Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Život

Radoje Kompirović akademski slikar iz Zubinog Potoka

 

BEZ RELIGIJE UMETNOST GUBI SMISAO

Radoje Kompirović je mladi akademski slikar iz Zubinog Potoka. Predstavljamo njegov pogled na savremenu umetnost

 

Današnju umetnost je nemoguće odrediti i definisati. Na prvi pogled ona deluje tako da se slikarstvom, na primer, može baviti i neko ko ne zna da crta ili muzikom i onaj ko nema sluha niti zna da svira… a da bi se objasnila dovoljne su dve reči – super i kul. –Kako je umetnost vremenom propadala tako se i duhovnost kod ljudi gasila, kaže Radoje Kompirović

Radoje Kompirović akademski slikar iz Zubinog Potoka
Neimenovana slika – Radoje Kompirović akademski slikar

Mladi akademski slikar iz Zubinog Potoka rođen je u Pljevljima 1989. godine. Odmah po rođenju porodica se preselila u Sarajevo gde je živela samo do sudbonosne 1992. godine, kada je počeo da besni rat u Bosni. Iste godine porodica se vraća na Kosovo i Metohiju i nastavlja da živi u Zubinom Potoku. Radoje Kompirović je po završetku osnovne i srednje škole diplomirao na Fakultetu umetnosti u Kosovskoj Mitrovici u klasi profesora Zorana Furunovića. Po završenim studijama odlazi u Beograd gde živi i stvara. Pred sobom imamo mladog likovnog umetnika koji kritički razmišlja o svemu pa i o svom talentu i stvaranju ali i o društvenim okolnostima naše stvarnosti. Kritički ton ovog visokoškolovanog čoveka usmeren je na sveukupnu savremenu umetnost sa posebnim akcentom na slikarstvo.

Talenat podrazumeva odgovornost

O izboru studija i buduće profesije iskreno priča:

– Od najranijeg detinjstva ispoljavao sam sklonost i ljubav prema crtanju. Sa odrastanjem sam, međutim, počeo da sumnjam u svoj talenat i već u osnovnoj školi odbacio sam mogućnost da jednog dana postanem slikar, jer sam mislio da je za to potreban neki izuzetan dar. Ono što će presudno uticati da se ja ipak opredelim za slikarstvo je druženje sa Dragoslavom Božovićem, slikarom iz mog kraja. On me je uveo u taj svet, svet ideja i mašte, svet kakav umetnik nosi u sebi. Kasnije sam upisao i fakultet i tu stekao neophodna znanja i veštine. Posebno mi je značilo druženje sa vrhunskim majstorima Momirom Kneževićem, Veselinom Rajovićem i drugima. Uz njih sam savladao zanat i naučio kako da svoj unutrašnji svet podelim sa drugima na likovni način, kaže Radoje Kompirović.

Za njega je bilo važno da svoje unutrašnje biće, kombinacijom duha i boja pretoči u sliku. Podseća na faktore koji utiču na stvaranje mladih ljudi koji nose umetnički naboj i kreativnost u sebi. Posebno ističe značaj okruženja i ljudi sa kojima se čovek druži, mesto u kome se živi, literaturu kojom se napaja, filmove koje gleda…

– Energije koje mlad umetnik upija transponuju se u njegov likovni govor i istim duhom kojim je on bio nadahnut, dok se tim delom bavi, zrači i njegovo delo. Jako je važno da jedan talentovan čovek, bude svestan svoje odgovornosti jer taj talenat nije nešto njegovo – lično, nego dar Božiji, i on je dužan da ga umnoži da bude drugima na korist, kaže naš sagovornik.

Na suštinsko pitanje šta je i čemu umetnost i kultura, usledio je odgovor:

– Dolazimo do činjenice da je umetnost u svom prvobitnom obliku, u svom likovnom i muzičkom izrazu, nastala od kulta i bila u ulozi kulta. I sam kult, prema najstarijim rečnicima stranih izraza, označava poštovanje božanstva. A Bog je taj vrhovni umetnik, Tvorac svega vidljivog i nevidljivog i samog čoveka. Stvorivši čoveka po svom obliku daje mu um i mogućnost da i sam stvara i po svojoj kreativnosti postane mali bog. Cilj umetnosti je da oplemenjuje, produhovljuje, da leči.

Boja može imati jače dejstvo od reči

Kritički se osvrnuvši na savremene tokove umetnosti Radoje kaže da lepa umetnost sve više iščezava.

– Umetnost se srozala, ogolila, obosila. Kad čujete pojedine profesore i kritičare da okrivljuju velikog brata, ne možete da ne reagujete. Nije veliki brat kriv što čitavu deceniju ne radi nijedan muzej u Beogradu i što nismo u stanju da snimimo pet dobrih filmova i tome slično. Oni su ti koji treba da ponude ljudima nešto bolje, zanimljivije lepše. Glavni izgovor je da nema novca u kulturi. Neka ga pozajme od velikog brata, on ga ima, kaže Radoje Kompirović.

Slike našeg sagovornika su bezimene i bez potpisa, jer, kako kaže, teško je znati kada je slika definitivna jer uvek fali ono malo na kraju.

– Slikati po sećanju iz mašte, nije lako. Treba početi od nečega, ni iz čega stvoriti nešto. Svakako ne postoji jasna vizija, i nije moguće da slikar ima u glavi jasnu predstavu slike u njenom završnom obliku, smatra Kompirović. Savremenu umetnost je, nastavlja on, teško odrediti, kao i to, kakva treba da bude i šta joj je cilj. Onaj suštinski cilj, mislim da je davno izgubila. Ne postoje nikakve dogme , niti bilo kakva moralna odgovornost, sve je dozvoljeno. Zato i nije retkost da se mladi slikari zapetljaju i zabune pa ne umeju da isplivaju, kaže Radoje Kompirović.

Kompoziciji i koloritu ovaj umetnik daje prednost jer, kako kaže, na taj način postiže ravnotežu i svoj puni izraz. Naziv slike mu nije važan jer boja ima svoj rečnik, vokabular i može imati jače dejstvo i od same reči kao i od oblika elemenata koji se na slici nalaze.

Pored modernog slikarstva Radoje Kompirović se bavi i kopiranjem starih majstora.

– To je najbolji način da se vežba oko i ruka, pomaže mi i da obogatim paletu i odražava se na stvari koje slikam po sećanju, čini ih bogatijim i kvalitetnijim u slikarskom smislu, kaže on.

Savremena umetnost je izgubila cilj

– Današnju umetnost, ako uopšte i može tako da se nazove (to kažem na prvom mestu zbog toga što je izgubila svoj prvobitni cilj, a drugo – smešno je porediti današnje stvaralaštvo sa onim , recimo, pre 19. veka) je nemoguće odrediti i definisati. Na prvi pogled ona deluje tako da se slikanjem može baviti i neko ko ne zna da crta, ili muzikom i onaj koji i nama sluha niti zna da svira… A da bi se objasnila dovoljne su dve reči – super i kul, objašnjava Radoje Kompirović.

– Često čujem od kolega i od ljudi koji se bave umetnošću, nastavlja naš sagovornik, da umetnost treba da ide u korak sa vremenom, da je treba prilagođavati svetu u kome živimo. Ja se nikada ne bih složio sa tim. Naprotiv, mislim da je umetnost, ili bolje rečeno, postepeno propadanje umetnosti, u mnogome doprinelo da se promeni svet. Jer kako je umetnost vremenom propadala tako se i duhovnost kod ljudi gasila. Umetnost kao i religija ne može da zastari , ne može Hrišćanstvo biti staromodno kad je Hristos večno mlad. Ja se zbog toga nalazim u izvesnom raskoraku između one prave lepe umetnosti i ove savremene takozvane umetnosti. Ne mislim, naravno, da ljudi ne treba da se bave ovakvom umetnošću kakva je danas, da ne slušaju turbo-folk i slično. Nego treba postaviti stvari na svoje mesto. Ne dozvoliti onome što se nekada zvalo potkultura da zauzme mesto kulturi.

-Dok je hrišćanska civilizacija bila u središtu ljudskog života, inspirisala je dela neprocenjive i neprolazne vrednosti ostvarene u Evropi. To su dela u oblasti građevinarstva, slikarstva, vajarstva, poezije, društvenih i socijalnih uređenja i ustanova. Koja se to monumentalna umetnička dela civilizacije odolela vremenu od više hiljada godina i ostala u svom prvobitnom obliku nepromenjena? To su dela koja su stvorena i nadahnuta religioznim duhom. Ista ta dela koja mi danas možemo videti u Egiptu, na Kritu, u Carigradu itd. moći će da vide i generacije hiljadama godina posle nas. Za poslednjih 200 godina u Evropi nije urađeno i izgrađeno ništa izuzetno i monumentalno. Nije stvoreno ni blizu nešto tako veličanstveno kao što su katedrale, ili Rafaelovo slikarstvo, Mikelanđelovo vajarstvo, tako da dolazimo do zaključka da umetnost kao i sam čovek gubi smisao i cilj, ukoliko izgubi vezu sa religijom, zaključuje Radoje Kompirović.

 

Slavica Đukić

Novinar Jedinstva

Ostavite komentar

Ostavite komentar