Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Život

Pijavica

 

PIJAVICA

Kratka priča iz života

 

– Ode Kojo!

– Ode, Boga mi, ode.

– Siromah…

– Šta ćeš? To nas sve čeka. Trčiš, radiš, i na kraju dva metra bez geometra. Nekom krst, nekom nišan, i to je sve. Đe si bio? Niđe! Šta si radio? Ništa!

– Aj’ Boga ti, nemoj više o tome, već dodaj tu šišu da potegnem, ako je još štogod u njoj ostalo. Da se malo zagrijem i grlo pokvasim.

– Evo je, vala’, pa potegni koliko moreš. Nek’ bude za gazda Kojinu dušu. Prošle nedelje sam, moj Meho, baš ovde na ovom mjestu sa njim sjedio. Pokoj mu duši, u zadnje vrijeme bio je nešto ters. Znaš, autobus je malo kasnio, a on se uz’odo. Uzela ga neka ljutina i tersiluk, pa nikako da se smiri i sjedne k’o čo’ek, već sve nešto tamo, vamo. Jedva ga nagovorih da sjednemo k’o ljudi, i po jednu u miru zapalimo.

Nadgrobni stećak i priča Pijavica

– Ko bi ga znao Đorđane? Možda ga je ta ljutina i dohakala? Znaš, nije dobro kad se čo’ek ljuti i pali za svaku sitnicu, a ništa gore ne obara stara čoeka od ljutine i tersiluka. Zato sam ja još davno sebi rek’o, da neću da se ljutim i sekiram ni za šta na ovome svijetu, pa ako ’oće neka i Vrbas teče uzbrdo. Baš me briga! Neka sve bude kako mora biti. Ja što sam do sada uradio i postig’o, meni dosta, a ko ’oće bolje i više, neka zasuče rukave, pa neka radi i šta ’oće i koliko ’oće. A da pravo kažem, mene je ona moja žena u pamet dovela i oči mi otvorila.

Jednom tako ona nešto zabrlja, a ja se uzjogunim i počnem da vičem. Ona k’o da ništa ne čuje. Mrtva hladna. Prvo me onako k’o preko kufera pogleda, pa će onda komšinici: „Vidiš moja Fato, muško kada stari, sve mu slabi, a samo ljutina raste!“

Slušam ja nju šta kaže, pa mislim u sebi: „E vala’, ne bi ja Meho ako ti mene ikada vidiš ljuta, a to što mi slabi, neka slabi, ali ćeš se još načekati dok potpuno kapitulira“.

– E znaš da ti je ta dobra. Aferim! Samo ako ’oćeš da tako bude, onda Boga mi, batali rakiju, jer ona mu je najveći dušman.

– Ma ja šta da ću bataliti. Već sam batalio. Kako neću? Moram bataliti. Litra loze otišla na tristoipedeset ’iljada.

– Stari’?

– Stari’ ili novi’. Meni je sve jedno. Treba ih zaradit’, a nemaš đe.

– Mani, bolan Meho pare i zaradu, i nemoj o tome misliti. Važno je da čo’ek ima nafake. Eto, gazda Kojo je puno radio i dosta zarađivao. Samo na krmadi koliko je silni’ para zgrn’o? Prošle godine je za svoju kuću i čeljad tri krmka oborio. I to kakva krmka? U svakom je bilo blizu dvjesto kila. Mesine, kobasica, krvavica, čvaraka, masti i slanine koliko ’oćeš. Puna kuća! I Boga mi dragoga, sve su oni to skrkali.

– Pa zar sve to samo on i žena?

– Ma nisu samo oni. Znaš da mu je onaj stariji sin doktor u Beogradu, a kćer se udala za nekog glumca u Sarajevu. Čim on krmka povali, eto njih s kolima. Ko naručeni. Stignu oni taman kad se mast istopi. Onako na vruće čvarke. Nagnjetu u gepeke koliko može stati, i onda daj gas, pa niz džadu do velike čaršije.

Ali, ne treba griješiti dušu, ostalo bi i njemu dosta. I više nego što mu je trebalo. Pa jesi li ga vidio koliki je bio? Bog da prosti, kada je umro, jedva su ga iz kuće iznjeli. Baš kada su ga nosili gore uza stranu prema groblju, ljudi se sve savijaju od silna tereta, a ja se nešto sjetih onoga hodže što je onomad tamo neđe rek’o da svaki onaj ko jede krmetinu i sam postane k’o krmak. Digoše onda na njega veliku ampu, k’o da je čitav svijet prevrn’o, a Boga mi istinitog, im’o je pravo. Šta je drugo govorio, to ja ne znam, ali što se tiče krmetine, sto posto je bio u pravu. Jeste brate, kada čovjek svaki dan ždere krvavice, čvarke, slaninu i sve one druge „suvenire“, sve mu se žile u tijelu brzo zamaste i začepe, pa onda eto belaja. Mora ga, bolan drmnuti, ja šlog ja infrakt. To ti je k’o Bog. To mu ne gine kako god krene.

– Da pravo kažem – nastavi Meho – ja se neću mješati u hodžine priče i razgovore. To neka drugi vagaju i sude, ali kako god nije dobro da se čovjek slabo hrani i gladuje, isto tako ne valja ni kada se prežderava. Pogotovo ako jede puno mesa i masnoće.

Zato, slušaj, da ti ispričam što sam ja, još dok sam bio mali, čuo kako su stari ljudi pričali o jednom silnom begu, što je nekada bio velika vlast u našem kraju. To je bila jaka i bjesna ljudina. Kada je jašio konja, sva se zemlja pod njim tresla, a svako ko ga je vidio, brzo je bježao da mu se skloni sa puta. I ’rišćani i obični muslimani koji nisu bili age i begovi. A bilo je, kažu, i aga koji su od njega zazirali. A baška što je bio prčevit. Kažu da je najveći merak im’o na Čerkeskinje, što su mu kupovali i dovodili čak iz Rusije, tamo preko Crnog mora. Jednom su mu doveli neku taze mladicu čak iz Gruzije. Vele da je bila neviđena ljepota da se tako nešto ne može ni zamisliti. Onako koža joj bila k’o od kadife, a bijela, bijela k’o mlijeko. A kosa crna. Pa obrve i trepavice duge, pa crne. Ma sve joj je bilo onako crno k’o u najcrnjeg gavrana. A oči? Ma to ti je bolje da ne govorim, jer to je teško i pojmiti, a kamo li jezikom opisati. Krupne, pa crne, a kada, kažu, pogleda onako iskosa, ne znaš jel’ cura il’ zmaj? Pa aj’ sad, nek se nađe neko ko more odoliti toj ljepoti.

I tako nju doveli, pa je smjestili u ženske odaje. Okupali, nakitili i namirisali. Eto, sve je bilo gotovo. Samo da beg dođe i uradi što je naumio. Ali, ne lezi vraže! Beg je im’o jednog hećima. To je bio pravi turski hećim (=lekar) iz Anadolije. On je bio jedini čo’ek koji je begu smio nešto zabraniti i zapovjediti. Samo je njega beg htjeo poslušati i učiniti kako on kaže.

Elem, sad ćeš vidit’, šta će hećim uraditi. Kada se beg okupao i za đerdek (=bračna soba) spremio, hećim mu reče da sjedne i zine da mu nešto vidi u ustima. I kada mu je, kako su pričali, vidio debele crne žile ispod jezika, odmah je oferčio da mu je krv silna i jaka, i da, kad se curi primake, od silna meraka, more da mu pukne srce. Kada je sve to dobro vidio, hećim naredi begu da legne potrbuške, pa mu onda na vrat metne pijavice, da mu ispiju ono krvi što ima previše. I tako mu stavlj’o pijavice tri puta, i svaki put ih pustio da sisaju krvi dok se ne nadmu i same otpadnu. I kada je sve to bilo gotovo, onda ga je pustio da ide u đerdek i da se sa curom sastane.

I znaš, ja sve nešto mislim, da to sve ima svoje opravdanje. Kada neko puno ždere mesinu i voli masno, možda bi mu bilo dobro koji put pijavice pustiti. Znaš, da pijavice nisu korisne, ne bi ih onda Švabe kupovale i devizama plaćale.

Da je pokojni gazda Kojo to znao, pa da je srećom koju pijavicu na sebe pustio, možda sada ne bi pod zemljom ležao, već bi ovde zajedno teferičili.

– Ima u toj tvojoj priči neke istine – potvrdi Đorđan i nastavi – Moja pokojna baba Stana je pričala kako je nekada davno, bila jedna porodica u kojoj su ljudi često mladi umirali. Sve zdravi i u najboljim godinama. I sve srce. Za četiri godine četiri mejita (=pokojnika) iz kuće iznijeli. Muka i pokora. Da Bog sačuva od takve nevolje i najgoreg hajduka.

– Onda jednog dana naiđe neka prosjakinja i traži tamo od jedne žene da joj gata. A žena sva u jadu i čemeru joj kaže:

– Ajde draga moja, šta da mi gataš. Meni je sve izgatano. Četiri sam ja mejita iz kuće ispratila. Meni niko pomoći i ništa izgatati ne može. – Onda joj ova prosjakinja reče da joj sve ispriča kako i od čega su joj čeljadi pomrla. I kada joj je to sve lijepo izredala, onda joj kaže da za tu boljku ima siguran lijek. I donese pijavice. Zatim je posavjetovala da čovjek, kada počne da mu se nesvjesti, ili mu se u glavi vrti i napinje, ili mu tijelo trne, osobito lijeva strana, i kada ga u srcu probada i žiga, samo neka legne i stavi pijavice i u miru leži, pa da bude bez brige, jer će sve biti dobro da bolje biti ne može. I od kako su tako počeli raditi, više nije bilo umiranja.

Zato i ja mislim da su pijavice dobre i korisne, al’ ajde đe ćeš sada nać’ pijavice? A što i da ih tražiš? Ajde brate doktoru i daj krv dobrovoljno za one što se u bolnicama muče i čekaju na operacije, jer nema dovoljno krvi da im se pomogne. Eto, ja znam jednog čo’eka u čaršiji koji nekoliko puta godišnje dobrovoljno daje krv i svojim troškom putuje do bolnice, kada ga oni tamo pozovu telefonom. Neću ti reći njegovo ime, jer on ne želi da se to zna. Pitam ga jednom, zašto to radi, a on mi reče: „To je, bolan, od dvostruke koristi. Prvo, sam sebe olakšavaš i život produžuješ, i drugo, vataš duši mjesta na onome svijetu, jer nema bolje vjere ni molitve od one kada čovjek čovjeku u nevolji priteče“.

– Slažem se sa tobom Đorđane – nastavi Meho – ta ti je beli pametna, ali ja bih još nešto na to sve da dometnem. Ja mislim da ti je od svega najbolje kada insan ima sreću da ga zapadne zdrava žena, jake krvi koja ti rano zorom legne na učkur i ne da nikud, dok ne obaviš sve kako treba i kako to priroda zahtjeva. To ti je, dragoviću moj, najbolja pijavica i najbolji doktor i za srce i za dušu, pa dok te tako redovno muštra, ne boj se ni šloga ni infrakta. Samo ti se može desiti da pod stare dane počneš onako na široko da gaziš, i iskriviš leđa, k’o da te je, ne budi primjenjeno, sam karakonđule zajašio.

 

 

Branko Mićić

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280