Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Duhovnost

O smirenju – Šta je smirenje i kako se dolazi do smirenja

 

O SMIRENjU

Razgovor izmedju starca i njegovog učenika. Pouka duhovnika učeniku o tome šta je smirenje i kako se dolazi do smirenja

 

Učenik: Šta je smirenje.

Starac: Ima jedna jevanđelska, ljudskom umu nesaznajna vrlina koja Hristovim mirom sjedinjuje sve čovekove snage ujedno.

Učenik: Ako je nesaznajna, kako onda znamo da postoji? A tim više: kako možemo da steknemo takvu vrlinu koju ne možemo ni da saznamo?

Starac: Da ona postoji znamo pomoću vere, iz Jevanđelja, a samu vrlinu doznajemo opitno, u meri u kojoj smo je zadobili. No i nakon zadobijanja ona ostaje nesaznajna.

Šta je smirenje i kako se dolazi do smirenja O Smirenju

Učenik: A zašto to?

Starac: Zato što je božanstvena. Smirenje je učenje Hristovo, svojstvo Hristovo, dejstvo Hristovo. Spasiteljeve reči: Naučite se od mene, jer sam ja krotak i smiren srcem, sveti Jovan Lestvičnik objašnjava ovako: „Naučite se, ali ne od anđela, ne od čoveka, ne iz knjige, nego od mene, to jest od toga što ćete mene primiti, od mog sijanja i dejstva u vama, jer sam ja krotak i smiren srcem, i dušom, i telom.“ A kako da saznamo svojstvo i dejstva Hristova? Ona su i kad ih osetimo nesaznajna, kako je i apostol rekao: I mir Božiji, koji prevazilazi svaki um, sačuvaće srca vaša i misli vaše u Hristu Isusu. Mir Božiji je i načelo i neposredna posledica smirenja; on je dejstvo smirenja i uzrok tog dejstva. On deluje na um i srce svemogućom Božijom silom. A samu Božiju silu i njeno dejstvo ne možemo saznati na prirodan način.

Učenik: A na koji način možemo da dostignemo smirenje?

Starac: Ispunjavanjem jevanđelskih zapovesti, a prvenstveno molitvom. Blagodatno dejstvo smirenja potpuno se podudara sa blagodatnim dejstvom molitve, tačnije: to je jedno te isto dejstvo.

Učenik: Izloži mi, molim te, detaljno oba načina sticanja smirenja.

Starac: Oba su izložena u učenju svetih otaca. Sveti Jovan Lestvičnik govori da jedni, vođeni Božijim Duhom, prilično dobro mogu da rasuđuju o smirenju, a sveti Isak Sirijski kaže da Sveti Duh tajanstveno uči smirenju čoveka koji se pripremio za takvo učenje. Mi smo, sakupljajući mrve koje padaju sa duhovne trpeze gospodara naših, svetih otaca, stekli veoma oskudnu predstavu o smirenju; i sami nastojimo da se nje držimo i da je kao dragoceno predanje otaca predajemo onima koji nas pitaju. Dobijene predstave o smirenju možemo sasvim opravdano nazvati mrvicama: samu riznicu u njenoj neispunjivoj punoći ima onaj koji je u sebi našao Hrista.

Prepodobni ava Dorotej govori da „smirenje prirodno nastaje u duši kao posledica postupanja po jevanđelskim zapovestima… Tu se događa isto što i u upoznavanju nauka i veštine lečenja. Kada ih neko dobro nauči, i kada se zatim sistematski bavi njima, onda malopomalo, kroz to bavljenje, tamo naučnik, a ovamo lekar, stiče naviku, a ne može da kaže i objasni kako je stekao naviku upravo zato što ju je duša primila postepeno i kroz takvo bavljenje. Isto se dešava i pri sticanju smirenja: kroz ispunjavanje zapovesti stvara se neka smirena navika, i to niko ne može da objasni rečima“. Iz ovog učenja prepodobnog ave Doroteja očigledno sledi zaključak: ako želiš da nađeš smirenje, onda moraš brižljivo da izučavaš Jevanđelje i da isto tako brižljivo ispunjavaš sve zapovesti Gospoda našeg Isusa Hrista. Ako ispunjavaš jevanđelske zapovesti, onda možeš da dođeš do poznanja svoje sopstvene grešnosti i grešnosti celog čovečanstva, a na kraju i do saznanja i ubeđenja da si grešniji i gori od svih ljudi.

