Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Duhovnost

Zašto sam postao pravoslavan vernik od protestanta

 

ŽIVOT U ISKRENOSTI

Američki protestant objašnjava kako i zašto je postao pravoslavni vernik, zašto je smisao života našao u pravoslavlju a ne u protestantizmu, šta je otkrio

 

ZAŠTO SAM POSTAO PRAVOSLAVAN

Kršten sam u Grčkoj Pravoslavnoj Crkvi 1. decembra 1990. Bila je to kulminacija prilično duge lične odiseje koja me je iz središta evangelističkog protestantskog „sektaštva“ odvela u istorijsku Crkvu.

Postoje tri suštinska razloga zbog kojih sam napustio svoje protestantsko nasleđe i pridružio se pravoslavnoj zajednici. Prvo: uverio sam se da su tvrdnje istorijske Crkve – o tome da je ona istinska Crkva – opravdane.

Jagnje Božije - Zašto sam postao pravoslavan vernik od protestanta

Drugo: u raskolničkom haosu protestantizma počeo sam da primećujem ispunjenje strašnih upozorenja Otaca Crkve (upućenih) protiv raskola. To je užurbalo moje traganje za neprekinutim, izvornim i zakonitim, apostolskim poretkom ustanovljenim u istorijskoj Crkvi.

Treće: tokom mnogih godina dok sam pokušavao da budem Hrišćanin, radije nego da „verujem“ u Hrišćanstvo, često sam se pitao zašto je moje putovanje bilo usamljeničko i individualističko. Pitao sam se zbog čega je izgledalo da imam samo nekolicinu duhovnih oružja kojima ću se boriti protiv svog sopstvenog greha. Kada sam počeo da otkrivam istorijsku Crkvu, počeo sam da otkrivam i čitav arsenal duhovnog oružja za koji nikada nisam ni znao da postoji.

Što se tiče prve dve tačke, tj. tvrdnji istorijske Crkve i kritike haotičnog stanja u protestantizmu, na drugom mestu opširno sam pisao o toj temi. Ovde ću se, dakle, uglavnom baviti svojim trećim razlogom – ličnom dimenzijom mog duhovnog putovanja u Crkvu.

Smisao

Svi mi tragamo za smislim svog života. Da bismo pronašli taj smisao, potrebni su nam izvesni nepromenljivi standardi, ciljevi i parametri kojima ćemo izmeriti naš napredak u pravcu da postanemo onakvi kakvi bismo želeli da budemo.

Međutim, ako jednog dana otkrijemo da su naše ideje o tome šta su naši duhovni ciljevi svedene na subjektivne i isključivo lične standarde koje smo sami stvorili, onda je svaka nada za težnjom ka nepromenljivim smislom – da izostavimo transcendentni večni smisao – izgubljena. U duhovnom kontekstu to je jednako otkriću da se ograda u bejzbolu pomera između dva udarca, što bi u celini anuliralo i poništilo svaki smisao izvršavanja „slobodnog udarca“, čak i u slučaju da je on izveden.

Problem protestantizma sadrži se u tome što je čovek nezavisan od Svetog Predanja. „Ograda“ – tradicija – može biti proizvoljno pomerena jer bez apostolskog autoriteta svako protestantsko mišljenje je isto tako dobro kao i mišljenje bilo koje (druge) osobe o tome šta znači biti hrišćanin.

Svaka osoba, na primer, može reći da se pridržava Pisma, ali kako je Sveto Predanje odbačeno ili radikalno izmenjeno, to se pretvara u pojavu da svaka osoba sledi samo svoje subjektivno tumačenje o tome šta smatra da kaže Pismo – svodeći ga na ono šta to „njoj znači“.

Još više zbunjuje protestantski osećaj za značenje bogosluženja. To je udaranje bubnjeva, učešće u propovedima, molitva, pevanje, govorenje raznim jezicima, i šta još? Služi se usnama, ali se protestant nikada neće složiti sa protestantima iz drugih „sekti“ šta je bogosluženje, makar i u crkvi, i rezultat je duhovno toliko haotičan koliko je to bio odnos Kaina i Avelja. Usled toga imamo podatak da svaka od 23.000 protestantskih sekti tvrdi da je ona „istinska crkva“.

Bogosluženje

Možda je najbolji način da se razume razlika između pravoslavlja i protestantizma proširivanje analogije priče o Kainu i Avelju. Protestant pretpostavlja da Bog zaista ne mari da li mu prinosimo jagnje ili „rod zemaljski“. Pravoslavni Hrišćanin, sa druge strane, veruje da način kako vršimo bogosluženje nije lična, subjektivna stvar koju obavljamo po sopstvenom nahođenju, već da je vođstvom Svetog Duha tokom vekova ukorenjeno u svetotajinsku istorijsku Crkvu. Mi možemo, kako uči Crkva, znati kako da vršimo bogosluženje i koji su osnovni elementi svetotajinske prakse koji oblikuju izvorno bogosluženje i crkvena pravila.

Kao rezultat ovog uverenja, pravoslavni Hrišćanin ne upražnjava bogosluženje isključivo kao individualni izraz samoostvarenja maskiran pobožnošću, nego umesto toga prilazi Bogu na osnovu jedinstvenog i zajedničkog istorijskog iskustva Crkve – čitave Crkve – koja uključuje vojujuću Crkvu svetitelja i mučenika isto kao i sadašnju Crkvu na zemlji.

Na ovaj način pravoslavni Hrišćanin nije usamljen u svojim duhovnim traganjima. On nije prinuđen da jednostavno prikuplja i odabira između onoga što mu nudi drevna i moderna „tradicija“ i umesto toga vođen je istorijskim prejemstvom, neospornom, svetotajinskom istinom i apostolskim poretkom. On ne veruje da je njegov episkop episkop zato „što je omiljen“ ili „harizmatičan“, pa čak ni zbog toga što je po svim pitanjima uvek u pravu. Umesto toga, on shvata da je vlast njegovog episkopa izraz istorijskog i zakonitog kontinuiteta zasnovanog na uistinu ontološki istorijskoj Crkvi. Ta Crkva smatra da nema teološkog rascepa između „duhovne“ ili „svetovne“ stvarnosti i umesto toga prihvata svaku relanost, čak i fizički svet, uključujući evharistiju, ikone, episkope i sveštenstvo kao deo Božijeg promisla o ljudima kako bi ih vratio Sebi.

Činjenica je da Pravoslavna Crkva svoje Svete Tajne smatra duhovno-telesnim. Ispovest i rukopoloženje (sveštenstva) su svete tajne, ali su to takođe i brak i evharistija. I kao što Crkva uči o fizičkom, autentičnom apostolskom prejemstvu – predavanju baklje apostolske vlasti, vekovima unazad, u neprekinutom kontinuitetu, sve do Hrista – ona isto tako uči i o fizičkom vaploćenju Hristovom u vremenu, mestu i istoriji. Na taj način oruđa koja Pravoslavna Crkva nudi hrišćaninu da njemu – ili njoj – pomognu u duhovnom putovanju ka Bogu kroz Hrista nisu proizvoljno odbrana ili izmišljena, niti su isključivo „duhovna“, nego su, zaista, deo živog svetotajinskog predanja koje je istinski put, a ne samo jedan od puteva da bi se upodobilo Hristu. Deo tog Svetog Predanja je i sasvim karakterističan oblik bogosluženja i vršenja Svetih Tajni, kao i načina na koji možemo uzrastati da bismo se upodobili Hristu kao delovi zajedničkog tela verujućih.

Legitimitet

Sve to imalo je velikog uticaja na moja lična duhovna traganja kada sam, nakon dugog izučavanja, shvatio da su oblici bogosluženja i Svetih Tajni kakve nudi Pravoslavna Crkva istorijski zakoniti, a ne samovoljni ili izmišljeni od strane pojedinih osoba. Stekao sam dovoljno poverenja u poruku Crkve da uistinu pokušam da započnem da menjam svoj život u skladu sa njenim učenjem. Na primer, počeo sam da odlazim na ispovest da bih stekao poverenje u svog sveštenika i kroz njega i u Sveto Predanje istorijske Crkve i njenog Gospoda. Takođe sam započeo da čitam Sveto Pismo u novom svetlu – sa željom da učenje reči Božije usvojim sa tačke gledišta Svetog Predanja, a ne isključivo sa svog subjektivnog stanovišta ili svojih „osećanja“. Reči „tako uče Sv. Oci“ ili „to je ono čega se Crkva uvek pridržavala“ dale su mom izučavanju Biblije novo značenje a mojoj veri novu sigurnost. Stekao sam veliko lično uverenje u istorijski kontinuitet Crkve, kao i u istorijsku neprekinutost hrišćanske vere. U oblasti bogosluženja i molitve, počeo sam da ih upražnjavam na način kako se to činilo u drevnoj Crkvi, drugim rečima, liturgijski i svetotajinski. Prihvatio sam bogosluženje kakvo je zasnovano u Pravoslavnoj Crkvi, koje je kroz niz episkopa i patrijaraha išlo unazad sve do Apostola i ustanovljeno na način drevne, „prvobitne“ Crkve – Crkve koja je polagala veliku važnost značaju uistinu potvrđenog dokaza istorijske sukcesije sa jednog episkopa na drugog.

Moje izučavanja Pravoslavlje započelo je da stvara veliku razliku u načinu na koji sam shvatao smisao svog života. Između ostalog, nisam više verovao da je moja dužnost da nadmeno kritikujem istorijsku Crkvu, da sakupljam i odabiram olupine na modernoj obali bogosluženja i prakse, kao da je bogosluženje isključivo stvar ličnog ukusa, zadovoljstva ili udobnosti. Umesto toga, počeo sam da shvatam da Sveto Predanje istorijske Crkve treba da izrekne sud nada mnom.

Po prvi put sam shvatio da je bogosluženje deo sabornog i istorijskog čina a ne samo lični, unutrašnji psihološki i privatni čin ličnog izražavanja. Započeo sam da napuštam amerikanizovanu „pluralističku“ viziju o tome šta znači biti hrišćanin – ideju da je dobro da „lično“ verujete u nešto dok god shvatate da to ne mora biti istinito u smislu da ljudi koji u to ne veruju nisu u pravu. Sada razumem da vekovna Crkva ne nudi ljudima samo nadu a hrišćanima sigurnost, nego i to da ona nije samo još jedna od „sekti“. Umesto toga, to je uistinu Crkva. Ta činjenica ne počiva na osećanju, već na istorijskom svedočanstvu i živoj svetotajinskoj, liturgijskoj praksi. I dok samo Bog može suditi ko je spasen a ko ne, čovek može valjano prosuditi ko ili šta je Crkva a šta nije.

Novi život

Što se mene tiče, to razumevanje je dramatično izmenilo moje shvatanje o tome šta znači biti Hrišćanin. Nisam više verovao da je to jedino stvar ličnog izbora ili isključivo subjektivno mišljenje o tome šta čini bogosluženje, molitvu, ispovedanje, tumačenje Svetog Pisma, pokajanje ili Svetu Tajnu. Nisam više video sebe ili svoje lično tumačenje Biblije kao jedini izvor vere. Kao pravoslavni hrišćanin gledao sam Crkvu i Sv. Predanje kao izvor istine – izvor učenja o tome kako da se upodobim Hristu, a to je upravo što znači biti – pre nego postati – Hrišćanin.

Sada, kada mi je otvoren arsenal duhovnog oružja istorijske Crkve, okusio sam te izvanredne duhovne načine samoodbrane. U svojim usamljeničkim protestantskim lutanjima nikada se nisam nadao da ću naći takvu praktičnu pomoć. Sa mojim sveštenikom kao duhovnim ocem, sa mojim dnevnim molitvenim pravilom, sa mojim učešćem u Hristovom životu kroz Svetu Tajnu Evharistije, sa mojom ličnom duhovnošću koja je sada pribrojena većoj celini, ja više nisam usamljeno duhovno siroče -stanovnik protestantske pustinje – već mali deo mnoštva koje ni vrata paklena neće nadvladati.

Nije potrebno da kažem da mi je prihvatanje Pravoslavlja otvorilo nove vidike o tome šta je hrišćanstvo i, što je najvažnije, šta uistinu znači biti Hrišćanin. Štaviše, Pravoslavlje mi je razjasnilo šta je moj cilj u životu. Prema učenju Crkve, smisao života je poštovanje Boga, u Crkvi, u življenju, u lepoti, pa čak i u bolu. Greh nije samo u kršenju pravila već i u prepuštanju bilo čemu što nas udaljuje od naše mogućnosti da sledimo Hrista – uključujući i pogrešne forme proizvoljnog „bogosluženja“. Zahtev za svetošću nije dakle samo u onome što činite, već u onome što postajete. U suštini, glad i žeđ radi pravednosti – radije nego uživanje u propovedi – čine razliku između mog starog protestantskog i novog pravoslavnog zahteva za svetošću, za spasenjem.

Razlog zašto sam postao pravoslavni Hrišćanin je taj što sam unutar Pravoslavne Crkve našao autentičan izraz istorijske vere Hrista, Apostola i Otaca. Taj razlog nije teoretsko ili teološko „dokazivanje“, već razlog koji je vrlo praktičan, budući da su mi kao moralnom invalidu bile potrebne štake – i istorijska izvesnost – koju nudi istorijska zajednica vernih.

 

 

Džon Frensis (Frenki) Šefer

Džon Frensis (Frenki) Šefer je scenarista, filmski režiser i pisac. Njegova najnovija knjiga nosi naziv „Sham Pearls For Real Swine“ („Lažni biseri za prave svinje“). Sa suprugom i decom živi u Masačusetsu. Pre nego što je prešao u Pravoslavlja pripadao je protestantskoj evangelističkoj grupaciji i bio poznat kao njen zagovornik i pisac.

1 komentar

Ostavite komentar