Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Društvo

Kako se ponaša srpska elita i zašto je to tako

 

GUBITNICI I DOBITNICI

Kako se ponaša srpska elita, kako menja vrdnosni sistem i politički stav i zašto je to tako piše Dragoslav Bokan

 

Kad je prijatelj mog dobrog prijatelja (a na njegovu želju) pre nekih petnaest godina upitao premijera Zorana Đinđića „šta misli o Dragoslavu Bokanu“, ovaj se samo kratko osmehnuo i uz par komplimenata izrekao kako sam ja čovek koji se „stavio na gubitničku stranu“ i da je zato „poraz moj dobrovoljni izbor“ i neizbežna posledica ovakvog mi stava. Kazao je da će mi doći glave i upropastiti mi karijeru to moje uporno i tvrdoglavo ostajanje u tradicionalističkom taboru nacionalista i pravoslavnih, među onima koji su „već izgubili civilizacijsku bitku“.

Vučićeva senka - Kako se ponaša srpska elita i zašto je to tako
U politici svako ima svoju senku od koje se plaši

Na neki način je sada pokojni srpski državnik i liberal-demokratski političar bio u pravu. Bar kada je reč o „društvenom neuspehu“ i, spolja gledano: kontinuiranom porazu otadžbinske stvari.

Ovakva ocena mog „luzerskog pristupa“ je i najprecizniji opis „dovoljnog razloga“ za ovoliko čest fenomen prelaska nacionalno orijentisanih političara na drugu (onu neluzersku, „uspešnu“ i duhu vremena prilagođenu) stranu.

Jer, dok se ne uđe u prvoligašku partijsku utakmicu – postoje (baš kao i u svakodnevnom životu) velike i naizgled nepremostive razlike među vođama velikih srpskih stranaka (i njihovim najbližim saradnicima). U ovim, neposrednim i prirodnim okolnostima važi politička filozifija „što na um, to na drum“ i srpstvo je zastupljeno isto koliko i demokratija i kosmopolitski koncet na nekoj drugoj strani.

I svi koji izlaze pred reflektore i kamere se najčešće iskreno zgražaju nad stavovima one suprotne vrste. Da ih stavite na famozni poligraf, videli biste da je zaista i uglavnom tako.

Ali, kad partijski lideri uđu u onu „premijer ligu“, gde realni zahtevi raznih moćnih i prebogatih interesnih grupa dolaze na scenu i na njihov radni sto – sve se najedanput menja.

Počinju surova i darvinovski nemilosrdna „pravila igre“ da se pokazuju u svom pravom svetlu.

Na početku nepristojna ponuda kreće sa: „Pričaj ti šta hoćeš pred biračima i u javnosti, ali samo potpiši ovo što sam ti doneo i ne talasaj mnogo!“, da bi se nastavilo sa: „Nema se izbora, moramo potpisati ovo, jer realnost tako nalaže (običan narod to ne može da razume pošto je neinformisan i zaveden propagandom)“, a dovršava, često, sa: „Pusti te bapske priče za malu decu i ponašaj se kao odgovorno i realno biće; ako ne uradimo ono šta od nas traže krupni igrači (velike sile, EU, Amerikanci…) propašćemo u roku od odmah!“.

I nekadašnji nacionalista postaje prvo zbunjen i zatečen ovakvim pritiscima i nedvosmislenim uputstvima, da bi onda počeo da se prilagođava i menja – sve do potpune i suštinske promene (predstavljene kao „civilizacijski skok unapred“ i „početak real-politike“).

Kad se to dogodi, pred partijske vođe se postavlja izbor, kao u bajkama: ILI novac, realni uticaj, kuće, stanovi, dozvole za gradnju, monopolske pozicije, mogućnost zapošljavanja i lakih pobeda na (uglavnom nameštenim) tenderima, doslovno „milioni & kamioni“ (al’ stvarno) ILI ništa. Doslovno ništa, sem slobode ispivedanja svojih stavova i trpljenje neviđenih pritisaka sa svih strana.

Ako slučajno požele da ipak ostanu uz svoja uverenja i odreknu se svih masnih zalogaja i privilegija, tu se odmah nađu njihovi najbliži saradnici, dotadašnji finansijeri i (ne na poslednjem mestu) supruge pomenutih vođa („gospođe ministarke“ u pokušaju). I onda vrše konstantan pritisak, sa svim mogućim argumentima i „razlozima“.

A raspon između ove dve pozicije je kao između neba i zemlje, između bogatstva i siromaštva, aplauza i zvižduka, pohvala i prezira, između vrtoglavih deviznih računa i svakodnevnih problema sa plaćanjem računa za struju i infostan, odlazaka na velike međunarodne konferencije i u haški zatvor.
Nema „srednje varijante“, ni prostora za ma kakav kompromis.
Ili – ili.

Novopridošli političari u ovaj horizont pragmatične „visoke politike“ su dovedeni pred iskušenje koje običan čovek ne može da istrpi i iznese. Posebno danas, kada je sve tako umreženi i uređeno da novac diktira skoro sve i da oni koji ga nemaju ostaju bez slobode i skoro bez ikakve mogućnosti očuvanja svog i porodičnog dostojanstva.