Učenik: Čini mi se da je protivurečna tvrdnja da neko ko veoma brižno ispunjava jevanđelske zapovesti kroz to dolazi do saznanja da je upravo on najveći grešnik. Rezultat, po svoj prilici, mora biti suprotan. Ako neprestano izvršavaš vrline, i to izuzetno revnosno, onda ne možeš da ne vidiš da si ispunjen vrlinama.

Starac: Poslednje se odnosi na one koji čine prividno dobro iz sebe, iz svoje pale prirode. Ko takvo dobro čini po svom mišljenju, po sklonosti i zapovesti svoga srca, taj ne može da ne vidi to dobro, ne može da ne oseća zadovoljstvo i oduševljenje zbog njega; sam se ponosi tim prividnim dobrom, naslađuje se ljudskim pohvalama; traži, zahteva te pohvale; gnevan je na one koji odbijaju da ga hvale, mrzi ih. On broji svoja dobra dela: na osnovu njihovog mnoštva stvara mišljenje o sebi, i na osnovu mišljenja o sebi stvara mišljenje o bližnjima onako kako ga je stvorio farisej pomenut u Jevanđelju. Takva vrsta delatnosti dovodi dotle da čovek počne da misli da je pravedan; ona stvara pravednike koje Gospod odbacuje i koji odbacuju Gospoda, ili samo površno i hladno ispovedaju Boga mrtvim ispovedanjem. Potpuno suprotke posledice donosi ispunjenje jevanđelskih zapovesti. Čim počne da ih ispunjava, podvižnik odmah uvidi da ih ispunjava sasvim nedovoljno, nečisto, da se svakoga časa prepušta svojim strastima, to jest ozleđenoj volji, da čini ono što zapovesti zabranjuju. Zatim jasno uviđa da je pala priroda neprijateljska Jevanđelju. Uporno postupanje po Jevanđelju otkriva mu sve jasnije oskudnost njegovih dobrih dela, mnoštvo njegovih skretanja i poraza, nesrećno stanje pale, od Boga otuđene prirode, koja je stekla neprijateljsko raspoloženje prema Bogu. Osvrćući se na svoj protekli život, on vidi da taj njegov život predstavlja neprekidni niz sagrešenja, padova, postupaka koji izazivaju gnev Božiji, i zbog iskrenosti srca priznaje da je najveći grešnik, dostojan privremenih i večnih kazni, da mu je potpuno potreban Iskupitelj, i da u Njemu ima jedinu nadu u spasenje. U njemu se takvo mišljenje o sebi stvara neprimetno, kao posledica ispunjavanja zapovesti. Pouzdano se može tvrditi da se čovek rukovođen Jevanđeljem neće uzdržati da iznese svoje potpuno ubeđenje da ne zna nijedno svoje dobro delo. Takav čovek ispunjava zapovesti, a smatra da ih izopačuje i skrnavi, kako govori sveti Petar Damaskin. „Nauči me tvoriti volju tvoju“ viče on uz plač Bogu, „onu volju koju si Ti zapovedio da tvorim, koju se naprežem da tvorim, ali ne mogu zato što moja pala priroda ne razume tu volju i ne pokorava se njoj. Uzaludni su bili i biće uzaludni svi moji napori ako mi Ti ne pružiš ruku pomoći. Duh Tvoj Blti – jedino On sam – neka me vodi na zemlju pravu“. „Dobro može biti predmet verovanja i delatnosti jedino u Hristu Isusu i u Svetom Duhu,“ rekao je prepodobni Marko Podvižnik.

Učenik: Neće li takvo mišljenje o sebi dovesti do uninija ili očaja?

