JEDAN MALENI CVET
Branko Miljković
Jedan maleni cvet
još ni progovorio nije,
a već je znao sve tajne Sunca
i sve što zemlja krije.
Jedan maleni cvet
još nije ni prohod’o,
a već je umeo sam da se hrani
svetlošću, vazduhom i vodom.
Jedan maleni cvet
ne zna da čita i piše,
al’ zna šta je život, šta je svet,
i miriše, miriše.
Branko Miljković (29. januar 1934– 12. februar 1961) je jedan od najpoznatijih srpskih pesnika druge polovine dvadesetog veka.
Pesnik Branko Miljković
Rođen je u Nišu. Godine 1953. se preselio u Beograd, gde počinje da piše pesme i da se bori za njihovo objavljivanje. Njegove pesme pokazuju uticaj francuskih simbolista Valerija i Malarmea, kao i Heraklitove filozofije . Pored poezije, pisao je eseje i kritike i bavio se prevođenjem ruskih i francuskih pesnika. Dobio je Oktobarsku nagradu Beograda 1960. za zbirku Vatra i ništa. Krajem 1960. se preselio u Zagreb. Umro je 1961.godine.
Usled geopolitičkih prilika u posleratnoj Evropi, ime Branka Miljkovića nije poznato širem auditorijumu zapadne Evrope. Branko Miljković je rođen u Nišu 1934. godine. Niš je u vreme Drugog svetskog rata bio svedok masovnih pogubljenja, što se odrazilo na mladog Miljkovića i njegovu poeziju koja je sledila.
Njegov talenat i lakoća sa kojom se koristio i igrao rečima nisu prošli nezapaženi. 1953. godine sa roditeljima se seli u Beograd, u koji Branko stiže sa stotinak već napisanih pesama, i u kojem provodi narednih 8 godina pokušavajući da se istakne u poezijskim krugovima. Ubrzo po dolasku upisuje se na Beogradski univerzitet, na Filozofski fakultet, i stvara prijatelje sa drugim pesnicima, Vaskom Popom i Ivanom Lalićem.
Mladi Miljković odbija članstvo i asociranje sa partijom, što je rezultiralo u neobjavljivanju njegove poezije. Međutim, njegov uspeh kod mladih je bio očigledan i pet njegovih pesama je objavljeno u poznatom časopisu Delo, čiji je glavni i odgovorni urednik u to vreme bio niko drugi do Oskar Davičo. Ubrzo potom sledi njegova prva kolekcija pesama 1956. godine, pod nazivom Uzalud je budim, i bila je uspeh kod publike kao i kod kritičara. Pesma je postala klasik, i jedna od najpoznatijih njegovih pesama. Prema Miljkoviću, on je jednog dana posetio svog komšiju u Nišu i video na zidu sliku njegove preminule sestre. On se zaljubio u sliku sa devojkom, i u njeno ime napisao ovu pesmu, za koju je kasnije govorio da je trijumf pesnika i života.
Često je viđen po kafanama Beograda, u kojem je Branko vodio boemski i bezbrižan život. Međutim usled stalnog konzumiranja alkohola, umeo je da pokaže i svoju agresivnu stranu kada je bio u pijanom stanju, zbog kojih je stalno ulazio u tuče koje je skoro uvek gubio. Ovakvo ponašanje ga je često dovodilo u neprilike sa režimom koji nije želelo da toleriše slične ispade. Na sreću, imao je puno prijatelja, pisaca, koji su u to vreme bili veoma bliski režimu i koji su ga izbavljali iz raznih neprilika. Usled ovakvog ponašanja i neprilika u koje bi upao, uvek bi govorio, kuneći se, da više nikad neće pisati. 1958. godine njegova druga kolekcija pesama je objavljena pod nazivom Smrću protiv Smrti. 1958. godine Žan Pol Sartr posećuje Beograd kao gost Srpske akademije nauka i umetnosti. Miljković prima posebno priznanje od francuskog filozofa, i njih dvojica su se nakon posete ubrzo sprijateljili.