Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Kultura

Валентина Златановић – Марковић: Црвена кошуља

Црвена кошуља

Песнику старог Врања, Борисаву Станковићу

Слика Станислава Сугинтаса
Слика Станислава Сугинтаса

Врела и тешка ноћ спустила се над махалом.

Била је то једна од оних ноћи у којима се призива одбегло време и, под мирисним боровим гранчицама, болно уздише.

Горе, у виноградима, неко жали своју судбину… А  онда се зачује циганска музика. Потом, болан лелек, којим се призива Бог, прекрије чаршију. Тако сваке ноћи до раних јутарњих сати. Са првим петловима престане циганска музика и јутро донесе сазнање да је газда Никола ове ноћи болнији од претходне. Махала је имала ту несрећну људску потребу за сазнавањем туђих невоља. Тако се махалом пронела прича о несрећној љубави.

Кад се Јелена задевојчила, причало се, угледала је стаситог Николу, једне вечери, испод крошње процвалог ораха. Стајао је у друштву младића који су, враголасто, час бучно час тихо, препричавали љубавне тајне. Његове очи тражиле су даљину, љубав за вечност. Није ни слутио да су се иста осећања будила у једном младом, нежном бићу, у његовој близини. У њој се, те вечери, родила љубав.

Предвече, кад газде позатварају своје радње, а шегрти остану по угловима калдрмисаних уличица да још понешто кажу о скривеним и ухваћеним погледима у пролазу, намирисана и опијена непознатим осећајем, жури – Јелена. Другарице, помало изненађене променом у њеном понашању, задиркивале су је док није почела да се брани љутњом. Сваке вечери гледала је Николу, смело, без стида. Задиркивања су престала, погледи постали упорнији и дрскији. Никола није био свестан љубави која му се прећутно нудила.

У својој собици, тихо, ноћу, плакала је жељна његове близине. Ујутру, свежа и лепша него претходног дана, гиздала се и кретала са сестром у варош. Развила се у лепу, једру девојку. Очи су јој добиле блистав сјај а кожа постала мека и осетљива. Нико није слутио да је слатка мука изнедрила овакву лепоту. За Николом је чезнула пет дугих година.

У чаршији се говоркало о њеној охолости када је почела одбијати просце. Мајка и отац, скромни и вредни људи, слагали су се да је млада и да јој је рано за удају. Жене су по сокацима шапутале о лепој Јелени.

– Ма, та има некога!

– Их, прави се као да нема лепше девојке у чаршији!

– Подигла главу и шета као да је нека дама! Са простим светом ни реч да прозбори!

– То ли Јелена чека принц да јој дође! Што се већ једном не уда! – говориле би оне злураде жене, страхујући за своје мужеве и синове.

Ноћу, кад мириси пробуде чула, Јелена шапуће његово име. У сну врисне од јада и горчине, па заплаче. Дотрче и мајка и отац, милују је по коси и моле је да каже од којих је то јада болна. А она само уздише и не проговара ништа. Кад осване, Јелена обавља све послове у кући, без умора, лако и хитро. Али ноћи… оне је не остављају спокојном.

А чаршија се окреће за њом. И прича.

Никола је послом морао да оде из чаршије. Одлазак су пратиле непријатности. Сазнао је да се отац разболео, мајка је одавно слабог  здравља. Сваким даном бивало је све теже радити и бринути о породици. Нека тешка бољка разједала је тело старог и намученог му оца. Био је прек и неосетљив за мале радости. А сада је живео за ситну пажњу, лепу реч. Осећао је крај. Никола се вратио у варошицу. Последња очева жеља била је да његов син јединац испроси прву комшиницу Веру. Знао је да је поштена и добра. Волео ју је као кћер. Није био ред да се одриче и супротстави оцу на самртничкој постељи. Урадио је оно што је отац желео. О својим осећањима није говорио оцу. Отац је умро, спокојан. За Николу је почео тежак живот. По реду и обичају времена, после смрти ближњег, годину дана не треба правити весеље. Никола је имао довољно времена да размишља о ономе шта га чека у животу, о браку… Стрепео је од сусрета са Јеленом и окретао главу од свих места њихове варошице на којима су се састајали и растајали. Знао је да ће његово срце увек припадати само Јелени. Патио је… Зато је своје послове обављао далеко од варошице…

Једне  мирисне летње ноћи, као залог искушењу или путоказ за будућност, сретоше се њихови погледи у месту њихове младости. Јелена га је гледала са радошћу, са љутњом, дрско, прекорно, молећиво. Све се слило у њену велику чежњу за њим. Никола је осетио узнемиреност. Јелена се уплашила његовог погледа и нових осећаја у својој души. Пожелела је да прекине време, да ово гледање гурне у прошлост. Отргла се од сестре и  кренула кући.

– Јелена! Јелена!

Никола је у тренутку сазнао за име девојке и кренуо брзо за њом.

– Јелена, Јелена! – одјекивало је у летњој ноћи.

Окренула се. Био је лепши него икада. Светлуцала је његова црвена кошуља на месечини, црна коса је немирно падала на лице. Сви звуци претворише се у откуцаје њеног срца.

– Журио сам  да те стигнем. Брзо ходаш – рекао је, пружио руку и изговорио своје име.

Рука је дрхтала, глас се изгубио. Пожелела је да му каже како га воли дуго, дуго. Није говорила ништа, само га је гледала, срећна и уплашена као срна. Он је говорио о себи, о послу, о музици која је одјекивала њиховим корацима. Обоје су ходали кроз ноћ, време и догађаје, дрхтећи од страсти. Ту, испред капије, растали су се без речи. Понела је врео пољубац на уснама и пупољак жуте руже у коси.

Отворила је прозоре и удисала свежину ноћи.

Чежња је притискала њену душу. Овај сусрет је потврдио дуго скривану љубав. Заволела је његове очи, глас, руке. Дошао је, вратио се, сада их ништа не може раздвојити, мислила је радосно Јелена.

Кад су њихови заљубљени погледи постали очити, његови другови су га подсећали на болесну мајку и испрошену девојку.

Никола је Јелени казао своју муку. Разумела га је. Наслоњена на његове груди шапутала је да им је тако писано.

И уместо да све престане, љубав је букнула. Било је у њој и пркоса и туге. Састајали су се ноћу, поред великих камених зидова шапутали су речи спаса, бежали су од радозналих очију и тешких осуда. Ту, под сјајном месечином, у загрљају, уплакани, срећни и несрећни у исти мах, маштали су о стапању времена у вечни тренутак њихове љубави. Растајали су се увек дуго, речима, сузама, пољупцима, уговарајући нови сусрет.

У чаршији се сазнало да се воле. Јелену је притисла родбина на удају како би се сачувао образ породице. Није негодовала.

– Нађите младожењу и уговорите свадбу! – говорила је, сигурна и далека, загледана кроз прозор у тамну шуму изнад вароши.

– Па кога да нађемо кад свима нађе ману, кћери! – говорила је,

плаћући,  Јеленина мајка.

– Онда ништа, нећу да се удајем.

Родбина  би, после оваквих њених речи, збуњена, препричавала чаршијске разговоре о њеном чудном понашању и ономе што јој је помутило разум.

– Пре неће никог, сад хоће било ког… ништа ми није јасно – размишљао би гласно Јеленин отац, слутећи зло.

Ноћу, искрадала се из топле постеље и степеништем силазила на сокак иза куће где ју је чекао Никола, болан од чежње. Шапатом јој је казивао како ће због ње све да остави. Убедила га је, иако је срце говорило другачије, да треба да се врати девојци, да направи свадбу и да ће она то исто урадити, да им није суђено да заједно дочекају старост.

Растали су се.

Никола се оженио. Јелену су наредног пролећа удали.

Живели су у несрећним браковима, без деце. Туговали су што је младост брзо минула.

Много, много година касније, Јелена је куповала у радњи потребне ствари за кућу. У једном тренутку учинило јој се да је видела Николу како промиче улицом. Истрчала је узнемирено, старачким рукама дотерујући косу. Суза је склизнула низ образ. Пробудила се у њој далека чежња… Тражила је сетним погледом јединог човека кога је волела, човека који јој је сада био окренут леђима и … већ далеко. Осећала је да је то био Он. У трену, њене  очи су оживеле и добиле сјај оног времена у коме су се волели.

Уздах и поглед у даљину беше тог трена једино што је умела да уради. А онда се просуше све  сузе из њеног бића… Плакала је дуго, неутешно, болно… Сваки дрхтај и пољубац беше у сузама, сваки сусрет и растанак, свака реч изговорена и она прећутана, сваки поглед, смех… Све њихово беше у сузама. Чинило јој се да су се тек сада растали потпуно.

 Никада се више ништа слично није десило.

Умрла је једне ноћи, у сну. Сањала је како Никола, у црвеној свиленој  кошуљи, трчи за њом. Она бежи крoз цветна дворишта, смеје се и сакрива од његових пољубаца. Игра ју је водила до високих зидина и њој се учинило  да ће се ту склонити  од његових руку. Чим је прошла  кроз капију,  схватила је: без њега неће бити срећна. У том дворишту више није било цвећа. Потрчала је назад, ка излазу. Тешка капија се затворила. Кроз отвор на капији пружила је руке. Никола је стајао иза капије, тужан, љубећи јој дланове. У тим додирима нашли су утеху и радост. Чекали су да се нешто деси и да поново буду заједно. Плакали су. Причају да је умрла са испруженим длановима према горе.

У њеним стварима, у дрвеној старинској кутији, пронађена је црвена мушка кошуља.

Никола се дуго мучио у браку са својом женом. Када је сазнала да воли другу, она га је напустила. Дане је проводио сам, обилазећи калдрме и места давних љубавних састанака. Знао је све о Јелени. Да носи тешку тугу, да живи без деце, да двори и поштује мужа и његову породицу, да је вредна и да је муж воли. Знао је Никола да она никоме није рекла о својој несрећној љубави и није хтео да је повређује својим појављивањем. Био је близу ње, бринући о њој, а да она то није знала.

Јеленина смрт је потресла Николу до темеља. Отишао је у цркву. Загледан у сјај иконa, тражио је  спас и опроштај за Јеленину душу.

Прошло је неколико година. Свака се теже подносила од претходне. Летње ноћи, кад по двориштима заигра и запева и младо и старо, Никола проводи у виноградима. У музици је нашао утеху.

Чаршија разуме несрећну љубав. Кад до људских душа допру сетни звуци, свако у себи пробуди далеку прошлост.

У двориштима, иза високих ограђених зидова, кад се ноћу ваздухом проломи мека труба и танани гласови ућуткају све чаршијске разговоре, и младо и старо обузме жал. Старе то подсети на неостварене снове и одлазак за недраго, а младе испуни неким пркосом према обичајима што кваре њихов избор. Девојчицама, што уз капије стоје, са чежњивим погледом према чаршији што пресуђује и осуђује, отима се уздах и по која суза. А дечаци, поред бунара, пуни младалачког заноса и снаге, верују да приче припадају прошлости и да ће они сами одлучивати о својим судбинама.

А не знају да је и њима већ досуђено и пресуђено.

(2002)

 

Валентина Златановић – Марковић

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280

Prijavi se za Newsletter