Starac: Ono će dovesti do hrišćanstva. Gospod je sišao na zemlju upravo radi takvih grešnika, kako je On sam objavio: Nisam došao da zovem pravednike no grešnike na pokajanje. Upravo takvi grešnici mogu od sveg srca da prime i ispovedaju Iskupitelja.

Učenik: Recimo da postupanje po jevanđelskim zapovestima dovodi do poznanja i saznanja svoje grešnosti; ali kako dostići to da čovek prizna da je grešniji od svih ljudi, među kojima ima užasnih zločinaca, zlotvora?

Starac: To je opet prirodna posledica podviga. Ako se pred našim očima nalaze dva predmeta, i ako jedan od njih razgledamo sa svakom mogućom pažnjom i neprestano, a na drugi ne obraćamo nikakvu pažnju, onda o prvom dobijamo jasno, detaljno, određeno mišljenje, a o drugom ostajemo na najpovršnijem mišljenju. Kod čoveka koji ispunjava jevanđelske zapovesti pažnja uma je stalno usmerena na sopstvenu grešnost; kroz ispovedanje svojih grehova Bogu i plač on se trudi da otkrije u sebi nove modrice i mrlje. Dok ih otkriva uz Božiju pomoć, on nastoji da otkrije još šta novo, a sve zato što ga vuče želja za bogoprijatnom čistotom. Grehove bližnjih on ne gleda. Ako zbog nečega bude morao da obrati pažnju na sagrešenja bližnjeg, on to čini sasvim površno i uzgred, onako kako to čine ljudi zauzeti nečim naročitim. Iz samog njegovog života proizilazi prirodno i logično priznanje da je on grešnik nad grešnicima. To uređenje zahtevaju od nas sveti oci. Molitveni podvig čoveka koji nema takvo mišljenje o samom sebi sveti oci smatraju nepravilnim. Brat je rekao prepodobnom Sisoju Velikom: „Vidim da u meni prebiva neprestano sećanje na Boga.“ Prepodobni je odgovorio: „To što tvoja misao jeste uz Boga, nije veliko: veliko je da vidiš da si manji od celokupne tvari“. Osnova molitve je najdublje smirenje. Molitva je vapaj i plač smirenja.

U nedostatku smirenja molitveni podvig lako postaje sklon samoobmani i demonskoj prelesti.

Učenik: Pitanjem o tome kako se pri napredovanju u vrlinama može napredovati u smirenju udaljio sam te od onoga na šta je dolazio red u kazivanju.

