Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Kultura

Literarni koktel – Osam pesama i dve priče

 

„Čaša žuči ište čašu meda,
Smiješane, najslađe se piju!…“Njegoš

LITERARNI KOKTEL

Osam pesama, dve priče… i jedna moja (pesma)…

 

Prozor u Literalni koktel - Osam pesama i dve priče

ROMEO I JULIJA

U toplom sjaju vaše cvetne zore,
Gube se, k’o i vrhovi mačeva…
I zvezde, smrtno bled im lik ne sneva.
Ali zore, vaše, dok još vatre gore

Iz zapada, krvava se razleva
K’o zora, vaša, vedrog plama, more.
I dva ta plama lepši plam još tvore:
Sa zorom, vašom, zapad vaš se sleva…

Najdivnije blistanje, sad se rasu
I jedna ruža, tek nebesa, sva su –
A zvezde, dve, u njima se ne gube:

Vaša se, evo, zlatna zvezda spaja,
Jutarnja, s Večernjom, sred tog sjaja, –
K’o vrhovi mačeva da se ljube…

Napisala:
Anica Savić Rebac

VEZE

Sve na svetu, druže, ostavlja svoj trag
Nevidljiv i nežan, rasut kao prah,
A osetan, ipak, tužan ili drag,
K’o miris starine, kao cveća dah.

Duše sviju stvari žive, dragi moj,
Lutaju i žive… i ko im zna put!
I jave se, katkad, živima kroz sloj
Vazduha, k’o miris prijatan ili ljut.

Šta takvih mirisa snese vihor lud,
Il’ jesenji studen vetar, ili, tek,
Proleća uzdah, razdražljiv i mek…
I svih dana čudna i nemirna ćud!

Život prošlih stvari, prošlih ruža vek,
Davnih snova – radost, starih jada – dah,
Vetrovi mi, dragi, nose kao lek
S mirisima tela što postaju prah.

Vetrovi su dobre veze, dragi druže,
Sa svetom što više ne postoji, sad;
A mirisi duše što oko nas kruže –
Za trenutnu radost – za naš stalan jad…

Napisao: Sima Pandurović

UTOPLJENE DUŠE

Još jednom, samo, o, da mi je dići
Ispod života – svet umrlih nada!…
Još jednom, samo, o, da mi je ići –
prostorom snova – pod vidikom jada…

Potajna slabost i žudnja ka sreći,
Skrivene misli u boji ljubavi,
Njen pogled, nekad sve što znade reći,
Još jednom, samo, da je da se javi…

U harmoniji svetlosti i tame,
Lik duše trajno gde se od nas krije,
Gde svesti nema već ideje, same,
Otkud bol sleće, da osećaj svije.

U meni, o njoj, o lepoti, cveću,
I o mladosti – o, još jednom, samo,
Da mi je da se moje misli kreću,
Da mi je da sam još jedanput tamo!

Da mi je da sam u predelima onim
Gde su mi mladost, san i uspomene,
Kod negda svojih da je da se sklonim
S lepotom, njenom, što k’o miris vene…

Il da je groblja, senki, vetra, zvuka
I igre mrtvih, avetinja, kolo,
Da je bolova, sećanja, jauka –
Znamenja, da sam nekad i ja vol’o…

Al’ nije… Ja znam, svi ti dani, stari,
I želje, njena tuga i lepota,
I nežne veze osmeha i čari –
Nemaju više za mene života…

Nemaju više života ni za nju –
Sva njena ljubav i moja stradanja:
Dremež, i suton, i noću, i danju…
Nama se spava. Nama se ne sanja.

Gube se, redom, trunu pod životom
Aleje bola i podneblja plava,
I moja lira sa njenom lepotom,
Tugom i srećom… Da je da se spava.

I, samo, katkad, al’ to retko biva,
Nju kad vidim posred ovih zala,
Prilazi meni neka magla, siva,
nagovest bleda dalekih obala.

Gledeći, dugo, taj magleni veo,
Kamo se dani moji razasuše,
Širi se pokrov velik, prostran, beo –
Pod kojim leže utopljene duše…

Napisao: Vladislav Petković Dis

POSLEDNJI SMRTNIK

Dobra, voljena, hraniteljko ljudi,
O, majko Zemljo! Kada se pogase
Vatre života širom tvojih grudi;
Kad tamni užas ukoči talase;

Kad svenu neizmerne ljubičice
Plavih i divnih tvojih praskozorja;
Kad potamni za navek tvoje lice,
K’o senka šuma izumrlog borja;

Kada, već, davno, kao plave niti,
Uzdahe, srca, prah večnosti pospe:
Vaj! – ko će tvoje oči zaklopiti,
Ko će za tobom dug suza da prospe?!

Napuštena, uzvišena Nioba,
Sa grobovima milijardi čeda
Svojih, u krilu dragom, grob do groba,
Sama, a očajna, izdisaćeš sada.

I dokle tvoje materinske grudi
Pali, k’o otrov, bol jedan beskrajan;
Dok crna neman, neumolno, budi
Ledeni užas, svud sa grozom vajan, –

Tvoj sveti uzdah, mirisaće ti’o
Na mirišljave praiskonske vlage, –
Setne i suzne, i san neki mio –
Koji tištaše grudi tvoje drage…

Napisao: Dušan Srezojević

ADRIJEN

Adrijene, nemoj da se duriš!
Vrati se!…
Grudva snega
koju si bacio na mene
u Šamoniju,
prošle zime…
sačuvala sam je.
Eno je na kaminu,
pored svadbenog venca
moje pokojne majke
koju je ubio
moj pokojni otac
što je giljotiniran
jednog tužnog zimskog jutra…
ili prolećnog…
Grešila sam, priznajem –
znala sam ostati
duge godine
ne vraćajući se
kući…
Ali nikad ti nisam rekla –
da je to zato što sam bila u zatvoru.
Grešila sam, priznajem,
često sam tukla psa…
ali sam te volela…

Adrijene, nemoj da se duriš!
Vrati se!…
I Vrbova grana,
tvoj mali foksterijer
koji je crk’o prošle nedelje,
sačuvala sam ga!
Eno ga u frižideru
i, ponekad, kad otvorim vrata
da uzmem pivo –
ugledam jadnu životinju –
i to me strašno rastuži!
A, ipak, to sam ja uradila
jedne večeri da skratim vreme
dok sam te čekala…

Adrijene, nemoj da se duriš!
Vrati se!…
S vrha kule Sen-Žak,
bacila sam se,
prekjuče,
zbog tebe sam se
ubila…
Juče su me zakopali
u jedno divno groblje
i mislila sam na tebe…
i večeras sam se vratila
u sobu
po kojoj si šetao go
u vreme dok sam još bila živa –
i čekala te…

Adrijene, nemoj da se duriš!
Vrati se!…
U redu, grešila sam…
duge godine nisam se vraćala kući
ali sam ti uvek krila
da je to zato što sam bila u zatvoru!
Grešila sam, priznajem…
često sam tukla psa,
ali sam te volela!…

Adrijene, nemoj da se duriš!
Vrati se!…

Napisao: Žak Prever

UTJEHA KOSE

Gled’o sam te, sinoć. U snu. Tužnu. Mrtvu.
U dvorani, kobnoj, u idili cvijeća,
Na visokom odru, u agoniji svijeća,
Gotov da ti predam život kao žrtvu.

Nisam plak’o. Nisam. Zapanjen sam stao
U dvorani, kobnoj, punoj smrti, krasne
Sumnjajući da su tamne oči jasne
Odakle mi nekad bolji život sjao.

Sve, baš, sve je mrtvo: oči, dah i ruke,
Sve što očajanjem htjedoh da oživim –
U slijepoj stravi i u strasti muke,

U dvorani, kobnoj, mislima, u sivim…
Samo kosa, tvoja, još je bila živa, –
Pa mi reče: Miruj! U smrti se sniva…

Napisao: Antun Gustav Matoš

JESTE DOĐU MENI

Jeste dođu meni moje lude bubice,
jeste salete me neke crne ulice
al
zato ćeš ti kao stara kučka
skapati jednom posle dobrog ručka.

Jeste pošašave katkad moji damari
jeste spopadnu me užasi i darmari
al
ti si za mene pročitana knjiga
i ko te sad čita baš je mene briga

Jeste mnogi pamte moje pijane zore
jeste o meni se priča sve najgore
al
tebe više do jutra ne čeka
pesnik koji te za noć voleo dva veka

Jeste mene će anđeli od prakse
po nalogu zvezda zauvek da uhapse
al
tvoje srce biva sve lihtije
i život ti se menja u pihtije

Jeste jesam širio laži kao gubu
jesu mene mrtvog videli u klubu
al
kao i uvek kad god sam to hteo
čim je svanulo ja sam oživeo

Sad u šumskoj kući zbratimljen sa šumom
poručujem trista čajeva sa rumom
al to je samo slučajno (onako)
jeste
to je zato da ne bih zaplako

I moram ti reći već šenulim umom
dobra stvar ti čajevi sa rumom
još da si ti tu zveri moja davna
bila bi to čajanka nepojmljiva slavna

Napisao: Branislav Brana Petrović

NIKO TE NIJE ZAMENIO

Niko te ovde zameniti neće:
prazna je tvoja stolica, tvoj kut.
I u knjizi mi niko ne okreće
strane – nedočitane ovaj put.

U letnje veče – nikoga uz mene
da s praga gleda zvezdani ekran.
I nikog da se zadivljeno prene –
na buket, još u rano jutro bran.

Kad drhtim, nema kog da mi ogrne
sada u topli šal ramena, ta.
U žezi – s vodom vitoškom što trne –
nikoga nežno čašu da mi da.

Opet godina za godinom mine
i smenjuju se sezone kraj nas.
Viju se bure, ruše se lavine
i grane krši čas plod, a sneg čas…

I vidnog, da u domu opomene,
ničeg od tebe u čas svekolik –
nit’ kakve stvari tvoje omiljene,
niti u ramu na zidu tvoj lik.

Ogrćeš me tim zrakom što se vije,
u mojoj krvi tvoje bilo vri –
niko te ovde zamenio nije,
u kući, gde još i ne uđe ti…

Napisala: Jelisaveta Bagrjana

Prepevao: Stevan Raičković

NEUSPEH

Ilija Sergejič Peplov i žena mu Kleopatra Petrovna, stajali su kod vrata pa su žudno i željno osluškivali. Tamo, iza vrata, u maloj sali, dešavala se, po svoj prilici, izjava ljubavi, a izjavljivali je njihova kći Natašenjka i učitelj građanske škole Šćupkin.

– Trza! – šaptao je Peplov drhteći od nestrpljenja i tarući ruke. – Pazi, sad, Petrovna, čim počnu da govore o osećanjima, odmah ikonu sa zida skidaj pa ćemo ući da ih blagoslovimo… Zateći ćemo ih na samom delu… A blagoslov s ikonom je svet i nenarušiv!… Posle nam ne umače, pa makar nas i sudu tužio…

A tamo, iza vrata, vodio se ovakav razgovor:

– Ostavite, vi, vaš karakter – govorio je Šćupkin paleći šibicu o svoje karirane pantalone. – Nikakavih pisama, ja, vama, pisao, nisam!

– Gle’te, molim vas! Mislite ja ne poznajem vaš rukopis! – kikotala se devojka, afektirano i pocikujući i svaki čas pogledajući u ogledalo. – Odmah sam poznala! I kako ste čudni! Neki ste nastavnik lepog pisanja, a pišete svračjim nogama! Pa kakav ste vi nastavnik pisanja kad sami rđavo pišete?!

– Hm!… To ništa ne znači. U lepom pisanju nije glavno rukopis, gospođice, glavno je da se učenik ne zaboravlja. Nekog, lenjirem, po glavi, mlatnem, nekog nateram da kleči na… A i šta mi je, opet,  rukopis! Ništavna stvar! Njekrasov je, pisac, bio, a sramota je pogledati kako je izgledao njegov rukopis! U celokupnim delima, iznesen je primer njegovog rukopisa, izvolite pa…

– Znam, al’ ono je Njekrasov, a ovo ste vi… (uzdah). Ja bih za pisca sa zadovoljstvom pošla! On bi mi stalno pesme za uspomenu pisao! Oh!…

– Pa pesme vam i ja mogu pisati, ako želite?!

– A o čem vi možete pisati?!

– O ljubavi… o osećanjima… o vašim očima… Pamet da vam se pomeri kad pročitate… Kao kiša ćete plakati!… A ako vam napišem poetične stihove, onda ćete mi, valjda, dozvoliti i ručicu da vam poljubim?!

– Vrlo važno!… Možete, ako ćete… i sad da poljubite!

Šćupkin poskoči pa, izbečivši oči, prionu uz punačku ručicu koja je mirisala na sapun od jaja…

– Skidaj ikonu – užurba se Peplov munuvši rukom svoju ženu, pobledeo od uzbuđenja i zakopčavajući se.

Pa ni sekund ne oklevajući, Peplov širom otvori vrata.

– Deco!!! – viknu, on, dižući ruke put neba i plačljivo žmirkajući. – Gospod će vas blagosloviti, deco moja!!!… Živite… plodite se… množite se!!!…

– I… i ja vas blagosiljam!!! – prozbori majka plačući od sreće. – Srećni bili, mili moji! O, ta vi mi jedino moje blago oduzimate! – obrati se ona Šćupkinu. – Pa volite moju kćer, čuvajte mi je…

Šćupkin zinu od iznenađenja i straha.

Ulazak roditelja, bio je tako iznenadan i smeo da nije mogao ni reči da progovori.

“Ukebaše me! Sputaše me!” – pomisli on, pretrnuo od straha. – “Klopka se sklopila. Iz ove kože nikud!”

I on pokorno podmetnu glavu kao da bi da kaže: „Evo, uzmite je – pobeđen sam!“

– Bla… blagosiljam… – nastavi tata, pa i on zaplaka. – Natašenjka, dete moje… stani tu do njega… Daj ikonu, Petrovna…

Ali – tu – roditelj – najednom prestade da plače – a lice mu se sve iskrivi od besa…

– Krljo jedna! – reče on ženi ljutito. – Glupa glavo! Kakva ti je to ikona?!

– Ej, naopako i u zao čas!…

Šta se desilo?

Nastavnik lepog pisanja, bojažljivo diže oči i vide da je spasen: onako, u žurbi, mamica je zgrabila sa zida, umesto ikone – portret pisca Lažečnjikova!!!

Starac Peplov i njegova supruga Kleopatra Petrovna, s portretom u rukama, stajahu zbunjeni, ne znajući šta da rade i šta da kažu…

Nastavnik lepog pisanja iskoristi zabunu pa – strugnu…

Napisao: Anton Pavlovič Čehov

ČINOVNIKOVA SMRT

Jedne divne večeri, isto tako divan ekonom Ivan Dimitrič Červjakov, sedeo je u drugom redu pozorišnih fotelja i gledao pomoću dogleda „Korneviljska zvona“. Gledao je i osećao se na vrhuncu sreće. Kad, odjednom…

U pripovetkama se često sreće ovo „kad, odjednom“. Pisci imaju pravo: život je tako pun iznenađenja! Odjednom mu se lice namršti, oči se upola sklopiše, disanje se zaustavi… skinuo je dogled s očiju, nagnuo se i… apćiha!!!… Kao što vidite, kinuo je…

Kijanje nije zabranjeno, nikom i nigde. Kijaju i seljaci, i šefovi policije, a ponekad, čak, i tajni savetnici. Svi kijaju.

Červjakov se nije nimalo zbunio, obrisao se maramicom i kao lepo vaspitan čovek pogledao oko sebe: da nije kog, slučajno, uznemirio kijanjem? Ali se tek sad morao zbuniti…

Video je kako stračić koji je sedeo ispred njega u prvom redu fotelja, brižljivo briše rukavicom svoju ćelu i vrat i nešto gunđa!!!

Červjakov je u starčiću prepoznao visokog činovnika Brižalova koji je imao rang generala i služio u direkciji saobraćaja!!!

„Uprskao sam ga pljuvačkom!“ pomisli Červjakov. „Nije moj starešina, ali je ipak neprijatno. Treba se izviniti!“

Červjakov se nakašlja, naže se napred i reče šapatom generalu na uvo:

– Izvinite, Vaše prevashodstvo, ja sam vas poprskao pljuvačkom… Sasvim slučajno sam…

– Molim, molim…

– Tako vam Boga, oprostite. Verujte… nisam hteo.

– Ta sedite, molim vas! Pustite me da slušam!…

Červjakov se zbuni, glupo se osmehnu i poče da gleda scenu. Gledao je, ali više nije osećao blaženstvo. Počelo ga je mučiti nespokojstvo.
Za vreme pauze, prišao je Brižalovu, povrteo se oko njega i, kad je savladao strah, promrmljao je:

– Ja sam Vas poprskao, vaše prevashodstvo… Izvinite… jer sam… sasvim nehotice…

– Manite, molim Vas… Ja sam već i zaboravio, a vi sve istu pesmu! – reče general, a donja mu usna zadrhta od ljutine.

„Zaboravio, a oči mu pune zlobe“, pomisli Červjakov podozrivo pogledajući generala. „Neće ni da govori. Treba mu objasniti da ja uopšte nisam hteo… da je, to, zakon prirode… jer može pomisliti kako sam hteo da ga pljunem! Ako sad ne misli, kasnije će pomisliti!…“

Kad je došao kući, Červjakov ispriča ženi šta mu se desilo.

Učini mu se da je žena suviše lakomisleno gledala na celu stvar; bila je malo uplašena, a kad je čula da je Brižalov iz druge ustanove, umirila se.

– Pa ipak idi, izvini se – reče. – Pomisliće… ne umeš da se ponašaš u društvu!

– U tom i jest nevolja! Izvinjavao sam se, a on… nekako čudno… nijedne ljudske reči da kaže. Doduše, nije ni bilo vremena za razgovor…

Sutradan, Červjakov obuče novu uniformu, podšiša se i pođe Brižalovu da mu objasni…

Kad je ušao u generalovu sobu za primanje stranaka, ugleda mnogo molilaca, a među njima i samog generala koji je već počeo da prima molbe. Pošto je saslušao nekoliko molilaca, general pogleda na Červjakova.

– Sinoć, u „Arkadiji“, ako se sećate, Vaše prevashodstvo – poče da raportira ekonom – kinuo sam i… nehotice Vas poprskao… Izvin…

– Koješta… šta Vam pada na pamet!… Šta vi želite? – obrati se general sledećem moliocu.

„Neće ni da čuje!“ pomisli Červjakov i preblede. „Znači, ljuti se… Ne, ovo se ne sme tako ostaviti… Objasniću mu…“

Kad je general završio razgovor i s poslednjim moliocem i pošao u svoj kabinet, Červjakov koraknu za njim i promrmlja:

– Vaše prevashodstvo! Usuđujem se da uznemirim Vaše prevashodstvo, ali to činim, mogu reći, jedino iz osećanja kajanja!… Nisam namerno, i sami izvolite znati!

General zlovoljno iskrivi lice i odmahnu rukom.

– Pa Vi se prosto podsmevate, poštovani gospodine – reče i nestade iza vrata.

„Kakvo podsmevanje?!“ pomisli Červjakov. „Nema tu nikakvog podsmevanja! General, pa ne može da shvati! Kad je tako, neću više ni da se izvinjavam ovom fanfaronu! Neka ide dođavola! Napisaću mu pismo, ali,  dolaziti, neću! Bogami neću!“

Tako je mislio Červjakov idući kući…

Ali pismo generalu nije napisao. Mislio je, mislio, ali nikako nije mogao da smisli to pismo.

Morao je, sutradan, opet da ode i  objasni stvar…

– Ja sam dolazio juče i uznemirio Vaše prevashodstvo – promrmlja kad ga general malo začuđeno pogleda – ne zato da nekog ismevam, kao što ste Vi izvoleli reći. Ja sam se izvinjavao zato što sam kinuo i poprskao Vas… a nije mi bilo ni na kraj pameti da nekog ismevam… Otkud ja smem da ismevam?! Kad bismo se mi podsmevali, onda, znači, nikakvog poštovanja prema ličnostima… ne bi bilo…

– Napolje!!! – dreknu general iznenada, sav pomodreo i uzdrhtao od besa.

– Šta?! – zapita šapatom Červjakov, premro od užasa.

– Napolje!!! – ponovi general i zalupa nogama.

Červjakovu se u utrobi nešto prekide.

Obnevideo i ogluveo, on leđima ustuknu prema vratima, iziđe na ulicu i ode posrćući…

Kad je kao u bunilu došao kući, legao je na divan ne skidajući uniformu i… umro.

Napisao: Anton Pavlovič Čehov

SEDMA ŠLjIVA

Na meni je sedam zrelih šljiva
On je pružio ruku i ubrao jednu
Sladak mirisan sok
Prostrujao mu je jezikom
Ostalo je još šest

Gde ste gde ste ljubavnici

Ovaj beše brze krvi
Levom jednu desnom drugu
Pa u strasna usta
Istopiše mu se obe šljive
Njemu slast mednog zalogaja
Meni trzaj srca
Ostadoše još četiri

Gde ste ostali ljubavnici

O o o jednu je ubrao ustima
Poljubio me jezikom
A drugu je ubrao rukom do srca
Baš mi prija
Ostale su još dve

Požurite ljubavnici zima stiže

On se dugo mučio da je dohvati
Poskočio je
Zavrteo mi peteljku
Ostala je još jedna

Visoko previsoko

Zašto toliko visoko
Ko će tebe dohvatiti

Tvoje blago melem-telo
Neće naći željna usta

Sedma šljiva
Uvenuće

Ljubiće je samo
Mrazni severac
Ali sedma šljiva
To neće osetiti

Samo moje srce

Veliborovo borovo ovo

Napisao: Velibor Mihić

Izvor: internet

Priredio: Velibor Mihić

oOOo

Ostavite komentar

Ostavite komentar