Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

Činjenice…

KO JE PUTIN

Šta sve piše u upravo štampanoj knjizi o poreklu Vladimira Putina?

 

O poreklu Putinovih, govori se u, upravo, objavljenoj knjizi Aleksandra Putina „Loza predsednika V. V. Putina“ koja je predstavljena u jednom od moskovskih arhiva.

U lozi Putinovih su tverski seljaci koji su živeli u istom mestu najmanje četiri veka. A pamćenje i tradicija loze za ruske ljude nisu prazne reči, nezavisno od tog na kakvom su položaju.

Ko je Putin - činjenice o ruskom predsedniku

Vladimir Putin

Vladimir Putin je imao sreće u tom što su njegovo rodoslovlje pronašli iz perioda pre početka 17. veka. A uopšte nije zato što je on predsednik Rusije – za potomka roda koji nije bio privilegovan (odnosno, nije potomak plemstva i sveštenstva), za predstavnika obične seoske porodice, to je veoma komplikovano da se uradi.

Ljudi su prelazili u druge krajeve ogromne zemlje, gubili svoje korene, ratovi i požari, uništavali su arhive i dobro je ako po imenu znamo naše prapradede. A Putnovi otac i majka, rođeni su u susednim selima gde je živelo mnogo generacija njihovih predaka. Bilo je sreće i u tom što samo selo – Pominovo, u Turginskom reonu Tverske oblasti, odakle potiče loza Putinovih – nije izgorelo, potpuno izumrlo i nestalo kao desetine hiljada ruskih sela tokom poslednjih sto godina.

Sad u tom selu zimi živi ukupno 19-oro ljudi, ali leti dolaze vlasnici vikendinca, uglavnom, iz Moskve, oko 120 kilometara od glavnog grada (svakako, ako se dobije dozvola za prolazak direktno kroz nacionalni park Zavidovo na čijoj teritoriji se i nalazi selo). Dolaze i iz Peterburga i Tvera. Ali, živ je reonski centar, selo Turinovo gde su krstili, venčavali i „otpevali“  generacije Putinovih, a koje, ako i ne prosperira, ne može ni da se požali na nedostatak pažnje.

Protojerej Pokrovskog hrama, otac Andrej (Miljajev) kaže da su mu još 2004. telefonirali iz predsednikove administracije i pitali ga da li može da potvrdi da su upravo u njegovom hramu kršteni predsednikovi roditelji. Međutim, pokazivanje velikog interesovanja prema Turginovu, počelo je posle 2011. kad je na Božićnu službu u Pokrovski hram doputovao Vladimir Putin.

Otac Andrej kaže da je sad Hram okićen slikama i da se u neposrednoj blizini podižu novi objekti.

Sad je razumljivo interesovanje za porodicu Putinovih, ali veoma je važno da sami Putinovi nisu gubili vezu sa svojom „malom otadžbinom“ (zavičajem).

Zahvaljujući interesovanju jednog od njih, Aleksandru, moglo se utvrditi rodoslovno stablo, a pri tom, on je počeo da se bavi genealogijom onda kad su za Putinove znali samo njihovi rođaci i susedi.

Aleksandar Mihailovič, počeo je da skuplja materijal još 1986, šest godina kasnije, poslao je molbu u tverski Arhiv, a krajem 90-ih mesni arhivisti, stigli su i do moskovskih arhiva – Ruskog državnog arhiva drevnih dokumenta (RGADA).

Na kraju su uspeli da dopru do 12 generacija (!) – bezmalo, do početka 17. veka. Dalje više nije bilo moguće ići jer nije bilo dokumenata. Praktično nije moguće ući u rodoslov seljaka pre Smutnog vremena – prve sačuvane knjige pisara su iz 30-ih godina 17. veka (one se tiču znatnog dela tadašnje ruske teritorije), a lokalne crkvene arhive, gorele su zajedno s drvenim crkvama.

Uopšte, čitavo stanovništvo Rusije, beleženo je prema dvema kategorijama – kao poreski obveznici i kao pravoslavni. Poreski podaci, unošeni su u sreske pisarske knjige, a crkvena evidencija, vodila se u matičnim i crkvenim knjigama parohije.