Starac: Vraćam se njemu. U pomenutom razmišljanju prepodobnog ave Doroteja navedena je izreka nekog svetog starca: „Put smirenja – to su telesni trudovi u razumu“ Ta pouka je veoma važna za braću koja se zanimaju raznim manastirskim poslušanjima, od kojih su neka teška za telo, a druga su povezana sa duševnim podvigom. Šta znači truditi se u razumu7. Znači nositi manastirski trud, kao kaznu zbog svoje grešnosti, u nadi da će se dobiti oproštaj od Boga. A šta znači „truditi se nerazumno?“ Truditi se i u isti mah izgarati telom u strastima, i biti slavoljubiv, i samohvalisav, i ponižavati onu braću koja ne mogu da nose takav trud zbog slabosti ili nesposobnosti, čak zbog lenjosti. Koliko god poslednji pomenuti trud bio pojačan, dugotrajan, koristan za obitelj u materijalnom smislu, on je nekoristan, čak i štetan za dušu, jer je ispunjava sujetom, a pored nje nema mesta u duši ni za kakvu vrlinu. Primer truda u razumu, dakle truda koji je uzneo trudbenika na visinu hrišćanskog savršenstva tako što ga je spustio u dubinu smirenja, vidljiv je u podvigu blaženog Isidora Aleksandrijskog. On je pripadao plemićkom staležu grada Aleksandrije. Kad ga je milost Božija prizvala u monaški život, Isidor je stupio u opštežiteljni manastir nedaleko od Aleksandrije i predao sebe u potpunu poslušnost igumanu manastira, mužu ispunjenom Svetim Duhom. Iguman je zapazio da se u Isidoru zbog visokog čina razvila nadmena i surova narav, i zato je odlučio da neko vreme deluje protiv takve duševne bolesti nalaganjem poslušanja, teškog ne toliko za telo koliko za bolesno srce. Stupajući u opštežiće, Isidor je izjavio igumanu da predaje sebe njemu onako kako se gvožđe predaje kovaču. Iguman mu je zapovedio da stoji pred manastirskom kapijom i da se svakome koji ulazi ili izlazi pokloni do nogu i govori: „Pomoli se za mene, u meni je demon.“ Gvozdeni Isidor je pokazao poslušnost igumanu, kao anđeo Bogu. Nakon provedenih sedam godina u tom poslušanju, Isidor je unapred, iz Božijeg otkrivenja, doznao za kraj svog zemaljskog života, i skončao radosno. O stanju svoje duše za vreme podviga on je ispovedao svetom Jovanu Lestvičniku ovako: „U početku sam zamišljao da sam prodat kao rob za iskupljenje mojih grehova, i zato sam sa mnogo gorčine, prisiljavajući sebe, kao da lijem krv, činio poklone. Posle godinu dana, moje srce više nije osećalo bol, očekujući od samog Boga nagradu za trpljenje. Kad je prošlo još godinu dana, osetio sam svim srcem da nisam dostojan da živim u manastiru, i da viđam oce, i da razgovaram sa njima, i da ih u lice gledam, i da se pričešćujem svetim tajnama. I kada sam od stida oborio oči k zemlji, a misli još niže, ja sam već iskreno preklinjao one koji su ulazili i izlazili da se pomole za mene Bogu.“ To su telesni trud i poslušanje koji prelaze u znanje! To je njihov plod! Jedna smirena misao predavala je blaženog trudbenika drugoj, dubljoj, kao da ga vaspitava, sve dotle dok on nije ušao u najobilnije, tajanstveno osećanje smirenja. To sveto osećanje je ono što je svetom Isidoru, tom živom hramu Božijem, otvorilo nebo. „Smirenje čini čoveka stanom Božijim,“ rekao je Veliki Varsanufije.

Prepodobni ava Dorotej na početku svoje pouke o smirenju postavlja, kao ugaoni kamen u osnovu zgrade, sledeću izreku jednog svetog starca: „Smirenoumlje nam je potrebno pre svega, i moramo biti spremni da na svaku reč koju čujemo kažemo oprosti, jer smirenoumlje uništava sve strele neprijatelja i protivnika.“ U odbacivanju opravdanja, u okrivljivanju sebe i u traženju oproštaja u svim onim slučajevima u kojima u običnom svetovnom životu ljudi pribegavaju opravdanjima i umnožavaju ih sadržana je velika tajanstvena kupovina svetog smirenja. Nje su se držali i nju zapovedaju svi sveti oci. To delanje je neobično ako se površno gleda na njega, ali samo iskustvo ne okleva da dokaže da je smirenje puno duševne koristi i da izvire iz Samoistine, Hrista. Gosiod naš je odbacio opravdanja tako što ih nije upotrebio pred ljudima, iako je mogao da pokaže pred njima u svoj veličini svoju Božiju pravednost; ne, On je farisejima rekao: Vi ste oni koji se pravite pravedni pred ljudima, ali Bog zna srca vaša; jer što je u ljudi visoko, gadost je pred Bogom. Gle, sluge mojega – javlja o Gospodu prorok Starog zaveta – kojega izabrah, Ljubljeni moj, koji je po volji duše moje: metnuću Duh svoj na njega, i sud neznabošcima javiće. Neće se svađati ni vikati, niti će ko čuti po trgovima glasa njegova. Hristos postrada za nas – svedoči apostol Novog zaveta o tačnom ispunjenju proročanstva – ostavljajući nam primjer da idemo njegovim stopama. On vrijeđan, ne uzvraćaše uvredom; stradajući ne prećaše, nego je prepustio Onome koji pravedno sudi.

Ako smo, krivi zbog nebrojenih grehova, došli u manastir da radi svojih grehova podnesemo raspeće sa desne strane Spasitelja našeg, onda priznajemo da blagovremena velika nevolja, koja god naiđe na nas, nije ništa drugo do pravedna plata za naše grehove i pravedna kazna za njih. U takvom duševnom stanju traženje oproštaja u svakoj prilici biće pravilan, logičan čin. „Opravdanje rečima ne pripada hrišćanskom životu“ – rekao je sveti Isak Sirijski. Prepodobni Pimen Veliki je često govorio: „Mi padamo u mnoga iskušenja zato što ne čuvamo dostojanstvo koje dolikuje našem imenu. Zar ne vidimo da je žena Hananejka prihvatila ime koje joj je dato, i Spasitelj ju je utešio. Isto tako je Avigeja rekla Davidu: U meni je nepravda moja, i David ju je, čuvši to, zavoleo. Avigeja je ikona duše, a David Boga: ako duša okrivi sebe pred Gospodom, Gospod će je zavoleti.“ Velikog su pitali: šta znači visoko? On je odgovorio: „Opravdanja.

Ne opravdavaj sebe, i naći ćeš počinak.“ Onome koji ne opravdava sebe, tome je vođa smirenoumlje, a onome koji opravdava sebe, tome je gordost vođa. Patrijarh aleksandrijski Teofil posetio je jednom prilikom Nitrijsku goru. U toj gori obitavala je brojna monaška zajednica i provodila život u tihovanju. Ava gore je bio čovek velike svetosti. Arhiepiskop ga je upitao: „Šta je, oče, po tvom mišljenju, najvažnije na monaškom putu?“ Ava je odgovorio: „Stalno optuživanje i osuđivanje samog sebe.“ Arhiepiskop je na ovo rekao: „Tako! Nema drugog puta, osim toga.“

Završiću moje oskudno učenje o smirenju prekrasnim učenjem prepodobnog Jovana Proroka o ovoj vrlini. „Smirenje se sastoji u tome da čovek ni u kom slučaju ne poštuje sebe radi nečega, da u svemu odseca svoju volju, da se pokorava svemu, da bez zbunjenosti podnosi ono što ga zadesi spolja. Takvo je istinsko smirenje, i u njemu slavoljublje ne nalazi mesta. Smirenoumni čovek ne mora da pokazuje svoje smirenje smirenoslovljem – dovoljno je da govori: Oprosti mi, ili: Pomoli se za mene. Ne treba se, takođe, sam odazivati na izvršavanje niskih dela: to, kao i prvo (tj. smirenoslovlje), vodi ka slavoljublju, sprečava napredovanje i više nanosi štete nego koristi; ali kada nešto zapovede, ne treba protivrečiti, već izvršavati sa poslušanjem – to vodi u napredovanje.“

Učenik: Zar je upotreba mirnih reči, koju smo ovde nazvali smirenoslovljem, štetna po dušu? Čini se da upotreba takvih reči neobično priliči monahu, i da neobično poučava ljude od sveta, jer oni slušajući monahovo smirenoslovlje dolaze u stanje nežnih osećanja, milosti i ljubavi.

