Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

LJUBAV PREMA DRUGIMA?

Šta je u stvari licemerni humanizam prema svetu nevladinih organizacija prema onome šta je ljubav prema bližnjem svom

 

Najteže je suprotstavljati se predrasudama, kako negativnim, tako i (formalno) „pozitivnim“. A posebno je to slučaj sa „humanističkim“ zamkama i tobož plemenitim (a, u stvari, po dušu kobnim) postupcima.

Ipak, ne smemo se ustručavati da nas mnogi, ako mora, i pogrešno razumeju, pa čak se (iz svog nerazumevanja stvari) i sablazne, kad izgovaramo neprijatne i mnogima teško svarljive istine.

Ruka u ruci - humanizam prema svetu ili ljubav prema bližnjem svom

Ovakav uvod je neophodan, pošto sada nameravam da progovorim koju o GREHU „LjUBAVI PREMA DRUGIMA“.

O najapstraktnijoj i najopasnijoj sablazni naše društvene fatamorgane.

Pre svega, ne postoje nikakvi „DRUGI“, oni što nemaju lik ni ime, oni koji svojom apstraktnom i nekonkretnom opštošću nikako ne mogu, niti smeju da zamene NAŠE BLIŽNjE. Kao što ne postoje ni nekakva „ljudska prava“, po pravilu jedino u funkciji političkog porobljavanja i medijskog ucenjivanja svih nepokornih i slobodoljubivih nacionalnih i državnih zajednica.

Nimalo slučajno, veliki evropski kontrarevolucionarni mislilac Žozef de Mestr (potpuno u duhu ovih misli) je napisao, još pre dva veka: „Nema na svetu čoveka. U svom životu viđao sam Francuze, Italijane, Ruse; zahvaljujući Monteskjeu znam, čak, da je moguće biti i Persijanac, ali što se tiče čoveka izjavljujem da ga u čitavom svom životu nisam nikada sreo – ako i postoji ja za njega ne znam“. Zato što u stvari i ne postoji taj „statistički čovek“, apstraktno i veštački odvojen od konkretnog imena, životnog iskustva, porekla, zavičaja, predrasuda i ubeđenja, nacionalnosti, veroispovesti, svojih ljubavi i mržnji, ličnih i karakternih osobina, vrlina i mana… i svega onig bez čega uopšte ni ne postojimo (osim u teorijskim sociološkim formulama i unutar demagoškog sistema političkih i ekonomskih zloupotreba najrazličitijih vrsta).

Ne postoji nikakav „čovek“, taj omiljeni i unosni objekt profesionalnog „humanizma“, omiljeni predmet najokrutnijih i najlicemernijih manipulacija globalnih medija i takozvanih „nevladinih organizacija“. Nema ga, ili, možda, postoji samo na nivou fantastičnih priča i kafanskih razglabanja.

Koliko su krokodilske suze iskrene i zasnovane na iskrenim osećanjima – e, isto toliko su vredni i istiniti humanistički vapaji (o „potrebi za boljim svetom“ i „tragičnoj sudbini obespravljenih ljudi“) ovih bestidnih čovekolikih reptila iz „nevladinog sektora“, sa sve njihovom „instant-saosećajnošću“, „dirljivom i efektnom recitacijom“ i uvek spremnim brojem žiro-računa.

„DRUGOLjUBLjE“ ne postoji, sem kao zloupotreba i laž.

Postoji realna LjUBAV PREMA BLIŽNjEM SVOM, utemeljena na konkretnoj ljubavi prema sebi i svojoj porodici. Sve to po koncentričnim krugovima „organskog povećavanja bliskosti“: od najužeg kruga najbližih i najmilijih, pa preko prijatelja, poznanika, sugrađana. zemljaka, pripadnika našeg roda, vere, kontinenta i, na kraju, planete.

Svako preskakanje ovog redosleda svedoči samo o ordinarnoj prevari, ispranom mozgu ili duševnom poremećaju.

Oni koji se bave „ljudskim pravima“ dalekih nam i nepoznatih nacija, manjina i plemena, a, pritom, prenebregavaju osnovna prava na samobitnost, bezbednost i identitet svojih sunarodnika su, po svakoj logici: najobičnije varalice, lažovi, okupatorski kolaboranti („kvislinzi“ naše epohe), bezdušni politikanti i trgovci najnižim i najsebičnijim interesima.

Zato se ne dajte zbuniti kad vas neki od ovih licemera i demagoga napadne jer vam je „rođeno – bliže i važnije od dalekog i nepoznatog (a danonoćno naturanog svim medijskim sredstvima i metodama)“.

Ne popuštajte i ne dopustite da vas pomodne i hipnotisane „humanističke trepetljike“ (što trepte na svaki mig medija i „globalnih nesreća“) proglase „nečovečnim“ i „ravnodušnim prema sudbini nesrećnih i ojađenih ljudi“.

Oni nek rade šta god žele, a vaše je da se kako znate i umete oduprete tom licemernom čuđenju i da svu svoju snagu, sve svoje suze, vreme, osećanja i poneki dinar usmerite ka nekom sasvim konkretnom stradalniku iz vaše i naše okoline. Da ne dođemo u situaciju da ne razgovaramo čak ni sa članovima svoje porodice i da prezrivo previđamo realne muke stradalnika našeg roda i naše vere, a sve zbog par propagandnih poena i besmislenog (jer sasvim nerealnog) osećanja da, umesto toga, „saosećamo sa celim svetim“.

Dragoslav Bokan

Izvor: FB profil autora

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: