RAZGOVOR
Cigar hoda i ženska sreća
Ono najvažnije o Mitru što treba da se zna napisano je u prvoj priči, pa sada nećemo ponavljati. Prije nekoliko dana sustignem ja Mitra kad smo se vraćali iz čaršije u selo. Išao je polako i vodio konja za sobom. Bila je uzbrdica i vidilo se da se uspuho. Ja jašem na konju, i kada sam bio pored njega nazovem Boga i kažem:
– Bolan Mitre, što ne uzjašiš, pa polako na konju kao i ja, iako sam mlađi? Vidiš da ti je duša u nosu.
Kad ja to rekoh, on se obrecnu na mene, kao da je jedva dočekao da nešto kaže:
– Dragi Bože pametna savjeta! Da uzjašem? Lako je meni uzjašiti, ali ako je konj i njega je dragi Bog stvorio. I on ima dušu, ako nema ljudsku ono ima konjsku. Ajde, da ja probam da uzjašem na tebe, pa da vidiš kako je? Nego siđi ako si čovjek i imaš dušu i nemoj patiti to živinče. Siđi pa da ti nešto kažem što mi već odavno u duši stoji.
Poslušam ja Mitra i sjašem pa zajedno krenemo pjehe.
– Daj cigaru! – reče Mitar. Ja izvadim kutiju, on uze i pripali.
– Ja sam naučio na lulu, ali znam da u tebe nema duvana. – kratko reče i umuknu. I tako ćutke nastavismo put sve dok onu cigaru do kraja ne ispuši.
– Daj još jednu – opet će Mitar. Ja ponudih, on pripali, i tako dalje ćutke nastavismo put, sve dok je teklo one druge cigare.
Onda Mitar odjednom uspori i reče:
– Stani malo ovde da odmorimo, i da ti nešto važno kažem. – slušajući njegove riječi ja naćuli uši da dobro čujem što će kazati, da mi štogod ne bi promaklo.
– Evo, od onog mjesta tamo gdje si mi dao prvu cigaru dovde, to ti je tačno dva cigara hoda. Eto, sada znaš šta je cigar hoda, i to dobro zapamti da to nije isto kako kaže onaj Đuro, jer kad on kaže „cigar hoda“ ima da pješačiš cijeli dan i opet ne stigneš đe si naumio. Tako je to!
Ja i dalje ćutim, slušam i sve potvrđujem, nadajući se da će on okrenuti na neku drugu priču, nebi li kakav novi manfetluk izmamio od njega. Znam da ne smijem ništa da zapitkujem, jer ako koju kažem, on odmah zaveže, a onda od razgovora ništa nema.
I kad smo krenuli dalje opet jedno vrijeme nije ništa govorio sve dok nismo došli na domak sela, a zatim reče:
– Bio sam danas kod kuma u čaršiji. On dolje kupio plac i kuću napravio, ali kakve koristi kad sam živi u njoj. Žena mu lani umrla, pa sam čami ko pustinjak. Ima onu kćer, ali šta vrijedi kad je luda, pa sve na svoju ruku. Nema sreće sa momcima, pa nikako da se uda, a njemu neda da se ženi. Tačno je da mu sve kako treba skuva i opere, ali nemere čovjek živit sam. Cijeli dan bulji u onu televiziju i ni skim riječi da prozbori. Gledao ja sa njim tu televiziju, da i to čudo vidim, ali Boga mi dragog, nema šta, sve neka budalešćina. Igraju tamo neki ko majmuni, a i pjesme neke čudne i nisu kao prije i kako je naš narod naučio.
A ona njegova kćer da Bog sačuva, sva nekakva ko živi živac. Ustreptala, nervozna, kao da ne zna šta će sama sa sobom? A i kako neće? Tridesetu zaga-zila, a od udaje ništa. Ćaća bi joj želio da nađe kakvog đuvegiju, da se uda i da mu se, dok je još živ, koje unuče nađe, a i ona da ode dalje, kako bi on u kuću kakvu priličnu udovicu doveo, ali Boga mi moga, slabe su mu nade, jer ako ona koga i ufaćka, dovešće mu u kuću kakvog lezibebovića i golaća, pa će tek onda viditi šta je prava muka. A tako mu i treba kada se mučio i od svojih usta odvajo da je šalje u velike škole i toliko študiranje. Šta će bolan žensku velike škole i kakve koristi i narod i država od toga ima? Žensko ostaje žensko pa i kad najveću školu završi, a zna se za šta je dragi Bog, milost ga i slava bila, stvorio žensko.
Eno tamo u čaršiji, kud god kreneš, pune ih kunculurije (tako Mitar kaže kancelarije). Nigdje ništa ne rade već samo teferiče, kafendišu i o muškadiji pričaju, i ko sada od toga ima koristi?
A još ću ti nešto kazat’: Kad joj otac na čas izađe iz kuće, pozva ga komšija da pozajmi testeru, ona mene na brzinu priupita:
– Čula sam – reče – da ste vi mudar i pametan čovjek, i da znate i u budućnost gledati. Ako je tako, recite mi na brzinu šta to u meni nije dobro pa nemam sreće sa momcima? Molim Vas samo brzo dok se tata nije vratio.
Gledam ja u čudu i ne mogu da se saberem, a kamoli štogod pametno da kažem. Nekako se snađoh pa joj na brzinu rekoh:
– Tvoja je nevolja, kćeri moja, u tome što si previše pametna, pametnija od mnogih muškaraca, a teško je naći muško koje može podnijeti da mu žena bude pametnija od njega. Eto to ti je ono glavno i ukratko. Kako si me i pitala, tako sam ti i odgovorio, a ti sad dalje dobro razmisli i radi kako znaš.
Samo što ja to rekoh, stiže i njen otac i tako se razgovor prekinu, a imao sam ja njoj još toga reći, ali, možda je i bolje što nisam, jer te od ne-izgovorene riječi nikada glava neće zaboliti. A ono što sam joj rekao da je pametna, ako zna tačno protumačiti, isto je kao i da sam joj kazo da je luda, jer između previše pametnog i ludog mala je razlika, a svako žensko kad je mlado, najbolje je da bude malo blesavo, da mnogo ne razmišlja i bira, već da se na vrijeme uda i djecu izrodi, jer žensku je sudbina odredila da radi i da se muči, a nagrada joj je od Boga da zdravu i pametnu djecu izrodi i na noge digne i uz Božiju pomoć sa njima sreću podijeli. Da joj djeca zahvala budu i da je nadžive i grudu zemlje svojom rukom na grob bace.
Tako Mitar završi svoju priču, zatraži još jednu cigaretu, pripali je, uzjaha na konja i jašući kroz selo dođe do svoje kuće. Tu se rastasmo, a ja nastavi dalje sam, i pogledah jel u kutiji ostala još koja cigara.
Branko Mićić