RUSKI KONSTANTINOPOLJ
O Konstantinopolju, F.M. Dostojevski
… INSPIRISANO …
„(…) Nikakvoj Evropi mi ne bi trebalo da činimo nikakve ustupke, i ni pod kakvim izgovorom, jer je ova stvar za nas pitanje života ili smrti. Konstantinopolj bi, ranije ili kasnije, trebalo da bude naš, pa makar to bilo samo zbog izbegavanja teških i neprijatnih crkvenih raspri koje su tako lako mogućne među mladim narodima na Istoku koji još nisu stekli neko veće iskustvo – a primer za to smo imali u sukobu između Bugara i vaseljenskog patrijarha, sukobu koji se veoma loše završio. Kad mi budemo zagospodarili Konstantinopoljem, više ništa slično neće moći da se dogodi.“
(Mart 1877, „Glava prva, III Misli koje potpuno odgovaraju ovom trenutku“ u Dnevnik pisca 1877-1881., str. 85, 86)
Nekadašnji Konstantinopolj
„(…) Drevni Rim je prvi stvorio ideju svetskog ujedinjenja svih ljudi i prvi je razmišljao o tome (i čvrsto u to verovao) kako da je praktično ostvari u obliku svetske monarhije. (…) Rimski papizam je proklamovao da hrišćanstvo i njegova ideja bez svetskog gospodstva nad zemljama i narodima – državnog i ne duhovnog gospodstva – drugim rečima bez stvaranja svetske rimske monarhije na zemlji na čijem bi se čelu nalazio ne rimski imperator nego upravo papa – ne mogu biti ostvareni. I započeli su opet pokušaj stvaranja svetske monarhije u duhu ideje staroga Rima ali u drugoj formi. Na taj način, prema istočnom idealu – na prvom mestu se nalazi duhovno ujedinjavanje ljudi u duhu Hristovom, pa iz toga sledi, i ispravno i socijalno ujedinjenje u duhu Hristovom, dok prema rimskom tumačenju stvari stoje obrnuto: prvo treba stvoriti čvrste državne organizacije u obliku svetske monarhije a zatim, ako se bude htelo, stvarati duhovno jedinstvo među ljudima prema načelu samoga pape koji je gospodar nad svetom.(…)“
(Maj-Juni 1877, „Glava treća, I Nemačko pitanje kao svetsko pitanje. Nemačka – protestantska zemlja“ u Dnevnik pisca 1877-1881., 1982, str. 183-184.)
„(…) Za sada je jedina sila koja deluje kao faktor jedinstva – Rusija i to je delom zbog toga što će ona čvrsto imati da stoji tu, u Konstantinopolju. Ona će spasavati male narode jedne od drugih i stajaće na straži njihove slobode. Ona će stajati na straži čitavog Istoka i njegovog budućeg uređenja. I najzad, ona je jedina u stanju da na Istoku podigne zastavu nove ideje i da tom istočnom svetu protumači njegovu novu misiju. Jer, šta je to istočno pitanje? Istočno pitanje jeste u suštini rešenje sudbine pravoslavlja. Sudbina pravoslavlja je povezana i slivena sa misijom Rusije. Šta je to sudbina pravoslavlja? Rimski katolicizam koji je odavno prodao Hrista radi svetovne, zemaljske vlasti i od kojega je čovečanstvo okrenulo glavu, bio je glavni uzrok pojave materijalizma u Evropi, i prirodno, taj isti katolicizam ima za cilj da odredi sudbinu čovečanstva ali ne po Hristu nego izvan Boga i izvan Hrista, i sasvim je prirodno što se on rodio upravo u Evropi kao zamena za evropska hrišćanska načela koja su se našla u krizi, koja je napredovala onako kako su se kvarila i konačno gubila ta načela u okviru same katoličke crkve. Posramljeni lik Hristov sačuvao se u svoj svetlosti svoje čistote jedino u pravoslavlju.(…)“
(Novembar 1877, „Glava treća, I Glasovi o miru „Konstantinopolj mora biti naš“ – da li je to moguće? Različita mišljenja“ u Dnevnik pisca 1877-1881., str. 372.)
Priredio Stanimir Trifunović
Izvor: https://pletenijesloves.wordpress.com/