Starac: Gospod je rekao: Kakva je korist čovjeku ako sav svijet zadobije, a duši svojoj naudi? Zlo nikako ne može biti uzrok dobra. Licemerje i čovekougađanje ne mogu biti ono što nas izgrađuje: obe te stvari mogu da se dopadnu svetu zato što su mu se uvek dopadale, one mogu da izazovu pohvalu sveta zato što su je oduvek izazivale, mogu da privuku ljubav i poverenje sveta zato što su ih uvek privlačile. Svet voli svoje; njime se hvale oni u kojima on čuje svoj duh. Sama činjenica da svet odobrava smirenoslovlje već je i njegova osuda. Gospod je zapovedio da sve vrline činimo u tajnosti, a smirenoslovlje je pokazivanje smirenja sa ciljem da to ljudi vide. Ono je pretvaranje, obmanjivanje, pre svih sebe, a onda i drugih, zato što utajivanje svojih vrlina jeste samo jedno svojstvo smirenja, a smirenoslovlje i prividno smirenje uništavaju upravo to utajivanje. „Kada si sa braćom“ – govori sveti Jovan Lestvičnik – „pazi na sebe i nikako nemoj nastojati da po bilo čemu izgledaš pravedniji od njih. Inače ćeš napraviti dvostruko zlo: braću ćeš ozlediti svojim licemerjem i pretvaranjem, a samom sebi ćeš na svaki način pružiti povod za gordost. Budi revnostan u duši, i pri tome nikako ne pokazuj to telom, niti izgledom, niti rečju, niti kakvim zagonetnim ponašanjem.“ Koliko je korisno prekorevati sebe i okrivljivati za grešnost pred Bogom u strogoj tajnosti duševne kleti, toliko je štetno činiti to pred ljudima. Ukoliko drukčije postupamo, onda samo podstičemo u sebi sablažnjivo mišljenje da smo smireni, i prenosimo takvu predstavu o sebi zaslepljenim mirjanima. Pričao mi je jedan monah da je u svom novom početku nastojao da se vežba u smirenoslovlju, jer je, zbog svog neznanja, smatrao da je ono nešto posebno važno. Jednom prilikom je smirenoslovio tako uspešno da su svi slušaoci, umesto uvida u to da njegove reči nisu istinite, a da je on smiren – u čemu se uvek i sastoji cilj smirenoslovlja – zaključili da on govori istinu: tada se on ožalostio i pao u gnev. Pred ljudima se treba ponašati obazrivo i pobožno, ali jednostavno: ćutanjem treba odgovarati i na pohvale, i na prekore, osim u onim slučajevima kada traženje oproštaja i umereno objašnjenje, ukoliko postoji preka potreba za njim, mogu da stišaju i umire onoga koji nas prekoreva. Oni koji su uznapredovali u monaškom životu zadobijaju naročitu slobodu i iskrenost srca, a to dvoje ne može da ostane neprimetno u njihovom ponašanju sa bližnjima. Njih svet ne voli! Svet ih smatra gordima, sasvim pravilno zapaža sveti Simeon Novi Bogoslov. Svet traži pritvornost, a u njima vidi iskrenost koja mu nije potrebna, nailazi na izobličenja, koja su mu mrska. Dok sam bio u jednom velikom gradu, dolazio je tamo zbog manastirskih potreba starac, neobično uznapredovao u duhovnom životu; sa njim je dolazio i njegov novi učenik početnik. Neki pobožni mirjani su poželeli da vide starca. On im se nije dopao. Veoma im se dopao učenik: kad je ulazio u bogate i ugledne kuće, taj nije krio da je očaran zemaljskom veličinom, i zato je svima uzvraćao dubokim naklonima. „Kako je on smiren! govorili su mirjani sa posebnim zadovoljstvom koje su u njima izazvali ti nakloni. Starac je proveo svoj život u plač zbog svoje grešnosti; otkriće greha u sebi smatrao je najvećom čovekovom srećom; sa iskrenom ljubavlju i sažaljenjem prema jadnom čovečanstvu, podjednako jadnom i u palatama u kolibama, iskrenog srca, sa neobičnom pronicljivošću koju je omogućavala ista takva čistota uma, želeo je da podeli duhovna blaga sa bližnjima koji su ga pitali o spasenju: time je izazvao nezadovoljstvo protiv sebe.

Učenik: Kakva je razlika između smirenoumlja i smirenja?

Starac: Smirenoumlje je mudrost, vascelo preuzeta iz Jevanđelja, od Hrista. Smirenje je osećanje srca, zalog srca, zalog koji potpuno odgovara smirenoumlju. Najpre se treba poučavati smirenoumlju; po meri vežbanja u smirenoumlju duša stiče smirenje, jer stanje srca uvek zavisi od misli koje je um usvojio. A kada čovekovo delanje oseni blagodat Božija, tada smirenoumlje i smirenje u izobilju počnu da stvaraju i produbljuju jedno drugo, uz pomoć saradnika molitve – plača.

Učenik: Objasni na primeru opita kako smirenoumlje donosi smirenje i obrnuto.

Starac: Boravio je kod mene kratko jedan poznati monah: stalno se izlagao raznim nevoljama, a Bogu je bilo blagougodno da mu one, tako je on govorio, zamene duhovnog starca. Zapazio sam da je monah, uprkos stalnim nevoljama, skoro uvek spokojan, često radostan. Sav se predavao reči Božijoj i umnoj molitvi. Molio sam ga da mi, radi koristi moje duše, otkrije iz čega crpi utehu. Odgovorio je: „Moju utehu dugujem milosti Božijoj i delima svetih otaca, a ljubav prema njima data mi je od detinjstva. Kada naiđu nevolje, ja, ponekad, ponavljam reči razbojnika koji je sa svog krsta ispovedao da je pravedan sud Božiji po kome su ljudi osuđeni, i tim ispovedanjem ušao u poznanje Spasitelja. Govorim: Po djelima mojim što sam zaslužio primam: sjeti me se, Gospode, kada dođeš u Carstvu svome. Te reči izlivaju mir i spokojstvo u srce. Nekad, opet, pomislima tuge i zbunjenosti suprotstavljam reči Spasiteljeve: I koji ne uzme krst svoj i ne pođe za mnom, nije mene dostojan; umesto zbunjenosti i tuge tada u meni zavladaju mir i radost. Ostale, ovima slične, izreke Svetog pisma i svetih otaca imaju isto takvo dejstvo. Ponavljanje reči slava Bogu za sve, ili da bude volja Božija sasvim dovoljno deluje protiv veoma složene nevolje. Čudna stvar, ponekad, zbog silnog dejstva nevolje, duša izgubi svu svoju snagu; duša, reklo bi se, ogluvi, izgubi sposobnost da bilo šta oseća: tada počnem naglas, protiv volje i mahinalno, samom sposobnošću govora, da izgovaram: Slava Bogu, i duša, čim čuje slavoslovlje Boga, počinje malo-pomalo da oživljava od tog slavoslovlja, zatim se ohrabri, umiri i uteši. Ljudi kojima su date nevolje ne bi mogli da izdrže u njima da ih tajno ne podržava pomoć i blagodat Božija. A opet: bez nevolje čovek nije sposoban za tu tajanstvenu a u isti mah stvarnu utehu, koja mu se daje srazmerno njegovoj nevolji, kako je i psalmist rekao: Po mnoštvu bolova u srcu mome, utehe Tvoje obradovaše dušu moju. Jednom su priredili protiv mene opasnu spletku. Saznao sam za nju, ali nisam imao načina da je sprečim: osetio sam tugu do iznemoglosti. Došao sam u svoju keliju i jedva izgovorio Spasiteljeve reči kojih sam se tada prisetio: Neka se ne zbunjuje srce vaše, vjerujte u Boga i u mene vjerujte – i tuga je iščezla; umesto nje obuzela me je neiskaziva radost: morao sam da legnem na postelju, i ceo dan sam bio kao u zanosu, a u umu su se ponavljale reči i izlivale utehu u dušu: Vjerujte u Boga i u mene vjerujte. Neverovanje je uzrok zbunjenosti srca, a uzrok spokojstva u srcu, blagodatnog mira u srcu, jeste vera. Pri obilnom dejstvu vere celokupno čovekovo biće se pogružava u duhovno najutešnije naslađivanje svetim mirom Hristovim, kao da ga to osećanje natapa i preispunjava. Ushićeno njime, ono postaje neosetljivo za strele zbunjenosti. Sa pravom su rekli oci da ‘vera jeste smirenje,’ da ‘verovati znači prebivati u smirenju i blagosti.’ Takvo mišljenje o veri i smirenju dobija se svetim opitima pravilnog monaškog života.

Nekad se, opet, dopušta nevolji da muči dušu duže vremena. Jednom prilikom, od iznenadne žalosti, osetio sam nervni udar u srce: tri meseca nisam izašao iz kelije jer me je tresla nervna groznica. ‘Bog čini uvek sa nama veliko i neistraživo, slavno i užasno.’ Moramo da shvatimo da smo Njegova dela, da smo u Njegovoj potpunoj vlasti, pa stoga, u potpunoj pokornosti, ‘sami sebe i jedni druge, i sav život svoj Hristu Bogu predajmo.’ Neću se suzdržati da ti ispričam i sledeći zanimljiv slučaj, koji donekle objašnjava dejstvo smirenja direktno iz srca, bez prethodnih misli smirenoumlja. Jednom sam bio izložen kažnjavanju i sramoćenju. Kada su počeli da me kažnjavaju i sramote, najednom sam osetio vrelinu u celom svom telu i neko rečima neobjašnjivo mrtvilo, a onda je najednom iz srca buknula želja da mi, zbog mojih grehova, ceo narod upućuje poruge i da me dželati udaraju po obrazima. Tada sam buknuo u licu; celog me je obuzela neiskaziva radost i sladost; od njih sam živeo dve sedmice u zanosu, kao da sam van sebe. Tada sam jasno i tačno shvatio da sveto smirenje u mučenicima, sjedinjeno sa božanskom ljubavlju, nisu mogle da zasite nikakve kazne. Mučenici su prihvatali teške kazne kao darove, kao hladno piće koje je gasilo u njima žarku žeđ za smirenjem. Smirenje je neiskaziva blagodat Božija, i ona se nesaznajno saznaje jedino duhovnim osećanjem duše.“

Učenik: Obećao si da ćeš mi objasniti kako smirenje nastaje kroz molitvu.

Starac: Savez smirenja i molitve veoma jasno je izložio prepodobni ava Dorotej. „Neprestano vežbanje u molitvi“ – govori svetitelj – „sprečava gordost. Očigledno je da smiren i pobožan čovek, znajući da se nikakva vrlina ne može ostvariti bez pomoći i zaštite Božije, ne prestaje da se neodstupno moli Bogu, da bi mu Bog ukazao milost. Ko se neprestano moli Bogu, a udostojen je da učini nešto što dolikuje, taj zna posredstvom koga je to učinio, i ne može da se preuznese, ni da to pripiše sebi: sva svoja ispravljanja on pripisuje Bogu, Njemu neprestano blagodari, i Njemu se moli neprestano i trepetno, da ne bi bio lišen pomoći odozgo, da se tako ne bi otkrila njegova sopstvena nemoć. On se moli od smirenja.“ Ako se neko prilikom svoje molitve udostojava da u sebi podstakne duh milosti, taj plod usredsređene molitve, taj opitno zna da se upravo u dragocenim trenucima vladavine duha milosti javljaju u njemu pomisli smirenoumlja, a one mu predaju osećaj smirenja. Naročito se to dešava onda kada duh milosti prate suze. Što su češći trenuci vladavine duha milosti, tim češće trudbenik molitve biva slušalac tajanstvenog učenja o smirenju, tim dublje to učenje prodire u njegovo srce. Stalna vladavina duha milosti održava dušu u stalnom smirenju, u duševnom stanju neprestanih molitava i razmišljanja o Bogu. Sveti oci zapažaju da smirenje – suprotno od slavoljublja, koje raznosi čovekove pomisli po vaseljeni – usredsređuje pomisli u duši: iz besplodnog i lakomislenog sozercavanja vascelog sveta ono prevodi u veoma plodonosno i duboko posmatranje samog sebe, u unutrašnje tihovanje, u stanje kakvo i jeste potrebno za istinsku molitvu, i koje nastaje iz usredsređene molitve. Najzad, blagodatno dejstvo smirenja i blagodatno dejstvo molitve jeste jedno te isto dejstvo, kako smo već rekli na početku naše besede. To dejstvo se javlja u dva oblika: u hristopodražateljnom smirenju i u božanskoj ljubavi, tom najvišem dejstvu molitve. To dejstvo pripada Gospodu našem Isusu Hristu, koji boravi i dejstvuje posredstvom Svetog Duha, neizrecivo i nedokučivo, u svojim izabranim sasudima. Amin.

Sveti Ignjatije BrjančaninovASKETSKI OGLEDI

Ostavite komentar

Ostavite komentar