I tad počinju kompromisi i dvostruki život: na jednoj strani ostaci nekadašnjih priča (želja, planova, uverenja) u javnosti, na drugoj – ozbiljne poslovne kombinacije, šeme, dogovori i lobiranja.

Korupcija tu nije slučaj, već pravilo. Štaviše, možda i jedini uslov za uključivanje u igru.

A ko je u igri, znamo – on opstaje. Samo on, takav.

Znajući sve to, postaje mi jasno na šta je mislio nekadašnji premijer u svojoj jezgrovitoj oceni mog slučaja. I zašto je rekao da sam „na luzerskoj strani“.

Već je na svojoj koži ko zna već od kada osetio sve ovo što vam ovde ispovedam. I opredelio se, znajući da ga eventualno prkošenje sopstvenom izboru (da bude uspešan real-političar) može koštati glave.

P. S.

Naizgled lake i jednostavne strane onoga o čemu svi onako pojednostavljeno, moralistički tvrdokorno i ostrašćeno pričamo su sve samo ne lake i jednostavne.
Pomislite samo da VAMA (baš konkretno vama) neko ponudi ulazak u veliki i ekskluzivni stan iz vaših (i vaše supruge) snova, baš kao sa reklama za deterdžente i parfeme – uz usputni komentar da možete i drugačije („po starim“), u stančiću u kome ste sada (i sa brdom najodvratnijih afera i najstrašnijih medijskih napada na grbači).

Pa vi izaberite!

P. P. S.

Svakom državniku od uticaja (posebno u zemljama u tranziciji) je glava u torbi.

Problem nastaje onda kada se svaki od tih državnika unapred još veže za usluge neke strane obaveštajne agencije i kakvog drugog moćnog pomagača – pa tako i uspe da dođe na vlast.

Drugačije to teško (i retko) ide. ..

Onda njegovi sponzori s razlogom očekuju BEZREZERVNU POSLUŠNOST, inače…

Ako se samo malo odstupi od specijalnih naloga koji stižu kovertirano i sa šifrom – onda „bam“!!!

To je onda kraj, sa raznim mogućnostima (pokaznog, za dve druge) uništenja i kazne za ovakav slučaj.

Zato je toliko važna unutrašnja organizacija opozicije neke zemlje – da bi se stvorile pretpostavke kakve-takve finansijske nezavisnosti za onog ko treba i želi da se uspne na „političke Himalaje“ u konkurenciji tolikih miljenika i sponzorisanih igrača velikih sila.

Kako da to uradi? Kako da nabavi odgovarajuću „planinarsku opremu“ i obezbedi „put do gore“, do usamljenog vrha odakle se sve vidi i gde se odlučuje o sudbini svakog pojedinca u čitavoj zemlji? Kako kad srpska dijaspora nije iole ozbiljnije ušla u ovu bitku – a, osim nje, je jedino ovdašnja Služba državne bezbednosti (i njeni eksponenti i saradnici) imala potrebna sredstva za finansiranje i usmeravanje političkih stranaka – a na štetu srpske stvari? Kako da uopšte „taj neko“ bude u već odavno započetoj trci, kad su SVI NjENI ELEMENTI (ORGANIZATORI, KONTROLORI I UČESNICI) – PRIPADAJUĆI I NEODVOJIVI DEO NEKE VELIKE I MOĆNE MEĐUNARODNE PRIČE. Ponavljam, svi. Doslovce, svako od njih!…

I u vreme vožda Karađorđa (bio aktivan član balkanske „Heterije“) i kneza Miloša (bio mason) je bilo tako, a zamislite tek kako je danas?!…
Ovo o čemu govorim je preduslov za razumevanje kompleksnosti političkog zastupanja narodnih i nacionalnih vrednosti u realnim uslovima vrha „real-politike“ u mnogostruko poraženoj, uniženoj, prevarenoj i iznutra okupiranoj Srbiji.

Zato, ko ovo ne razume i unapred ne traži rešenja za pomenuto stanje stvari – nije dostojan da ga uopšte smatramo ozbiljnim učesnikom u srpskoj političkoj borbi. Može da sa podnožja planine gleda prema gore i sanja da ga neko ponese ka vrhu, može da sa opravdanim revoltom gleda „ko se sve penje i (nezasluženo, nepravedno) učestvuje u ovom poduhvatu“, može da kune i proklinje planinare u akciji (i njihove sumnjive sponzorske timove), može da se moli Bogu i zaziva zemljotres koji će prodrmati i uništiti čitavu ovu iluziju realnosti, može sve i svašta – ali se ne može nazvati učesnikom, ni delom operacije „osvajanja srpskog Olimpa“… I može da zaziva rusku pomoć i intervenciju i strpljivo joj se nada, kao sudbinskom maču koji će preseći naš upetljani i zamašćeni Gordijev čvor!…

Dragoslav Bokan

Izvor: FB profil autora

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280