Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Život

Kolektivni centar PIM u Krnjači

 

KOLEKTIVNI CENTAR PIM U KRNJAČI

Reporter „Jedinstva“ u Kolektivnom centru PIM u Krnjači

 

Humanost, kontrola, strpljenje

U četvrtak 20. novembra ove jeseni, u predvečerje, zaputili smo se, bez najave, pravo u Kolektivni centar u beogradskom naselju Krnjači u kome borave i poslednje porodice izbegle iz Bosne i Hrvatske i osam porodica raseljenih lica sa Kosova i Metohije. I one će, kako se planira, do aprila iduće godine biti izmeštene jer se i ovaj kao i svi ostali centri, zatvara. Ovde su smešteni i tražioci azila i migranti koji dolaze u našu zemlju.

Izbeglice i Kolektivni centar PIM u Krnjači
Kolektivni centar PIM u Krnjači pored Beograda – izbeglice koje tu žive više od 20 godina

Stanovi u Kamendinu i za raseljene

Neke će se porodice izbeglih i raseljenih (njih 45) konačno, useliti u nove stanove koji se za njih grade u Kamendinu, prigradskom naselju u Zemun Polju koje važi za jedno od beogradskih naselja sa najbržim rastom stanovništva. Objekti sa stanovima za izbegle i raseljene grade se po projektu koji finansira Evropska Unija. A za starije i obolele predviđen je smeštaj u domovima za stara lica. Stižemo autobusom GSP-a br 108. do četvrte stanice od Bogoslovije, silazimo i prema uputstvu vozača, vraćamo se malo natrag i krećemo levo „utabanim“ putem koji nas vodi do baraka Preduzeća „Ivan Milutinović“ koje su, zapravo, taj kolektivni centar, poznatiji kao PIM. Usput srećemo Natašu Stević koja sa devojčicom i još jednom ženom ide u istom smeru. I sama je stanarka ovog centra, idemo još malo, ona nam pokazuje kapiju i odlazi u svoju baraku. Na ulazu prolazimo proceduru i krajnje korektno i ljubazno bivamo primljeni, imajući u vidu, da smo gotovo „padobranci“ pošto smo došli nenajavljeni, a nezvanom gostu zna se gde je mesto.

Sa prijavnice nas upućuju na Dacu, Dajenu Ristić, koja nas dočekuje i upoznaje sa Radetom Ćirićem koji takođe kao i ona vodi brigu o dešavanjima u ovom centru, svako sa svojim zaduženjima. Banuli smo upravo kada je Ćirić ručao ali je bio spreman da odmah pomogne da obiđemo porodice sa Kosmeta. Kad smo krenuli u susret nam je naišao Dragan Krstić, nekadašnji direktor Hotela „Božur“ u Prištini i pitao može li on da pomogne.
Dragan je ovde sa suprugom Vericom i ćerkom Sofijom. Kaže da se nada da će se na proleće i oni useliti u stan u Kamendinu. Sa njim polazimo do porodice Milutina Živkovića koji od 2011. živi u ovim barakama sa suprugom Jovankom i petoro dece (Dragana, Dragan, Goran, Ilija, Gordana). A prethodno su posle proterivanja iz Suve Reke, gde su oboje radili u Gumarsko-hemijskom kombinatu „Balkan“, dvanaest godina boravili u kolektivnom centru na Avali od 1999. do 2011. godine u zgradi psihijatrijske klinike.

Milutin nije mnogo govorljiv. Kaže da se ništa od imovine njegovog oca u selu Delovcu u opštini Suva Reka ne vodi na njegovo ime i da on i supruga nemaju baš ništa kao i da nijedno od njih ne radi.

Pomoći deci porodice Živković

– Od čega i kako živite, – pitamo Milutina?

– Supruga prima privremenu nadoknadu u iznosu od 8500 dinara i oko 8000 na ime dečjeg dodatka, – priča nam i sleže ramenima kao da se miri sa „gladnim vremenima“. A deca „jedno drugom do uveta“ i samo najmlađa Gordana ne ide u školu. U ovom kolektivnom centru dobijaju dnevno i nešto hrane, ali je sve to nedovoljno da podmiri potrebe ove sedmočlane porodice.

Nema mnogo priče s Milutinom. Stvar je jasna, siromaštvo se ne da sakriti! A deca lepa… idu u školu i igraju se oko PIM-ovih baraka… Kako bi im dobrodošlo nečije humano srce i izdašna ruka da im obezbedi toplu odeću bar za zimu! I koji paket slatkiša za predstojeću 2016. godinu! Roletnu u sobi u kojoj razgovaramo pomera dašak vetra. Tužnog kao sudbina. I podseća da je za jednu takvu sudbinu dovoljno zapisano u novinarskoj beležnici…S verom da će neko human, možda, ovo pročitati. Da će neko ko i nema previše, biti spreman da se odrekne nečega da bi Živkovićima pomogao…

Suton se tiho spustio na PIM. Vreme je da krenemo. Posle razgovora sa Draganom Krstićem i Milutinom Živkovićem, Dragan se ponudio da nas poveze do stanice kod Bogoslovije. Tako smo i uradili. Malo razgovarali i prisećali se vremena i života provedenog u Prištini, pa i toga kako se ko snašao posle proterivanja. Nametnula se i priča da su nekima pohlepa, gramzivost i neke druge radnje donele bogatstvo kakvo nisu ni zamišljali pre rata 1999. godine. No, valjda se zato, u našem narodu srpskom i kaže „Nekom rat, nekom brat“. I brzo smo stigli do Bogoslovije, iskreno razmenili osmehe, pozdravili se i Dragan se vratio.

Za nama je ostao kolektivni centar PIM-Krnjača sa smeštajnim kapacitetom za oko 1000 lica, u kome su toga dana stigla, kako nam rekoše, četiri autobusa s migrantima. A osećanje da su se u njemu, silom prilika, našli ljudi različitih kultura, rase, vere, nacije, iz različitih država… dominiralo je jednako toliko koliko i misao da nad ovde prisutnima lebde humanost, kontrola, briga, strepnja, čovekoljublje, strpljenje… koje i oni sami moraju imati da bi lakše i spremnije mogli da krenu u neki drugi život, na vetrometini svetskih razmera.

 

Slavica Đukić

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280