ČUVAR GROBA GOSPODNJEG

Ko je bio jeromonah otac Ilija Milinković. Sećanje na ugodnika Božijeg i njegove pouke

 

Ovo je mali pokušaj da opišem čoveka kao i ono čime se bavio, skoro sav život. Jeromonah otac Ilija Milinković živeo je i proživeo više od sedam decenija života od kojih najviše kao svešteno-monah. Opisati, koliko je moguće, duh oca Ilije u ono malo susreta sa njim, kao i deliće svedočanstava koje sam dobio, neće biti celovito ali makar i ovo malo, neka ostane za sve koji ga znaju ili neznaju. Sve to je tako, tako malo, ali onima koji ga nisu poznavali kao i one koji su ga poznavali, ova priča, koja je ovako nestručno sklepana, barem u malome, može preneti kakav je to čovek bio.

Jeromonah otac Ilija Milinković žitije

Sada, verujem, njegova duša sa radošću nastavlja da čini ono što je najboje umela, da prosi od Gospoda šta je potrebno za svu svoju decu u beskrajnom Carstvu Hristovom. Poznato je kada se govori o duhovnim, božijim delima samo su dve mogućnosti. Sveštenstvo ili monaštvo se deli po prizivu ili po pozivu. Otac Ilija pripadao je onoj prvoj grupi koji je sav svoj život posvetio služenju Vaskrslome Gospodu. Ovo malo svedočanstvo ako ikoga uvredi ili ga nađe u nekoj smutnji, neka oprosti meni grešnom.

U proleće dvehiljadite, upoznao sam jednog apsolventa bogoslovije koji je pričao o odlasku u Svetu zemlju za Vaskrs. Za one, koji o tome malo znaju ili ništa ne znaju, slušanje te priče duhovno uzbuđuje i pleni. To je po ko zna koji put, kaže, organizovao tadašnji iguman manastira Usekovanje Glave Sv. Jovana Krstitelja u Matejevcu kod Niša, otac Ilija. Ispričao je da je otac bio od 1980-1990 u Svetoj Zemlji u nekoliko od najvećih svetinja. Više godina u manastiru Sv. Save Osvećenog, u manastiru Hristovog Rođenja u Vitlaemu i dve poslednje godine u svetinji nad svetinjama, u srcu Sveta, hramu Groba Gospodnjeg, kao čuvar Groba.

Na njegovo pitanje da li imam duhovnika, odrečno sam odgovorio. Tada mi je kazao da za par dana otac dolazi u Beograd u neku turističku agenciju koja papire za put obezbeđuje i da ako želim da ga upoznam dođem u u podne u agenciju. Još je dodao, da on planira da nakon toga krene kod igumana u manastir i konači. Ja sam poželeo da mu se pridružim i u načelu smo se dogovorili da pođemo mojim kolima. To bi ujedno bilo i moje prvo konačenje u nekom manastiru.

U zakazano vreme pojavio sam se u kancelariji u Knez Mihajlovoj i primetio desetak ljudi srednjih godina, koji čekaju oca i papire za put. Čekao sam više od sat vremena, kad začu iz hodnika glasove nekolicine ljudi kako se približavaju kancelariji. S nestrpljenjem očekivao sam da upoznam igumana. Čitajući jednu malu knjižicu o duhovnicima koji su se našli u izboru onih koji su je sastavili, među veoma poznatim duhovnicima bili su: O. Tadej, o. Venjamin, starac Kleopa… našao se i otac Ilija Milinković. Fotografije koje su objavljenje, prikazuju starijeg monaha sa dugom belom kosom i bradom. Ali jedno su male crno bele fotografije a sasvim drugo uživo poznanstvo. Ono što mi je odmah privuklo pažnju jeste bio njegov glas. Ton njegovog glasa bio je vrlo blizu baritonu. Tako mi je barem tada zvučao. Ušavši u kancelariju, otac sa još dvojicom pratilaca-mirjana od kojih je jedan bio apsolvent bogoslovije, moja veza, celivah mu ruku i upoznah se njim. Verujem da sam bio jedini prisutan koga otac Ilija prvi put vidi. Zadržao se pored mene i razmeniši nekoliko uobičajenih reči, ja ga upitah da li mogu i ja krenuti za par dana sa ostalim do njega u manastir. Potvrdno odgovorivši i sa osmehom, koga gotovo i nije sklanjao sa lica, oprostili smo se. Dopao mi se na prvi pogled. Vedar, veseo i otvoren, kroz glavu mi se ponavljala slika njegova i taj utisak je dugo ostao u meni. Krajnje zadovoljan, da sam i ja upoznao jednog iskusnog duhovnika, nestrpljivo sam iščekivao sam dan polaska. Rano smo, naravno krenuli i uz put kako i dolikuje pričali o duhovnim temama i povremeno slušali duhovnu muziku.

Е tо је оnај deо који mi је оtvorio um.

Nеко је rекао, stаvi ovu kasetu i to i učinih. Tada otpočinje moje duhovno pročišćenje. Nebeska liturgija svetog vladike Nikolaja! Po lepom prolećnom, sunčanom jutru, vozio sam i slušao stihove pesme, koju je proizvodio topao glas Vojislava Bilbije, tada đakon u Holandiji. Toliko su me reči pesme viđenja pogodile da su mi suze lile niz lica sve vreme. To je u stvari tada, a da ja to naravno nisam ni znao, moje prvo pokajanje a ujedno i za sav srbski rod, za sve bezboštvo i otpadništvo od Boga u vreme komunizma.

Stigosmo do manastira koji je dobro skriven u brdu. U njemu se nalazilo i još dvadesetak drugih ljudi, različog godišta i pola. Dakle, neuobičajeno da su i žene i muškarci bili podjednako prisutni. Mi novi, koji smo poslednji pristigli, okupili smo se oko oca i seli na klupu pored crkve da porazgovaramo i upoznamo se bolje. Prvih dvadesetak minuta razgovor je bio u laganom tonu i pomalo šaljiv, da nas iguman opusti. U jednom trenutku želeći da kažem nešto duhovito, rekoh ocu sa ozbiljnim licem: Pa dobro, lepo je ovde i lepo ste nas dočekali, ali gde je ovde magare? Pa kako da ja dolazim čak dovde peške, jer sam tada iako bolestan od MS, ipak mogao da se normalno krećem ali otežano?”

Svi su se nasmejali, mada nisam ni pomislio da ta šala ima ikakve veze sa Gospodom Hristom i ulaskom u Jerusalim. Ja teže hodam pa je šala bila upućena da ako neko ne može pešice doći uzbrdo, mora da se nađe neko pogodno sredstvo da isti pristignu.

Reče otac jednoj iskušenici: “Mala donesi onu rakiju! Onu …? Ne, ne, onu… Donesi i one čašice”. Donese devojka flašu na kojoj je pisala posveta za oca. Iako nismo jeli a bilo je oko 13 časova, sipasmo pravu domaću prvoklasnu viljamovku i nazdravismo. Uz prijatan razgovor, čist vazduh kao i duhovno zadovoljstvo, rakija nije ni malo štetno delovala na moj (naš) organizam, te smo “morali” da uspemo još koji put, učinak je bio isti, nije nam udarila u glavu ?! Nakon tog neobaveznog dela otac se uozbiljio i pitao da mu kažemo šta nas muči? Nas četvoro, kao u osnovnoj školi, pogledasmo se uzajamno i pomalo stidljivo, prebacivasmo vruć krompir jedno, drugom. Ukratko smo izrekli one uobičajene stvari, koje su mogli i drugi slušati, te na kraju otac upita:” Ajde idemo u crkvu (na ispovest), ko će prvi?

I pođosmo, po poslušanju očevom, devojka i ja do crkve. Trema je pomalo obuzela oboje. Uđosmo u crkvu, otac nam je pročitao neke molitve i upitao nas da li znamo Simbol Vere? Tada, 2001 nismo ga znali na izust. Otac nam je pomogao. I nakon toga rekao joj je da izađe i sačeka, dok mi razgovaramo. Sedosmo na klupicu i počesmo razgovor. Pamćenje me pomalo izdaje, tako da ću navesti samo ono čega se sa sigurnošću sećam. Prvo pitanje bilo je:” Dobro, reci mi šta ti je sa nogom”?

Objasnivši mu, mada ne baš detaljno o čemu se radi, govorio mi je za neke slične primere iz prakse. Rekao je i jednu posebnost koja je bila vezana za njega. “Eto vidiš mnogi žive sa dva bubrega, neki čak sa jednim a ja imam jedan višak. Tri!”- I sve to izgovori, naravno uz smeh.

Tada je sledilo ozbiljno pitanje:” Dobro, kaži mi imaš li duhovnika”?

Mlad i zelen (duhovno) odgovorih, da sam ja naumio da ga nađem i da sam čitavši i ono malo što mi je bilo dostupno, umislio da sam ja izabrao, ni manje ni više, nego oca Tadeja. Bilo bi zanimljivo videti da đake prvake, po njihovoj želji, uče profesori univerziteta? Nastavih, kako u par navrata ne uspeh doći ka njemu, usled objektivnih i subjektivnih razloga i eto poželeo sam da mi Vi budete duhovnik.

“Pa dobro, ali znaš li da moraš da me slušaš”.

“Da, znam i hoću”.

“Ali, postoji jedan problem, ja se uskoro selim u Bosnu u jedan od dva manastira. Na znam tačno u koji ću, ali u leto trebalo bi da napustim ovaj manastir”.

Na moje pitanje zašto se seli, objasnio mi je da ima problema sa vladikom niškim Irinejem (sadašnjim Patrijarhom), i da je nakon deset godina provedenih u ovom manastiru “prinuđen” da ga napusti i pronađe drugi. Po njegovim rečima, nisu se nikako mogli da usaglase i svako je vukao na svoju stranu. Mnogo toga se moglo čuti, verovatno sa obe strane, ali pravu istinu znaju njih dvojica i sam Bog. Ali vreme će pokazati ko je bio “pravi” i čistog srca. Jedna činjenica koja ne objašnjava sve, ali ukazuje na nešto veoma bitno, je da manastir a pre svega konak nisu izgledali kao da su iz ovog veka. U stvari jednostavno bio je veoma zapušten, star, dotrajao. Pacovi su se viđali u kupatilu i vece-u. A vernika je bilo u ne malom broju, koji su skoro svakodnevno pristizali, posebno za velike praznike i nedeljom.

No, ponavljam, mnogi će dati neko svoje objašnjenje ili će tumačiti ili biti na nekoj od zavađenih strana. Za neke otac nije imao poslušnost prema svome vladici, dok za druge, vladika se nije trudio da već ostarelom jeromonahu i čuvaru Groba Gospodnjeg obezbedi, ne privilegovan položaj već samo neophodnu pomoć u mnogim problemima koji su zaokupljali igumana, bratstvo i serstrinstvo manastira, pa neposredno i mirjane koji su potrebito dolazili kod oca Ilije i iskali njegovu molitvenu pomoć kao i savete. Nadasve on im je pružao utehu i veliku ljubav. Sve nas je dočekivao sa velikim, širokim, osmehom i iskrenom radošću. Voleo je molitvu, pa se i noću, kada su svi završili večeru vraćao u crkvu i nastavio sa molitvom, ponekad i do veoma kasno u noć. A znamo ko nikako ne voli i mrzi one koji se iskreno i često, dugo mole. Poseta manastiru Usekovanje Glave Sv. Jovana Krstitelja, bila je plodna i vrlo korisna.

Drugi susret sa ocem bio je iste godine u leto. Hadži Aleksandar me je pozvao i saopštio da ide sa ocem i još nekolicinom hadžija u manastir Reškovica kod Petrovca na Mlavi na slavu hadžija. Našavši se na autoputu i ušavši u kombi, uzeh blagoslov od oca i krenusmo putem. Taj odlazak pamtiću po mnogim detaljima. Kao prvo i nezaboravno bio je put. Skrenuvši sa magistralnog, kretali smo se lokalnim putem ka manastiru. Put je vodio uzbrdo uz planinu. U jednom delu puta koji je bio na nekih 150 metara nadmorske visine, primetili smo da se ne može dalje kolima kretati. To su nam u stvari rekli neki ljudi koji su isto krenuli do manastira. Nema više puta – reče jedan od njih, moramo dalje peške. Ne bi to bilo niša neobično, da ja nisam invalid, da teže hodam a posebno po neravnom terenu. Ostatak puta bio je prokopan bagerima za postavljanje vodovodnih cevi. Te prokopine bile su duboke oko metar ali nedavne obilne kiše i bujice sa planine odnosile su zemlju, kamenje i tu prokopinu još više produbile i razlokale. Kada smo ugledali prizor svi su se pomalo uplašili i zabrinuli. Posebno ja. U jednom trenu, velika greška, već sam odustao u mislima i sebe video kako sedim pola dana u vrućem kombiju.

Ali tada nastupa otac Ilija i kaže hajde idemo. Uhvatio sam se čvrsto za Acu i rekoh mu da moramo veoma polako. Otac Ilija započe, spuštajuči se nizbrdo, molitvu na gčkom. Pored puta, odmah sa leve strane, čuo se jak šum vode koji se slivao sa planine. Toplota i napor koji iziskivao spretnost, obazrivost i snagu uz božiji blagoslov, nisu predstavljali nemoguće. Posle pređenih oko 200 metara po velikom kamenju i rupama, stigosmo do podnožja. Tu se mogla videti reka-potok snažno žuboreći i penušajući kako lagano smiruje svoj vodopad i teče mirnije u dolinu dalje. Znojav i vrlo umoran odlučih da priđem vodi i osvežim se. Prešavši 5-6 metara, od milijardi najsitnijih kapljica raspršene vode koja se spuštala niz gromadno kamenje, osetila se prijatna svežina planinske, hladne vode. Nisam mogao odoleti da pored umivanja hladnom i čistom vodom ne zahvatim kupu vode i napijem se.

Došavši do konaka videli smo dosta naroda koji je došao na slavu kao i osveštenje temelja nove crkve, pored ostataka stare iz 13 veka. Nakon liturgije koju su služila dva sveštenika i jedan đakon na svežoj izmalterisanoj ploči crkve, pod vedrim nebom na jakom suncu, blizu 36 stepeni, otišli smo do restorana na slavski ručak. Otac je kao i uvek bio spreman na šalu, razgovor, uz obaveznu rakijicu. Oko njega se uvek okupe, više žena, koje ga verno prate i primaju očinsku reč utehe i rukovođenje u duhovnom životu. Nakon Liturgije, otišli smo do jednog restorana gde smo ručali. Završivši slavsku gozbu, obišli smo manastir Gornjak, kratko se pomolili a ja iskoristio da upitam oca za savet, kada mi je rekao da može da me sasluša, ali da me ne može ispovedati, jer mu je vladika oduzeo tu blagodat. Epitimija!

Sledeće godine u maju mesecu sa porodicom, krenuo sam do Republike Srpske u selo Dragaljevac u manastir Sv. Arhangela Gavrila, blizu Bjeljine. Otac Ilija dobio je blagoslov episkopa tuzlanskog Vasilija da bude duhovnik tog napuštenog manastira, koji je do skora bio seoska crkva. Otac je došao sa većim delom svoje duhovne dece, među kojima su bili dvojica iskušenika kao i tri devojke. Duško (jeromonah Vasilije i Zoran (jeromonah Varnava) i skoro svi bili sa njim u Svetoj zemlji.

Otac je ostao sa devojkama koje su morale da sačekaju još koje vreme na postrig. Zakasnivši na početak liturgije, uđosmo u lepu crkvu u kojoj nije bilo nikog, sem tri iskušenice za pevnicom i služajšeg o. Iliju. Pri kraju liturgije kada je otac pozvao:” Sa strahom Božijim i verom pristupite”, pozvao me je da priđem sa sinom Lukom i pričestio nas. Završivši služenje sv. liturgije izlazeći iz oltara, kao i uvek svoje stado dočekivao je sa širokim i iskrenim osmehom. Blagoslovivši nas, prvo šta je izgovorio bilo je: “Vi ste mi prvi koji ste došli!”

Mislio je na nekog svog iz Srbije. Proveli smo sa njim oko sat vremena u crkvi na klupi. Napolju je bilo dosta toplo. Otac nam je pričao delić poučnih svedočanstava iz njegove bogate prakse. Savetovao nas je, to sam tada prvi put čuo, da Boga moramo najviše voleti, više i od dece svoje. Posebno je naglasio da se moramo uzdržavati od telesnog spajanja za vreme postova a posebno za vreme časnih postova. Ispričao nam je jedan slučaj koji je veoma težak. Majka je molila oca da dođe kod njih u kuću da čita molitve za malog sina, koji se jako mučio. Ušavši u kuću čuo je da se dete dere i vrišti. Kada je ušao u dečiju sobu video je mališu kako se valja po podu, udarajući rukama i nogama, vrišteći. Kasnije u razgovoru, saznao je da su dete pravili u vreme vaskršnjg posta, i to, ako se ne varam, u Veliki Petak! I dok pravoslavni hrišćani, koji su svesni tragičnog i veoma bolnog dana kada su Gospoda Isusa Hrista šibali, udarali, pljuvali, vređali… taj dan doživljavaju kao najtužniji u godini i u taj dan ne jedu, ne piju, ne vesele se, drugi zaboravljajući sve to, rade sve nasuprot, a neki zadovoljavaju svoje telesne strasti u krevetu!? I šta pametan, svestan, trezven um može očekivati da će se roditi, angel božiji?

Takvih primera kada roditelji ne vodeći računa o Božijem zakonu, kršeći ih, sebi i bližnjima svojim nanose ogromnu štetu. Duševne i telesne rane sami sebi nanosimo. Niko nam nije kriv. Sami smo krivi za gotovo sve! Hvala mu za sve a posebno za taj savet. Mada mnogi ljudi a čini mi se i poneki sveštenici, kada je reč o ovom pitanju, imaju drugačiji stav. Kažu, da to nije greh, jer Gospod Bog nam je zapovedio da se volimo, množimo, pravimo decu. Ali Sveti Oci ne tumaće tako pojednostavljeno ni tu zapovest. Vreme posta nije i nikada neće biti vreme u kome sa samo telesno podvizavamo – izgladnjujemo. Post nije od koristi ako dušu svoju, koja je pretežnija od prolaznog i truležnog tela, uporedo ne ćistimo i ne osvećujemo. Post nikakvu korist ne daje ako ga doživljavamo kao dijetu. Ima nekih među nama, koji se i ugoje za vreme posta, a na njihovu nesreću to i javno potvrđuju.

Sam otac nam je isprićao i jedan ružan događaj koji se zbio u nekom manastiru u kome se i on našao, zajedno sa patrijarhom Pavlom. Smejući se, nastavio je opisivajući susret, kada ga je patrijarh video, vidno neraspoložen, upitao je đakona, šta će ovaj kaluđer ovde? Dakle, ova činjenica, opšte poznata, pratila je dragog oca Iliju, niz godina. I u poslednjih par godina pre nego li je otišao za Vitlajem, redovno obilazeći manastire sa svojom duhovnom decom, ujedno je tražio i raspitivao se kod raznih vladika, kod kojih nije bio poželjan, blagoslov za ostanak. Ali avaj, sem vladike tuzlanskog, ni mitropilit Amfilohije nije mogao da mu pruži gostoprimstvo na način na koji je to želeo otac Ilija. A to je bilo da ima mogućnost da činodejstvuje. Sve dok vladika u čijoj eparhiji ne otpusti sa blagoslovom nekog inoka, isti nema blagoslov da činodejstvuje. Takva je upravo bila i situacija sa njim. On je i pored te neposlušnosti bio jedan iskren i veran pastir koji je sakupljao izgubljene, obolele, napuštene ovce kao i druge koji su tražili srčanog borca za Istinu Hristovu, iskrenog molitvenika i nadasve, monaha koji je iznad svega voleo da vodi one koji su bili spremni da se poklone i celivaju Grob Hristov, kao i sve svetinje u Svetoj Zemlji. Ne zna se broja vernika koji su uz njegov blagoslov otišli na hadžiluk. Mnoge je upravo on odveo i bio im putovođa. Ujedno i mnoge je svojim uticajem i božijim blagoslovom zamonašio.

Oktobra 2002 bili smo u manastiru Ravanica na liturgiji. Prethodno smo se čuli sa o. Ilijom i dogovorili da se vidimo. On je na prolazu do manastira Sveti Prohor sa decom svojom svratio da se pokloni Svetom Velikomučeniku Knezu Lazaru. Nakon liturgije seli smo u gostoprimnicu, neki su pričali a neki slušali. Sedela je u vrh stola mati igumanija Gavrila – blaženopočivša, dve monahinje, monah Mihajlo, jedan brat i ja. U jednom trenutku na pitanja igumanije gde je sada otac Ilija, on je ukratko izneo problem oko neslaganja sa vladikom niškim Irinejem i gde se nalazi. Ali igumanija podseti oca da je prvi i najvažniji monaški zavet poslušanje. Otac Ilija na to opšte poznato prvo pravilo, odgovori kroz smeh, neka on radi svoj posao a ja radim svoj.

Pričao nam je neke od priča, koje su se desile za vreme dok su bili u Izraelu. U hotelu u kome su odseli, a nalazi se vrlo blizu crkve Hristovog Groba, za vreme ručka, za njihovim stolom bilo je desetak Srba. A među zaposlenima, konobari i mnogi drugi, i stranci, bili su vrlo iznenađeni kada su Srbi ustali i glasno zapevali, na čelu sa ocem, Oče Naš. Svi su prekinuli obed i pogledali šta se dešava. Neki su videvši prizor i sami ustali sa svojih mesta za vreme molitve. Otac je rekao, zamisli, među jevrejima mi pevamo molitvu Gospodnju!. A zna se da jevreji mrze pravoslavne hrišćane.

Druga priča bila je tragično svedočenje njegovo o jednom čoveku. Na treći dan Vaskrsa u manastiru Svete Katarine na Sinaju, otac je sasluživao, kada je đakon pozvao:”Sa strahom Božijim i verom pristupite”. Prilazi Predrag, tada otac sa čuđenjem gleda i opominje Predraga da je mrsio i da ne može biti pričešćen. Predrag i pored opomene skoro da zahteva, no otac odbija da ga pričesti. Po povratku sa vrha Sinaja skupili smo se da krenemo u manastir Svetog Jovana Lestvičnika. Nismo prešli ni pedeset metara, Predrag pada. Bio je srčani bolesnik. Pritrčali smo, još je živ. Deluje onesvešćen. Otac započinje molitvu Oče naš. Mi se pridružujemo. Jedan brat iz grupe ga masira, umiva ga ali on se sprema za usnuće u Gospodu. Svi smo uznemireni. Sva naša pomoć ostaje bez uspeha. Odvežen je u bolnicu. Jako nam je teško. Kako li je bilo ocu ni zamisliti ne možemo. Predrag je često odlazio kod oca u Matejevac. On nas teši i hrabri rečima da je o Vaskrsu nebo otvoreno!

Odlazak Predragov bio je veliki udarac za nas a za oca posebno. Kao da nije sebi mogao dugo da oprosti što ga nije pričestio. Govorio je, trebao sam znati zašto želi da se pričesti, bez obzira što je mrsio – pojeo jedno ili dva jaja. Znao je da odlazi. Na sahrani 15-20 dana kasnije, toliko je trebalo da se telo prenese u Srbiju, od Predragove žene saznajemo da je pred polazak ostavio nacrt za svoj spomenik.

Nekim poslom došao je u Beograd sa svojim “vernim” pratiocem, koji ga je često vozio, ili manje grupe vernika, do manastira u Matejevcu ili kog drugog, na poklonička putovanja. Po dogovoru našli smo se u prodavnici u kojoj radim. Kao i uvek susret je bio srdačan, topao sa obaveznim širokim osmehom. Od razgovora izdvojio bih njegovo svedočenje, kada je reč o bolestima, da je jedna žena koju je vodio do manastira Crna Reka i nakon što je neko vreme prespavala ispod kivota Svetog Petra Koriškog vidno poboljšanog zdravlja, zablogodarila i vratila se kući. Tada su se njih dvojica pogledali i pomislili da bih i ja mogao otići sa istim ciljem. U jednom trenu upitao me je: “Jeli, da li da ostanem ili da odem u Vitlajem”? Ta misao, unosila je u dušu njegovu dosta nereda. Nije imao podršku od većine vladika i jeromonaha, pa ni samog patrijarha!? To sigurno nije bio melem na njegovu dušu. Ali u srcu svom on je bio kao dete, neposlušan, iskren, čovekoljubac, milostivi samarjanin kao i stradalnik jer primao je udarce biča i od Gospoda i od ljudi. Bio je bolestan a na sebe je primao tako mnogo, koliko mnogi nisu ni u mislima pokušavali. Jednom rukom i nogom bio je več raspet na krstu. Iako iznenađen tim pitanjem, uspeo sam da smireno odgovorim ono što i sada smatram za dobrim. “Uradite kako vam duša – srce kaže. Gde vam je duša tu budite”.

Nastavio je, ne komentarišući to da je bio pre neki dan kod oca Tadeja i da je on slično rekao. Tako se i desilo. Posle mnogih pokušaja i razmišanja a ne dobivši otpust svoga vladike, koji je bio možda bi smo mogli reći tvrda srca, spakovao se i otišao za Vitlajem. Tamo je proveo neko vreme, nisam siguran, oko tri meseca i vratio se u Dragaljevac. Vratio se ponovo u Svetu Zemlju posle, otprilike godinu dana. Tada je ostao dosta duže, i za to vreme bio je zatočenik u manastiru u Vitlajemu sa ostalom bratijom oko 40 dana, kada su palestinski borci, fatahovci, povlačeći se od izraelske vojske, upali u manastir i u opsadi i pritvoru držali desetak monaha. Niko nije smeo da napušta manastir, čak ni u crkvu nisu mogli ulaziti da služe liturgiju. U njoj su bili palestinci, računajući da ih jevreji na tom mestu neće pobiti, jer su kao taoce držali pravoslavne hrišćane – monahe. To im je u dobroj meri i uspelo, ne računajući da su u nekoliko navrata, na početku međusobnim okršajima tenkovi ispaljivali svoje granate i tako oštetili deo zida na ulazu.

U maju 2002 vozeći jednog “njegovog” nišliju jeromonaha oca Vasilija do Crne Reke, pozvao sam ga na mobilni i uspeo ga dobiti. Rekao je da samo leži u keliji i da ne daju da se izlazi nigde. A jedan put mu je pored prozora eksplodirala tenkovska granata. Kada se na kraju sve dobro svršilo, otac mi je opet preko mobilnog rekao da je sve gotovo a da je crkva potpuno oskrnavljena, kada su ušli, imali su šta videti. Tu su radili sve, jer su se plašili da izađu izvan crkve. Nije im bilo lako. No poznavajući oca Iliju svi koji su ga dobro poznavali znali su, da mu je želja bila, život dati za Hrista. Najveći dar, venac mučenički primiti nije za svakog, već za odabrane. No, kako vidimo, to duboko željeno stradanije, nije mu bilo predviđeno. Za njega Gospod je spremio nešto drugačiju končinu.

Jeromonah otac Ilija Milinković u bolnici

Jeromonah otac Ilija Milinković u bolnici

Ostao je otac Ilija blizu tri godine u Svetoj Zemlji. Bolovao je od srca, koliko se zna, a verovatno i još od koječega. Boravio je u bolnici u Izraelu, baš srca radi. Posle lečenja vratio se u manastir. Ali kako je srce bivalo sve slabije i iz još nekog razloga, odlučio je da se vrati u Srbiju i tu nastavi lečenje, predpostavljam da je osećao da mu se bliži konac života. U bolnici dr. Dragiša Mišović proveo je oko dvadeset dana, kada je Gospod odlučio da je vreme u ovom životu na zemaljskom šaru, za oca isteklo. Sve prepreke, iskušenja, opomene, kazne, nagrade, koje su prošle a neke ostale za trajno, a posebno poslednjih dvadeset dana, očistile su ono malo nečistota u duši očevoj i spremno isčekujući dolazak izaslanika, angela božijeg koji dolazi po duše ljudske da ih vode iz ovog života u život večni. Znajući to veoma dobro, otac se posebno spremao u duši svojoj. U poslednjih dve nedelje dva puta ga je vladika Artemije ispovedio i pričestio. Tako se otac jako dobro naoružao svim sredstvima koje daje Svedržitelj, Čovekoljubac, svakoga dobra Podaritelj. Čvrsto verujem, baš onako kako je uvek dočekivao one koje je voleo sa osmehom na licu, u samom času dolaska Angela Gospodnjeg, sa osmehom na licu, dočekao je i njega, sav radostan i nasmejan. Jer kakvim životom živimo takav će nam i kraj biti.

Veče kada sam otvorio kompjuter i primio elektronsku poštu nikad neću zaboraviti, stiglo mi je nekoliko fotografija bez vidnog objašnjenja o kome se radi. Samo fotografije nekog monaha koji leži u svom kovčegu. Prvo iznenađenje je da se jasno vidi lik koji se osmehuje i to polu-otvorenim ustima. Nakon kraćeg lutanja ko je to, lagano mi se izbistrilo i shvatam da je to otac Ilija, moj prvi duhovnik. Gledam u lice njegovo i potpuno je jasno da je to on. Uvek je bio nasmejan, još u životu ovozemaljskom. A evo ga tako nasmejan dočekao je končinu svoju. U tom času obli me tuga i pojaviše se suze. Nema više među nama i sa nama dragog nam oca. Kratko je trajala tuga u srcu. Ubrzo, menja se raspoloženje i prelazi u radosno, vrlo radosno stanje. Shvativši da je ovaj kratkotrajni prolazni život, zamenio onim večnim u Carstvu Hristovom. Upalivši sveću i tamjan uzeh molitvenik i pročitah sa radošću zaupokojeni akatist za našeg oca Iliju. Dugo sam posmatrao te fotografije i bio sa njim u mislima. Čvrsto verujem, da je u momentu dolaska angela po njegovu dušu, on jasno video, prepoznao i sa takvom radošću ga dočekao.

Neka mu je vječnaja pamjat. Amin.

Kakvim životom je živeo tako je i usnuo u Gospodu.

Jeromonah otac Ilija Milinković upokojen u Gospodu

Jeromonah otac Ilija Milinković upokojen u Gospodu

Svedočenje mirjanke, duhovnog čeda očevog:

– Odgovor na nepostavljeno pitanje. “Kada liturgija krene brzo, do kraja tandrče, zveči. Strele lukavog kroz Carske Dveri pogađaju sveštenoslužitelja i on brza. Moraš biti jak da tome odoliš”.

– “Oče bolestan mi je kum, da li da ga povedem u manastir do vas. Sada je kasno odgovori otac. Aliluja”. Sutra po povratku iz Matejevca u Beograd on saznaje da je kum umro.

– A njegovoj ženi u nevezanom razgovoru priča otac:” Muškarcu sa detetom treba pomoći”. Tih reči, će se se ona setiti kasnije, peglajući stvari deteta, koga je prala i hranila kada je došao u školu u Beograd, i umrla mu majka. Ostao je sa ocem da živi koji im je kućni prijatelj a živi u Hrvatskoj.

– Jedan brat imao je želju da ugosti o. Iliju kod svoje kuće i da on tu prespava. Međutim, nikako se nije poklapalo da mu se ostvari želja iako je nije nikom izrekao. Kad, jedne večeri zvoni neko na vratima bez prestanka. Ma ko je to, grdi njegov sin otvarajući vrata i čudeći se, ugleda o. Iliju. Može li se kod tebe konačiti, upita domaćina. Ispunjavao nam je i neizrečene želje.

– “Kada prekršiš neku zapovest, sledi šiba. Ako si zaradio na tome, toliko ćeš i izgubiti”.

Otac Nikolaj, iguman manastira Crna Reka, po završenom parastosu besedi o ocu Iliji da je on taj koji je širio jevanđelsku reč na više kontinenata. “Mi verujemo da je sada sa Gospodom”. Po završenom opelu vladika Teodosije reče:” Oseća se pashalna radost”.

“Uoči odlaska na četrdesetodnevni pomen u srcu sam osećala tihu radost a suze su isticale iz očiju. Prvi put u isto vreme, dva oprečna osećanja u meni”.

Branko, svršeni bogoslov reče: “Otac je bio mučenik. Koliko nas je samo odveo u Jerusalim i koliko je muka naših salsušao, bez da nam je pomogao a svima je pomogao. Ima li koga da kaže da ga je otac odbio ili mu nije pomogao”?

– Umeo je osmehom da te razoruža potpuno. Osmeh i ljubav su uvek bili na licu i pored sve muke koju je stojički nosio. Koliko grehova naših je poneo? Koliko muka naših. Svi smo se od oca vraćali rasterećeni i preporođeni.

– Žalim mu se jednom, kako mi pokupe blagodat kad se vratim kući. Otac mi odgovara: “Ti dođi češće”.

U priči je navodio primere, a ti tog trenutka ni ne znaš da se to na tebe odnosi. Tek kasnije se nađeš u nekom sličom dešavanju, naravno znaš kako da reaguješ, jer te je otac već naučio. Jedna žena mi je rekla da se po očevoj smrti oseća kao izgubljeno pile.

 

Zoran Lazarević