U rekonstrukciji istorije roda Putinovih, uglavnom su pomogla popisivanja stanovništva – moralo je da se radi i u Državnom arhivu Tvreske oblasti.

U drugom arhivu glavnog grada, Ruskom državnom arhivu socijalno-političke istorije (RGAPI) – u bivšem Centralnom arhivu – prošle srede Aleksandar Putin, predstavio je svoju knjigu „Loza predsednika V. V. Putina“ za koju je više od 20 godina prikupljao materijal!

To nije predsednikovo genealoško stablo nego istorija jedne loze – sistematizovani su podaci o poreklu prezimena, o raseljavanju po teritoriji zemlje, o regionalnoj etnografiji. Izdanje je dosta ilustrovano arhivskim i ličnim dokumentima, šemama, kartama, izvornim fotografijama. Navedeni su originalni iskazi generacija roditelja, deda, pradeda, takođe i porodično predanje o posledicama kuge iz 1771.

Poseban značaj rada je što su genealoška istraživanja loze seljaka izuzetno retka, tim pre, u tolikom obimu po dubini i uranjanju u vreme.

Putinu je, zapravo, posvećeno veoma malo stranica – zato što je za autora bilo glavno da prenese kontinuitet generacija loze, da stigne do korena, da pokaže da je i posle razaranja i gubitaka tokom poslednjih sto godina moguće rekonstruisati istoriju obične seoske porodice, da se pronađe sećanje na pretke – i to takvo da ono može da se prenese potomcima i da se pokaže ljudima, javnosti.

Ljudima – ne zato što je Putin, nego zato što je seoski rod – osnova ruske civilizacije jer su se u takvim rodovima hiljadama godina formirale sve glavne osobine i karakter ruskog naroda. Mnogi žele da saznaju svoj rodoslov, ali veoma malo njih kao Aleksandar Putin sakuplja i na kraju rekonstruiše istoriju svoje loze. Težnja da upozna poreklo svojih predaka,  pojavila se kod Aleksandra Mihailoviča posle očeve smrti i novog braka majke posle čeg je ona promenila svoje prezime.

„Ispostavilo se da sam ja bio u porodici jedini nosilac prezimena svoje porodice. U školi to nije ostalo neprimećeno. U đačkom dnevniku, bilo je jedno prezime učenika, a njegovih roditelja na spisku, na kraju dnevnika – drugo. To je u moju mladost unelo izvesnu napetost. Kasnije me je to okrenulo prema svom rodu, prema ljudima mog prezimena. Voleo sam da slušam o davnoj prošlosti, mnogo tog sam zapamtio. Ja pripadam onoj generaciji koja je preko generacije deda sačuvala u sećanju, u vaspitanju, u jeziku, u kulturi povezanost s Rusijom pre revolucije. Duhovna povezanost unuka s dedama nije manje značajna od one sa očevima.

Koji je cilj čovekovog života?…

Deca, produžetak i povećanje svog roda. To je u prirodi biološki, a u društvu socijala zakon. To je osnovni zadatak muškaraca, žena i države u celini. Ljudi ovladavaju profesionalnim umećem i stiču ugled, kontaktiraju s drugim ljudima i zadobijaju poštovanje. Na početku životnog puta rade za ugled, za zadovoljavanje materijalnih potreba: prihod, stanovanje, kola. Pred kraj aktivnog perioda života, deca su odrasla, unučad rastu, a nema zadovoljstva. Nastaje pitanje: šta sam u ovom životu ostavio o sebi, sem dece? Kakvo sećanje na sebe? Šta sam doneo svetu?

Ded – kuvar…

Spiridon Ivanovič Putin, deda ruskog predsednika, bio je kuvar. Do 1917, radio je u prestižnom restoranu „Astorija“, na početku Ulice Gorohova, pored Admiraliteta. U periodu od 1920-40-ih godina, trpezarije partijskih struktura nisu uzimale svakog na posao, čak ni visokokvalifikovane stručnjake. Izgledalo je da se uspelo u životu. Ali, Spiridon je govorio: „Kakav je moj posao? Loš posao. Nastojim da stavim na sto najbolje. Dođu, sve pojedu, a meni ni hvala uvek ne kažu. Šta sam radio, šta nisam, nije ostalo nikakvog traga. Aleksandar Nikolajevič, moj ded, sašije lepo odelo, nose ga mnogo godina i sećaju se sa zahvalnošću. Ded je radio u Damskom krojačkom ateljeu, u istoj ulici, Gorohova, broj 58“.

Spiridon i Aleksandar, bili su braća od stričeva. Posle agrarne reforme 1861, mnogi seljaci su se povukli da bi obezbedili otkup zemlje. Iz Pominova su, takođe, odlazili u prestonicu da zarade, uglavnom u Sankt Peterburg, ali pred kraj 19. veka, često su odlazili ne više samo sezonski, nego i na duži niz godina.

Otac – krojač…

Tversko udruženje zemljaka u Peterburgu, bilo je jedno od najpoznatijih i najvećih – 11 % stanovnika prestonice, bilo je poreklom iz Tverske gubernije. Jedan od tih „petrograđana“ bio je Nikolaj Putin, Aleksandrov otac koji je radio kao krojač u Damskom ateljeu, u Ulici Gorohova, zatim je radi školovanja kod njega došao sin. Kod strica se uputio i Spiridon i zaposlio se u „Astoriji, budući da se još u Tveru školovao za kuvara tako da je vremenom postao jedan od najboljih kuvara“.

U poznatom restoranu, Spiridon je radio skoro dvadeset godina, u Peterburgu se rodio njegov sin, Vladimir (predsednikov otac), ali nije prekidao veze sa svojim Pominovom gde je bila i njegova svadba i gde se rodilo nekoliko dece.

Inače, prezime Putin, prvi put se susreće u dokumentima tek 1905. u belešci matične knjige Pokrovskog hrama u Turginu, o sklapanju prvog braka Aleksandra Putina i Natalije Roškove. Do reforme 1861,  prezimena kmetskih seljaka nisu registrovana u dokumentima – postojalo je rodovsko ime: „Ja sam Nikolaj, Ivanov sin iz Pominova. A ti, čiji si? Mi smo od Putinovih“…

Svakako, reč Putin, potiče od puta. Međutim, put roda do Smutnog vremena ne može se rekonstruisati – mnogo, ne samo arhiva, nego i tverskih sela, nije preživelo vremena poljske intervencije. A u Turginskoj seoskoj opštini, sva sela su prestala da postoje.

U 16. veku, turginske zemlje (seoska opština Zahožje) bile su dvorske, date knezu S. I. Glinskom. U 17. veku, te zemlje su bile baština Nikite Zaharina-Jurjeva – deda prvog cara iz dinastije Romanovih. Posle smrti njegovog sina Ivana, imanje je prepisano na cara…

Godine 1682, car Fjodor Aleksejevič, poklonio je imanje svojoj tašti, Domni Aproksinoj. Prema prvoj reviziji 1719, Zahoški okrug, unet je u sastav poseda A. M. Apraksinovih. Prema ugovoru o kupovini iz 1766, posedi su pripali plemiću V. N. Samarinu. Njegova kćer se udala za člana Državnog Saveta I. N. Nepljujeva. Poslednji vlasnik zemlje, bio je njihov sin I. I. Nepljujev. U selu Turginovu, ostao je, sve do danas, očuvan park na njihovom imanju.

Loza Putinovih na selu bila je veoma brojna i u početku je živela u selu Bordino. U selo Pominovo, preselio se samo jedan potomak, Semjon Fjodorovič (1723 – 1795).

Preseljavanja po Rusiji, koja su usledila u vreme kuge 1771, ostala su jedan od nerešenih zadataka istraživanja. Još pre rata 1914, „petrograđanin“ Spiridon je uz pomoć oca i tasta sagradio u Pominovu novu kuću. Posle revolucije, ona mu je dobro došla – Putinovi su se s četvoro dece vratili u tu kuću. Ali, već 1918, Spiridona su pozvali na posao u državni restoran u Moskvi, i pošto je pre revolucije hranio Rasputina, ubrzo je počeo da kuva za narodne komesare.

Porodicu je ostavio u Pominovu (sem tog nije bio siguran u stabilnost vlasti) i tek početkom 30-ih kod njega su došli žena i mlađa deca. Tad je srednji sin, Vladimir, već bio oženjen Marijom Šelomovom iz sela Zarečje,  udaljenom od Pominova tri kilometra, kad su i zajedno otišli u Petrograd. Tek u drugoj polovini 30-ih, dobili su dvoje dece, devojčicu i dečaka, koji nisu preživeli blokadu.

Treće dete – predsednik – rodio se tek 1952…

Rat je odneo živote i dva brata Vladimira Spiridonoviča – starijeg, Mihaila i srednjeg, Alekseja, a on je ostao invalid.

Predsednikov otac, umro je 2. avgusta 1999 – nedelju dana pre nego što je Jeljcin imenovao njegovog sina za premijera i proglasio za svog naslednika.

U detinjstvu je stanovnik grada, Putin, dolazio u Pominovo. Ali, Putin je počeo aktivno da se interesuje za istoriju loze, najverovatnije, posle smrti roditelja, a 2002, Aleksandar mu je poklonio prvo izdanje knjige „Loza Putinovih“, koju je objavio u Siktivkaru gde je radio u kompaniji koja se bavila bušotinama nafte u Komi. U knjizi nema nikakvog laskanja čoveku koji je u to vreme postao šef države. Postoji samo ocena s kojom se Aleksandar Mihailovič i sad slaže…

To je čovek zemljoradničkog kova – orač!“…

Te iste godine, Putin je na velikoj pres-konferenciji ispričao da se sa zadovoljstvom upoznao s istraživanjem svog rodoslovlja i da ga je iznenadilo i obradovalo „da su svi moji rođaci od početka 17. veka živeli u Tvreskoj guberniji, u istom selu, i išli u istu crkvu. Kako je bilo stabilno rusko društvo!“

Uistinu, posle događaja 20. veka, nama je teško da, to, čak i zamislimo.

U samom Pominovu pričaju o događaju čiju autentičnost može da potvrdi samo predsednik…

Početkom 2000, on je, navodno, došao u selo motornim sankama direktno preko reke Šoše iz predsedničke rezidencije u Zavidovu, koja se nalazi na oko 20 kilometara istočno (tamo su bila carska lovišta u koja je dolazio Lenjin, a početkom 60-ih, često ih je posećivao i Brežnjev). Prišao je ribarima i pozdravio se s njima i u tom nema ničeg čudnog. Da li je on tad  posetio dom svog deda nije poznato, ali je ubrzo stara kuća otkupljena i renovirana. Izvesno vreme u njoj je bio Etnografski muzej.

Za razliku od Džordža Buša, Putin nije, Bogu hvala, rođak engleske kraljice. I u njegovoj lozi nema velikih ljudi, ali njemu nije ni potrebno da izmišlja svoje poznate pretke (kako su, već, pokušali da urade umesto njega dosetljivci povezujući ga s kneževima Putjatinovih). Zato što ruski seljak i jest ono najvažnije što je utemeljeno u ruskim ljudima.

Mi smo već prevazišli pokušaj da nam se nametne odricanje od svoje prošlosti, čak i stid zbog nje – sad treba vratiti izgubljeno znanje o prošlosti, vratiti imena onim našim precima koje smo zaboravili tokom dugog 20. veka kad se sve preokrenulo.

„Dok su ranije svi tražili plemićke korene, poslednjih godina ljudi samo traže svoje pretke, jednostavno, to je eksplozija pitanja o seoskim porodicama – kaže Jevgenija Likova, zamenica direktora Ruskog državnog arhiva drevnih dokumenata. Kod nas godišnje dolazi oko pola miliona ljudi“…

Uskoro će svi popisi 18. veka biti digitalizovani i objavljeni na sajtu Arhiva tako da će upućeni amateri moći sami da traže svoje korene. Iako je za to potrebno, ne samo poznavanje izvora i iskustvo, glavno je da se zna odakle je poreklo. Ko su preci, kad su se rodili, venčali, gde su umrli, u koje crkve su išli, u šta su verovali i kako su živeli. I da bi se sopstveni život gradio kao nastavak nacionalne tradicije i onih vrednosti koje su prenošene iz generacije u generaciju, da se ne izdaju i ne zaboravljaju, nego poznaju i osećaju kao svoje, krvno srodstvo.

Objavljeno na sajtu: pravda.rs

Izvori: fakti, naslovi.net

Priredio: dipl. fil. Velibor Mihić, pf

oOOo

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: