Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

Kratka priča… PRIČKA… iz života…

VELIBOR MIHIĆ: PET LIKOVA, ILI: OD HALATA DO HAJATA, ILI: ZULUFI

 

Likova, pet! Da nije „malo mnogo“?!

Nije, tek razglednica.

Pet likova - Od Halata do Hajata ili zulufi

Prvi lik: po formuli…

Uglađen, lepih manira, kravata prema košulji, košulja prema odelu, odelo prema cipelama, cipele prema čarapama… govori kao da čita ali ume da sluša što je danas prava retkost. Bio trgovac, ima ženu i oženjenog sina koji živi, odvojeno, u nevenčanom braku. Hvali sina. „Ravan je Tesli!“ kaže. Gledam ga, otac je, to! Zahvalan je sinu što je umeo da ga sluša kad je trebalo. Više nije potrebno: sam svoj filozof, praktičar, „vodoskok“ ideja; hobi: životno osiguranje, roleri i košarka.

Kao što napomenuh, on živi po formuli. Udesio, sebi, život, ma ni dlaka ne treba da se promeni: praksa potvrdila.

Ujutro ustane u 7.00. Sklekovi, toaleta, doručak. Načne prvu bočicu multivitamina koju mu žena pripremi (tri dnevno ispije ko ništa!). Pokazuje kakav ima ten: dečje dupence, a godina… iha-haj! Važno je živeti po dobroj formuli, kaže.

U 10.00 izlazi u okolinu, šeta, sedne na klupu, priča s poznanicima, čim neko započne tešku temu, on ga preseče lakom (temom)! Pusti probleme, misli na život! Sva mudrost života je da uveče mirne glave legneš na čist jastuk!

Brzo dođe povratak kući: u 12.00 ide na ručak. U prizemlju se jače nakašlje, znak da žena sipa supu s rezancima ili paradajz-čorbu ili čorbu s mešanom zeleni! Triput opere ruke, sigurno je sigurno. Pa za sto! Obavezno parče posnog mesa i salata! Pa na spavanje! San je poklon od Boga! Ðavoli nikad ne spavaju!…

Sat ga probudi u 16.30, odmah se dohvata one druge bočice multivitamina. Doterivanje, popodnevno, pa u šetnju. Šetnja je izašla iz raja, ne batina!

Uveče, pre 19.30, već je kod kuće. Laka večera: voće, ili bela kafa s kiflom, ili čaj od nane s keksom-dva, pa na počinak, u lepe snove!

Drugi lik, EPUR SI MUOVE!… (Ipak se okreće)

Zvaću ga Siniša. Stanujemo „terasa do terase“. „Čovek-pokret“! Neumoran. Ako ne trči, onda je na biciklu! Ima tri bicikla. Ja, to, ne razumem, ali me sramota da pitam da ne ispadnem „ovca“!

Bio u Engleskoj, govori engleski kо srpski! Čak je i instruktor engleskog jezika. Uveren sam, kad bi ga Englezi čuli, postideli bi se pred njegovim naglaskom i intonacijom (bojom glasa)!

Moj Siniša je uvek u žurbi, moglo bi se reći da hita, čak, trči. Verujem da su mu takvi i snovi, ne može da miruje! Kad se s njim susretnem, nemam kad da se pozdravim: ode ko vetar: na bus-stanicu, na pijacu, na trening, u posetu, u školu (profesor je), na predavanje, na izložbu, koncert, promociju…. Siniša živi 100 km/sat! Verujem da jedino ne trči u liftu, tesno je!…

Sećam se, davno sam čitao: u Africi, ne sećam se u kojoj državi, svi trče, i žene, i muškarci, i deca; bilo da nešto nose („u rukama“ što bi rekli nepismeni kao da mogu u nogama!) ili drže/pridržavaju (na glavi: često rukom): Siniša kao da je rođen u tom plemenu!…

Treći lik: čovek koji je zaboravio da jede!…

Neće da kaže ime.

U redu, neću ni ja (mada sam saznao). Naterao me da pođem s njim u Bolnicu „Dr Dragiša Mišović“, u Beogradu, „časti“ me ručkom! Idem iz znatiželje jer – gospodin-lik o kom je reč – zaboravio je da jede! Bio je, saznajem, u toj bolnici, lečio se od alkoholizma i epilepsije. Kad je zalečen, dobio je zadatak: svaki dan u 12.30 treba da je u bolničkoj trpezariji da bi jeo jer – on – lečen i zalečen – ne seti se, pa… takav mu je recept!…

Pošao sam s njim: prvo iz znatiželje, drugo, bio sam gladan…

Uzeo sam, u trpezariji, što i on: dve faširane, krompir pire i salatu od slatkog kupusa… Ja uzeo repete, on nije… U bolnici, ima, još, njegovog starog društva, a bolesni, kako ko… i kako od čeg…

Pokazuje mi jednog ćelavog (s kojim je, jedno vreme, delio sobu u prizemlju) kog su dvaput skidali s kanapa, u WC-u!… Upoznaje me, zatim, s rumenim mladićem, deluje mi zdravo da zdravije ne može biti, ali… Njegova boljka je: dva-tri-četiri puta… nikad jednom ili pet puta, šest… mladić legne na krevet, pruži ruku i ležerno izvadi ogledalce iz fioke kraj kreveta…

Pa šta, reći ćete, važna stvar, ogledalce!

E, on ogledalce prinosi nosu, gleda koja mu je nozdrva šira (a, koja, uža!) jedno dva-tri sata!… E, e, e!… Manite se ogledala, ljudi! Lepi ste kao slike! Bac’ ogledalo! Ogledala su za maćije!…

Sledeći, četvrti, lik: moja malenkost…

Moj svet je razbacan, hteo bih na stotinu strana! Da iskoristim sve svoje talente! Sve mi je tesno, sporo, nedovoljno, hoću, više, hoću, sve!

Moj problem je što svemu nalazim manu, hteo bih da popravim sve i svet oko sebe!

Nerviraju me otvoreni prozori u autobusu kad je uključena klima!

Nerviraju me cigle na kojima stoje ulični kiosci „u krugu Dvojke“, u Beogradu!

Nervira me zakrpa na zastavi: to sam video na jednoj zastavi ispred tadašnje Savezne skupštine!

Nervira me kad kočničarka GSP BGD u tramvaju, dok vozi, plete! Da, i to sam video!

Ili, vozač GSP BGD autobusa, na liniji 23 za Karaburmu, čita novine držeći ih rasprostrte na volanu! Dok vozi! Da, da, i to sam video!

Zašto uvek u mom tanjiru dlaka, a nikad u tanjiru moje supruge ili našeg sina, kako, to?!

Sve me nervira… To je jedno… Drugo, „oboleo“ sam od blogovanja, sajtovanja, surfovanja, četovanja… i svih drugih sličnih „-anja“!… Pokušavam da se oslobodim „hobija“, ne znam da li ću uspeti, nije lako…

Na (jednom) veoma uspešnom susretu o e-sadašnjosti s pogledom u budućnost, u Institutu „Servantes“, u Beogradu, s dvojicom (trojicom?) gostiju Španaca, „gostovao“ je i naš poznat reditelj Goran Marković. Zapanjilo me je njegovo priznanje: bio je zavisnik od blogovanja i – gle! – jedva se otrgnuo!

Kaže, zbog blogovanja, osnovni posao je počeo da trpi! Sve je podređivao blogovanju. Jurio je kući da bloguje, toliko ga je ta manija bila obuzela!…

Hm, za početak, smanjiću za 50 %, i to je nešto!… I s tim procentom, može se čitati svemir Interneta!…

Peti lik, zvaću ga Car jer, to, zaslužuje…

Predivan lik, vratio se korenima. Zida, podiže, gradi za narod, svaka ti čast, Care!

Kad govori, kao da čita! Kad razmišlja, kao da mu šapće filozof, sve tačno, na mestu, milina ga je slušati!

Ukratko, svetski čovek… Nema mesta na Zemlji gde nije spustio svoje stopalo… Ma, mogao bih, ovako, do sutra, ali…

Ima jedno „ali“, malo-veliko, veliko-malo… ocenite, sami…

Konobar mu, na kolicima, donese obrok u hotelsku sobu. A on: ni A, ni B… Ni hvala, ni u redu, ništa… Gleda u neku tačku, čeka da konobar napusti sobu… Izgleda kao da je zauzet svojim mislima, pa nek je, ima pravo, i treba da je, takav čovek, zauzet svojim mislima, bravo, ali… brate!… kako ne vide konobara s onolikim kolicima, s onolikim obrokom, pićem, hlebom, salatom, pudingom… ma…

Ako ovo pročita, molim ga da se popravi!

Kad može 99 %, može i onaj 1 %, pa, zar nije tako?!

Na kraju kao poenta: Zulufi!…

Šta: zulufi?!…

Predugački su mi! Treba da ih skratim…

oOOo

V. V. Mihić

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: