Веселинка Стојковић
Баница
Моја Србија
За баницу треба да си умејáтна.
На баницу се радýјев домаћини.
Баница дочекýје гости.
Баница испрáћа гости.
За баницу ти треба добро брашьнце
И добра сукáљка,
А још боља да си месиља.
Тьнке а голéме корке да су ти,
Сиренце ситно и неко јајце,
Мазьк, богами, малко пóвишке,
Али не óдвише.
Све да је умéрено.
Однапрéд смо на јáстагач месили,
Сьг си имате оправију, астáл.
Ајде, треба да се учиш.
Ће отиднеш у туђу кућу,
Домаћинску, дај боже,
Па треба све да си знајеш.
Прекрсти се
Као за све што почињаш,
– Помóзи-Боже,
Замéси тестьнце какó сьм те учила,,
Малко нека постóји
Докле друго спремиш,
Па засýчи добро рукáви.
Такóј, такóј!
Видиш кaкó умéш.
Тепсију на сокáк да изнéсеш
Да се не посрáмиш.
Убави колца…
Наређáла си ги корке одмерáк.
Огьњце сьм ти наклáла,
Не треба ни да је јако ни слабо,
Пред крај и тиво да је,
Да ти се убаво испéче.
Ни да се препéче,
Ни да је недопéчена.
Као на слунце да си гу пекла,
Такóј треба да је,
А малко и да се ужáри –
Као слунце да је на сьмнувáње,
Или ýвечер, пред заóтку.
Тьг је слатка,
А с мерáк и да гу изнéсеш на астáл.
Кьд дођемо до зьјтинчьк и шићéрчьк,
И благу баницу ће те учим.
С перца од праз, ориз, тикву,
Јабуке, орáси –
Што имамо и што оћеш.
Мајка-ти гу, знајеш, меси –
С тикву само не тьг –
За благи посни дьнови,
За славу и прéславу.
И за гробје, за задýшнице.
Тьг ће корке друкше да ређамо,
А и ће ги печемо, на вршњик,
Пóубава ће је од печене корке.
Польк, польк, ће те наýчим
И сьс развлáчене корке
Баницу да правиш.
Све да си знајеш.
Такóј, ћерко, златниче моје,
Од малéчко се учи.
Ништо неје тешко,
Само треба да оћеш да рабóтиш.
А мораш, и да нећеш.
На прво место –
Дечица да ти несу гладни,
А и на тија људи куде отиднеш,
Треба да ги настóјиш.
Туђа кућа мора да се поштýје,
Па польк, польк, бидне и твоја.
Такóј е тој. Тој си је од век.
О, златниче моје,
Поглéдај какó се пече!
Кьд мајка-ти дође из башчу,
Има да се зарадýје,
Па кьд се сви позбéремо,
Има у слас да гу појéдемо.
Ће тражив и другу баницу.
Такóј, ћерко моја,
Такóј је и мајку-ти мајка учила,
И баба си њојна, а моја другáчка,
Па видиш каквá је домаћица,
Село се дичи с њум.
Учи ми школу, убавињо моја,
Али ми учи и да си домаћица.
Да си ми жива и здрава,
Ћерко моја, златниче моје,
Да си ми имаш домаћина и кућу,
Да си ми једеш сьс златну ложичку,
Да си ми имаш здрави дечица –
Да сте си ми сви у коло
Како овáј баница.
Да ми ти гости дооóдив,
Да ги месиш банице.
И да ме не забрáвиш.
Немој, ћерко.
Ни деду-ти ни мене,
Ни татка-ти ни мајку,
Ни брата-ти ни сестру.
Цел род да си знајеш,
И откýд татка и откýд мајку.
Да си пантиш кућу у којý си се родила,
И да поштýјеш у којý си отишла.
Да не спомињаш и за арно и за лошо,
Па ћев тькóј и тебе и твóјега домаћина.
Све си иде по ред, златьнце моје –
Неје тој од дьньс до јутре.
Бог и људи све уређýјев.
Од век до век тькóј ће је, моја ћерко,
Слунце моје на изгрéвку.
А за дьн Божић ти ће гу месиш бáничку,
Само да дочéкамо.
Ће дочéкамо.
Здравје.
Врање. Четвртак, 17. децембар 2015.
(И подвучени глас и полуглас су акцентовани.)