Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Ostalo

Carevo novo odelo – Hans Kristijan Andersen

 

Neprolazna lektira

HANS KRISTIJAN ANDERSEN: CAREVO NOVO ODELO

 

Pre mnogo- mnogo godina, živeo je car koji je iznad sveg  voleo novu odeću. Sav svoj novac, on je trošio da se što  lepše obuče. Nije brinuo za svoje vojnike, nije mario za pozorište, lov… želeo je, samo, da pred ljudima nosi stalno nova odela.

Za svaki sat – u toku dana – imao je novo odelo!

I kao što se za vladara, obično, kaže da je na većanju, tako se o njemu govorilo:

„Car je u sobi za oblačenje!“

Bajka Carevo novo odelo - Hans Kristijan Andersen

U velikom gradu u kom je živeo ovaj car, bilo je veoma veselo. Svakog  dana, dolazili je mnogo stranaca. Jednoga dana dođoše i dve varalice koje za sebe rekoše da su tkači i da mogu izatkati tkaninu kakva se, samo,  zamisliti može. Sem neobičnih boja i šara, ova tkanina je imala i veoma-veoma neobičnu osobinu – odelo, od nje,  načinjeno, nevidljivo je za svakog ko nije sposoban za svoju službu ili je neoprostivo glup!…

„O, to je, odista, lepo odelo!“ – pomisli car – „ako ga budem na sebi imao, mogao bih se uveriti koji ljudi u mom carstvu nisu pogodni za mesto koje zauzimaju. A moći ću i razlikovati pametne od glupih. Ta mi se tkanina mora odmah izatkati!“

I dade car toj dvojici varalica unapred mnogo novca, s tim da odmah počnu s radom.

Varalice odmah poštaviše dva prazna razboja i počeše,  tobože, da rade. Do kasno u  noć su tako tkali – na praznim razbojima – i sve tražili da im donose najfiniju svilu i najčistije zlato – i sve su to trpali u svoju veliku torbu.

„Baš bih želeo da vidim kako napreduje posao“ – pomislio je car.

Ali mu je bilo malo nelagodno na pomisao da čovek glup ili nesposoban za svoje zvanje neće moći da vidi tu čudesnu tkaninu. Bio je uveren da se on za sebe nema šta pribojavati, ali ipak je odlučio da prvo pošalje nekog drugog da vidi kako stvari stoje.

Čitav grad je već znao kakvu će čudotvornu moć imati ta tkanina i svi su nestrpljivo očekivali ko će se od njihovih suseda pokazati kao glup a ko nedostojan svog položaja.

„Poslaću ja tkačima svog starog i poštenog ministra“ – odlučio je car – „on će najbolje da izvidi kako ide s  tkanjem. On je pametan i niko bolje od njega ne obavlja svoje dužnosti!“

I star-čestit ministar uđe u odaju gde su one dve varalice tkale na praznim razbojima.

„Bože dragi!“ – pomisli star ministar i razrogači oči. – „Pa ja ništa ne vidim!“ Ali ništa ne reče, glasno…

Prevaranti ga zamoliše da priđe bliže, pa  ga upitaše da li mu se sviđa šara i da li su lepe boje. Oni su pokazivali na prazan razboj, a jadan star ministar, ma koliko buljio oči, ništa nije mogao da vidi – jer ničeg nije ni bilo…

„Gospode Bože!“ – pomisli ministar. – „Da ja, možda,  nisam glup? Nikad to nisam pomislio. Ali to niko ne sme saznati! Zar ja nisam dorastao za svoj poziv? Ne, ne… ne smem im reći da ne vidim tkaninu!“

„Pa vi ništa ne kažete!“ – reče jedan od tkača.

„O, tkanina je savršena, predivna! Šare su izvrsne, boje su božanstvene!“ – odgovori star ministar gledajući u razboj kroz svoje naočare. „ Da, da, reći ću caru da mi se tkanina izvanredno dopada!“

„Veoma nam je milo!“ – rekoše tkači, uglas i počeše nabrajati boje i vrste šara svoje tkanine.

Star ministar je pažljivo slušao kako bi to sve mogao ponoviti kad se vrati u dvor. Tako je i učinio.

Posle ovog, varalice zatražiše još više novca, još više svile, i još više zlata. Rekli su da im to treba za tkanje, a sve su trpali u svoje džepove. Ništa od sveg tog nije uzeto za tkanje – ali, oni su i dalje „tkali“, na praznim razbojima!…

Malo zatim, car posla još jednog poštovanog službenika da vidi kako ide s tkanjem i kad će tkanina biti gotova. Ali i s tim službenikom se dogodilo ono isto što i s ministrom. On je gledao i gledao, ali nije video ništa drugo do – prazan razboj…

„Zar nije divna tkanina?“ – upitaše ga varalice pokazujući mu i objašnjavajući nepostojeće šare.

„Glup nisam“, pomisli čovek. „ Znači da nisam dorastao za  svoj visoki položaj? Vidi, molim te! Ipak, ne mogu dozvoliti da drugi  to primete!“

I on poče da hvali tkaninu koju nije video i da uverava tkače koliko mu se sviđaju njihove predivne boje i šare.

„Da, da, to je zaista sjano!“ – rekao je caru kad se vratio u dvor.

Čitav grad je sad pričao samo o toj prekrasnoj tkanini. Sad je i car hteo da vidi tu tkaninu dok je još na razboju. U pratnji čitave svite, među kojima su bila i ona dva stara službenika koja su već bila tamo, car je došao onoj dvojici varalica i zatekao ih kako iz sve snage tkaju, ali tkaju bez potke i osnove!…

„Čarobno! Zar ne?“ – rekoše ona dva uvažena službenika.

„Izvolite, vaše veličanstvo, pogledajte kakve su divne šare, kakve divne boje!“ – i pokazaše na prazne razboje jer su verovali da  svi drugi vide tu tkaninu.

„Šta je ovo?!“ – pomisli car. – „Ja ništa ne vidim! Pa to je strašno! Ta, valjda nisam glup? Ili ne zaslužujem da budem car? Pa to bi bilo najstrašnije što bi me moglo zadesiti!“

Nije hteo da prizna da ništa ne vidi, pa je tobože zadovoljno klatio glavom i, gledajući u prazan razboj, ponavljao:

„O, baš je, baš je lepo! Odajem vam najviše priznanje!“

Svi članovi careve svite, gledali su i gledali… ali ni oni ništa nisu videli, ači, svi su govorili kao i car:

„Da, zaista je… zaista lepo!“…

Počeše savetovati caru da se odmah na prvoj povorci koja će se uskoro održati pojavi u odeći od te divne tkanine. Svi su bili ushićeni, od usta do usta je išlo: „ Divno! Čudesno! Veličanstveno!“ Obojicu varalica, car je odlikovao Ordenom viteškog krsta i dodelio im Titulu tkačkog viteza.

Svu noć uoči svečane povorke, prevaranti nisu spavali nego su šili pored šesnaest i više upaljenih sveća. Svi su mogli da vide kako, tobože, žure da završe carevo novo  odelo. Skidali su s razboja nepostojeću tkaninu, u vazduhu su je, tobože, sekli velikim makazama, šili su je iglama bez konca i najzad su rekli:

„Evo, odelo je gotovo!“

Car priđe u pratnji svojih najotmenijih dvorana, a varalice podigoše ruke kao da nešto drže i rekoše:

„Evo pantalona!.. Evo, ovo je kaput!… A ovo je plašt! Sve je lako kao paučina! Čovek bi mogao pomisliti da na telu nema ništa, ali u tom i jest prava vrednost ovog odela!“

„Jest!“… „Zaista!“… „Tako je!“ – potvrdiše  svi dvorani iako ništa nisu videli.

„Hoćete li sad, Vaše Veličanstvo, biti tako ljubazni da skinete svoje staro odelo!“ – rekoše varalice. – „Novo ćemo vam dati pred velikim ogledalom!“

Car skide sa sebe staru odeću i varalice počeše da mu dodaju komad po komad nove odeće, a onda ga uhvatiše oko struka i počeše da mu, tobože, skute, nameštaju. Oni tako posluju oko njega, a car se pred ogledalom samo vrti i okreće.

„Bože, kako je divno sašiveno! Kao saliveno je!“ – divila se sva careva pratnja. – „Kakva šara, kakve boje! Izvrsno odelo!“

„Vaše Veličanstvo, napolju već čekaju nosači sa baldahinom što će ga u povorci nositi nad vašom glavom!“ – saopšti  komandant parade. – „Dobro, dobro, ja sam spreman!“ – odgovorio je car. – „Dobro mi stoji, zar ne?!“

I okrenu se pred ogledalom kao da hoće da još jednom pažljivo osmotri svoju raskošnu pojavu. Komornici koji su bili zaduženi da mu nose skute podigli su ih, tobože, s  poda i pošli za njim držeći ruke u vazduhu i strahujući da se ne bi primetilo da te skute i ne vide.

I tako je car išao u povorci pod divnim baldahinom, a  sav svet okupljen na ulicama i prozorima govorio je:

„Bože, kako je divno to carevo novo odelo! Kako su mu divni skuti! Kako mu sve lepo stoji!“

Niko nije hteo da prizna da ništa ne vidi – jer bi priznao da je glup i da nije dorastao svojoj dužnosti. Nijedno carevo odelo, dosad, nije izazvalo takvo oduševljenje u narodu… Ali… Ali…

Ali – najednom – neko dete poviče:

„Gledajte, pa car je go!“

„Ah, Bože, moj, taj nedužan glasić!“ – zabrzao je uplašen  otac – ali već istog trenutka se u gomili poče širiti šapat:

„Dete kaže da je car go! Car je go!“

I odmah zatim počeše da viču svi u jedan glas:

„Car je go!“

I caru bi nalagodno jer se i njemu, samom, činilo da su podanici u pravu, ali pomisli u sebi: „Moram izdržati u svečanoj povorci do kraja“ Pa se uspravi i nastavi da korača još dostojanstvenije, a za njim i njegovi komornici čvrsto držeći skute njegovog novog odela koje nije ni postojalo.

  

Priredio: V. V. M.

oOOo

Ostavite komentar

Ostavite komentar