more raste
U mrtvoj noći… dok san žudni, mili,
Krilom je, mekim k’o paperje laste,
Oseni tužnu, umornu, na svili.
.

Sama sveća gori u samotnoj vili.

.

Jovan Dučić

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: