BOGOSLOVLJE I BOGOSLUŽENJE
Kako teolog ili bogoslov treba da pristupi služenju Bogu. Bogosluženje je neodvojivo od molitve i duhovnog opita, pa Bogoslovlje dolazi iz unutrašnjeg razumevanja vere
Prema klasičnoj definiciji avve Evagrija “Ako si bogoslov, molićeš se ispravno. A ako se moliš ispravno, ti si bogoslov.“ Prema tradicionalnom pravoslavnom shvatanju, teologija nije ni nauka, ni učenost, ni akademsko proučavanje. Biti teolog znači imati iskustva ličnog susreta sa Bogom kroz molitvu i bogosluženje.
Poklonjenje Agnecu Gospodu Isus Hristu – freska iz Pećke patrijašije
Teologiju bi trebalo da nadahnjuje Bog; ona ne bi trebalo da bude čovečija reč, već reč Duha izgovorena ljudskim usnama. Pravi hrišćanski bogoslov je onaj koji može da ćuti sve dok Sveti Duh ne dotakne strune njegove duše. Pravo bogoslovlje se rađa samo onda kada ljudska reč utihne, a reč Duha navire iz duše. Od tog trenutka se “ljubitelj reči“ pretvara u “ljubitelja mudrosti“, retoričar – u teologa.
Po Svetom Grigoriju Nizijanzinu, ne može svako biti bogoslov, već samo onaj koji čisti sebe zarad Boga. Ne mogu svi učestvovati u bogoslovskim raspravama nego samo oni koji to mogu činiti na ispravan način. Konačno, ne može se ni svako bogoslovsko pitanje razmatrati javno.
Teološka rasprava nije za svakoga. Govorim vam, nije za svakoga – to nije baš jeftino i lako pregnuće… Ona mora biti sačuvana za određene prilike, za određenu publiku, i određene granice se moraju poštovati. Ona nije za sve ljude već samo za one čije je znanje provereno i pouzdano, i, što je još važnije, koji su već prošli, ili, u najmanju ruku, prolaze kroz očišćenje tela i duše.
Teologija, po Svetom Grigoriju, nije drugo do uspinjanje ka Bogu. Grigorije koristi tradicionalnu predstavu Mojsija na Gori Sinaju da naglasi kako je pravi teolog samo onaj ko je kadar ući u oblak i susresti se s`Bogom lice u lice. U ovoj višeznačnoj, alegoričnoj slici, Mojsije simvoliše osobu čije bogoslovlje proističe iz iskustva susreta sa Bogom. Aaron predstavlja nekog čije je bogoslovlje zasnovano na onome što je čuo od drugih; Nadab i Abihu oličavaju one koji tvrde da su teolozi jer zauzimaju visoko mesto u crkvenoj hijerarhiji. Ali ni poznavanje tuđeg iskustva niti crkveni čin nikome ne daju pravo da sebe proglašava bogoslovom. Oni hrišćani koji čiste sebe u skladu sa Božjim zapovestima mogu uzeti učešće u bogoslovskim raspravama; oni koji nisu očišćeni – ne bi trebalo.
Prema tome, očišćenje duše je neophodan preduslov za bavljenje bogoslovljem. Njegova je svrha sadržana u izreci: “Zar nije govoriti o Bogu predivna stvar? Ali je još veća očistiti sebe zarad Boga.“ Ovde, očišćenje (katarza) nije suprotstavljena bogoslovlju; pre je teologija to ushođenje do vrha Sinajske Gore koje je neostvarivo bez očišćenja.
Ono što je potrebno za bavljenje teologijom nije toliko intelektualni napor, niti spoljašnje obrazovanje ili načitanost, već najpre – smirenje i skromnost . Prema Grigoriju, smirenje nije u nečijem spoljašnjem izgledu, koji može često obmanuti, pa čak i u nečijem odnosu prema drugima, već u njegovom ophođenju (stavu) prema Bogu. Sveti Grigorije smatra da nije smiren onaj ko govori malo o sebi, ili ko govori u prisustvu nekolicine, ali retko, ili onaj ko „govori o Bogu suzdržano, ko zna šta da kaže, a šta da prećuti“.
Drugim rečima, svako može biti dobar hrišćanin, ali nije svako sposoban da istražuje dubine učenja, gde mnoge stvari treba prekriti apofatičkom tišinom. Svako može razmišljati o pitanjima bogoslovlja, ali ne može svako biti upućen u njegove tajne. Svi hrišćani moraju očistiti sebe za Boga: što je čovek očišćeniji, to su jasnije reči Duha iz njegovih ustiju. Istinsko bogoslovlje se pre rađa iz tihog i skrušenog stajanja pred Bogom negoli iz spekulativnog umovanja o teološkim pitanjima.
Možemo primetiti da je ovakvo shvatanje bitno drugačije od onoga što uobičnajeno smatramo „teologijom“. Jedna od tragičnih posledica razilaženja između hrišćanske teorije i prakse, između vere i znanja jeste ta, da u današnje vreme znanje o bogoslovskim stvarima ne podrazumeva nužno i postojanje vere . Možete biti teolog a ne pripadati ni jednoj crkvenoj zajednici; u principu, vi čak i ne morate verovati u Boga da biste postali diplomirani bogoslov. Bogoslovlje je svedeno na jedan od predmeta ljudskoga znanja i stavljeno rame uz rame sa hemijom, matematikom ili biologijom.
Još jedno razilaženje koji bi trebalo pomenuti jeste i ono između teologije i bogosluženja. Za pravoslavnog bogoslova, bogoslužbeni tekstovi nisu jednostavno dela izvanrednih teologa i poeta, već takođe i plodovi molitvenog iskustva onih koji su zadobili svetost i oboženje (teozu). Bogoslovski autoritet bogoslužbenih tekstova je, po mom mišljenju, veći od onih iz dela Otaca Crkve, jer nije sve iz njihovih dela jednake bogoslovske vrednosti i nije sve usvojeno od punote Crkve. Bogoslužbeni tekstovi, naprotiv, prihvaćeni su od cele Crkve kao “pravilo vere“(kanon pisteos), oni se čitaju i pevaju svuda u Pravoslavnim Crkvama već vekovima. Za sve ovo vreme, svako pogrešna i Pravoslavlju strana ideja koja se mogla uvući, bilo zbog nerazumevanja ili propusta, bivala je uklanjana samim crkvenim Predanjem, ostavljajući čisto i ispravno učenje, obučeno u poetske forme crkvenih pesama.
Pre neku godinu sam naišao na kraći članak u žurnalu Koptske crkve u kojem se kaže da je ta crkva odlučila da iz služebnika ukloni molitve za one koji su zatočeni u paklu, jer su te molitve “u suprotnosti sa pravoslavnim učenjem“. Zbunjen ovim člankom, odlučio sam da upitam nekog predstavnika koptske crkve o razlozima za takav potez. Kada se ukazala prilika, postavio sam to pitanje jednom koptskom mitropolitu, koji je na to odgovorio da je odluku doneo Sinod jer, po njihovom učenju, nijedna molitva ne može pomoći onima u paklu. Rekao sam mitropolitu da u liturgijskoj praksi Ruske Pravoslavne Crkve i ostalih pomesnih Pravoslavnih Crkava postoje molitve za one koji su zatočeni u paklu, te da mi verujemo u njihovu spasonosnu snagu. Ovo je iznenadilo mitropolita i on je obećao da će detaljnije proučiti taj problem.
Tokom ovog razgovora sa mitropolitom ja sam izneo svoja razmišljanja o tome kako neko može otići veoma daleko, pa čak i izgubiti bitna učenja vere, zbog težnje da se ispravljaju bogoslužbeni tekstovi tekstova. Pravoslavni bogoslužbeni tekstovi su značajni zbog svoje sposobnosti da iznesu tačno merilo bogoslovske istine, tako da čovek mora uvek potvrđivati teologiju koristeći bogoslužbene tekstove kao vodič, a ne obrnuto. Pravilo vere (Lex credendi) proizilazi iz pravila moljenja (lex orandi), a dogme se smatraju božanskim otkrovenjem jer su proizašle iz molitve i jer su otkrivene Crkvi u njenim božanstvenim službama. Tako, ako postoji neko neslaganje u razumevanju dogme između izvesnog bogoslovskog autoriteta i bogoslužbenog teksta, radije bih dao prednost ovom drugom. I ako bi neka udžbenik dogmatskog bogoslovlja sadržao gledišta različita od onih koje imamo u bogoslužbenim tekstovima, onda bi trebalo ispraviti udžbenik, a ne bogoslužbene tekstove.
Još više je nedopustivo, po mom gledanju na stvar, prepravljanje bogoslužbenih tekstova po ugledu na savremene norme. Relativno nedavno je Rimokatolička crkva odlučila da ukloni takozvane “antisemitske“ tekstove iz službe na Veliki Petak. Nekoliko članova Pravoslavne Crkve je počelo sa propagiranjem ideje revizije Pravoslavnih službi, sa namerom da ih učini bližim savremenim standardima političke korektnosti. Na primer, pokojni protojerej Serdž Hakel iz Engleske, aktivni učesnik jevrejsko-hrišćanskog dijaloga, predložio je uklanjanje svih tekstova iz službi tokom Strasne sedmice koji govore o krivici Jevreja za smrt Hrista (uporedi njegov članak “Kako zapadna teologija posle Aušvica korespondira sa savešću i službama Ruske Pravoslavne Crkve“, u Teologiji posle Aušvica i njenim odnosom sa Teologijom posle Gulaga:Posledice i zaključci, Sankt Petersburg, 1999, na ruskom). On takođe tvrdi da samo “površno i selektivno“ čitanje Novog Zaveta navodi čitaoca na zaključak da su Jevreji razapeli Hrista. U stvarnosti, naglašava, to je učinio Pontije Pilat i rimska administracija, koji su najviše odgovorni za Isusovo osuđivanje i raspeće.
Ovo je samo jedan od mnogobrojnih primera za to kako izvrtanje lex credendi (pravila vere) neizbežno dovodi do “ispravki’ u lex orandi (pravilu moljenja), i obratno. Ovo nije samo pitanje prepravljanja bogoslužbenog predanja, nego i preispitivanje hrišćanske istorije i učenja. Glavna tema sva četiri Jevanđelja jeste sukob između Hrista i Jevreja, koji na kraju za njega zahtevaju smrtnu kaznu. Konflikt između Hrista i rimske administracije nije postojao, ona je bila umešana samo zato što Jevreji nisu imali prava da izvršavaju smrtnu kaznu. Ovo je sve toliko očigledno da ne iziskuje dalje objašnjenje. Tačno tako je i drevna Crkva razumela Jevanđelsku priču i to se razumevanje odrazilo u bogoslužbenim tekstovima. Međutim, savremena pravila “političke korektnosti“ nalažu drugačiju interpretaciju sa želji da ne samo crkvene službe, već i samu hrišćansku veru usklade sa modernim trendovima.
Pravoslavno Predanje poseduje dovoljan broj “odbrambenih mehanizama“ koji sprečavaju strane elemente da prodru u bogoslužbenu praksu. Imam na umu one mehanizme koji su upotrebljavani kada bi se pogrešna i jeretička mišljenja uvodila u bogoslužbene tekstove pod izgovorom njihovog ispravljanja. Jedan primer za podsećanje je taj, što je nestorijanstvo počelo sa predlogom da se zameni široko upotrebljavan termin Theotokos (Bogorodica) sa Christotokos (Hristorodica), koji se Nestoriju činio prikladnijim. Kada je stavljen taj predlog, aktiviran je jedan od odbrambenih mehanizama: pravoslavni narod je postao ogorčen i protestovao je. Kasnije, drugi mehanizam je pokrenut, kada su se teolozi sastali da raspravljaju o problemu. Konačno, sazvan je Vaseljenski Sabor. Tu se ispostavilo da je to opasna hristološka jeres koja je vrebala prerušena u naizgled bezopasnu bogoslužbenu inovaciju, i kao takva je i osuđena od Sabora.
Ponovno otkrivanje veze između bogoslovlja, bogosluženja i delanja, između lex orandi (pravilo moljenja), lex credendi (pravilo vere) i lex vivendi (pravilo življenja) jeste jedan od hitnih zadataka bogoslovskog obrazovanja u 21. veku. Celovita predstava o “teologiji“ kao isključivo knjiškom znanju mora se dovesti pod znak pitanja. Sama ideja “bogoslovskog fakulteta“ kao jednog od mnogih drugih na svetovnom univerzitetu mora se ponovno razmotriti. Pojmovi kao “ne-konfesionalna“, “nepristrasna“, “objektivna“ ili “sveobuhvatna“ teologija kao suprotnost “konfesionalne“ ili “isključive“ moraju se preispitati.
Episkop Ilarion (Alfejev)
Izvod iz predavanja ‘Teološko obrazovanje u 21. veku“ episkopa Ilariona (Alfejeva) održanog na Viklif koledžu Univerziteta u Torontu (Wycliffe College, University of Toronto)