Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Duhovnost

Post subotom i pravilo jela za Veliku subotu

 

„Ne budi stroži  od zakona, pravilniji od pravila i veći od zapovesti“…

POST SUBOTOM

 

Pre nekog vremena… u „Pravoslavlju“ je objavljen članak „Post subotom“. Članak je izložen ukratko i može uneti zabunu kod vernih. Zato pojedine stavove treba pojasniti da bi se izbegla nedoumica…

Post subotom i pravilo za Veliku subotu

U članku se navodi naredba Apostolskog 66. kanona (u nekim zbornicima, ovaj se, kanon, navodi kao 64.): „Ako se koji vernik zateče da posti u Dan Gospodnji, ili subotu, sem jedne jedine (tj., Velike subote kad je telo, Hristovo, ležalo u grobu, „ženik bio otet“, te po reči Njegovoj treba tog dana postiti, Mt. 9,15) – nek bude svrgnut, ako je svetovnjak, nek se odluči“…

Ali to nikako ne znači da bi se u te dane Velikog posta mogla jesti mrsna hrana, jer 56. kanon Šestog Vaseljenskog sabora navodi da su u Jermeniji, i u nekim drugim mestima, u subote i nedelje Velikog posta, jeli sir i jaja, određeno naređuje: U Crkvi Božjoj, u celoj vaseljeni, nalaže se post (grčki „nistian“) i uzdržavanje kako od sveg zaklanog, tako isto i od jaja i sira, što je plod onog od čega se uzdržavamo. Koji se ovog ne budu držali, ako su klirici, nek se svrgnu; svetovnjaci, odluče“.

Post ustanovljen u Raju …

Na prvi pogled, može se pomisliti da propis 66. Apostolskog kanona i 56. kanon Šestog Vaseljenskog sabora, s druge strane, naređuju suprotno – *da se u subote i nedelje Velikog posta ne sme postiti i da se u te iste dane ne sme mrsiti. Međutim, treba imati u vidu da je,  po rečima svetog Vasilija Velikog, post ustanovljen u Raju i da se sastoji u jedenju rajske hrane, uglavnom povrća i voća. Ali treba imati u vidu i to da se, kao u svem dobrom, i u postu razlikuje viši i niži stepen.

Najviši, najstroži je nejedenje dan-dva (u početku Velikog posta i na Velik petak); strog post – suhojedenje jedanput na dan (u tri sata po podne); jedenje, pak, dvaput na dan, sa zejtinom i vinom, znači ublažen post, crkvenoslovenski štampan Tipik za taj ublažen post (kad se jede dvaput na dan, razume se, posno jelo) veli da znači „ne bivanje posta“ (strogog) (post ne bivajet)…

Sad možemo razumeti da 66. Apostolski kanon kazuje da se subotama i nedeljama u Velikom postu (i ostalim postovima) ne drži strogi post, tj., suhojedenje u deveti čas dana – nego ublažen – odmah po Liturgiji i uveče, jelo sa   zejtinom i vinom. A u tom je i duh 56. kanona Trulskog sabora, da se u postu ne mogu jesti meso, sir i jaja. Na taj način, po rečima svetog Nikodima Svetogorca, Pravoslavna crkva mudro ispunjava naredbe oba kanonska propisa: Ne ukidajući posna jela svete Četrdesetnice mesom, sirom i jajima…, niti 64. (66) kanon Apostolski, koji naređuje da ne bi ko postio subotom i nedeljom potpunim postom od sveg (Pidalion, izdanje „Asir“, Atina 1970, str. 270).

Posebni postovi…

U izlaganju o ovoj stvari, u članku „Post subotom“, izaziva zabunu komentar na kazivanje kanoniste Jovana Zonare da su mnogi od svetih Otaca držali, radi askeze, poseban post od deset, osam ili četrdeset dana ubrajajući u taj broj subote i nedelje. To kazivanje, pogrešno je prikazano kao da su Sveti u te subote držali post kad su u nedelju hteli da se pričeste. Ovakvim komentarom se htelo dobiti opravdanje za držanje strogog posta kod nas subotom i nedeljom za one koji hoće da se u toku Gospođinog ili Božićnog posta pričeste na Preobraženje ili Vavedenje. Reči Zonare imaju sasvim drugo značenje jer on pre napomene o posebnom postu Svetih, kazuje: „Post je dobra stvar, i ono što je dobro treba na dobar način da biva. Ako neko posti prestupajući odredbe, apostolske ili svetih Otaca, čuće da dobro nije dobro kad dobro ne biva“. Ovo na svaki način jasno ukazuje da su i Sveti držali svoj post subotom i nedeljom ne strože nego kako sveti kanoni propisuju, pa tako treba da činimo i mi.

Treba još da pojasnimo i kazivanje u „Postu subotom“ o svetoj Tajni Pričešća, centralnoj tajni naše vere i najvećem daru Božje milosti ljudima.

Prvi hrišćani prilazili su s potpunom verom Gospodu koji je rekao: „Ako ne jedete Tela Sina Čovečjeg i ne pijete Krvi Njegove, nemate života u sebi. Ko jede Moje Telo i pije Moju Krv ima život večan i ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan“ (Jov. 6, 5354). Stoga su prilazili svetom Pričešću ne po pekom naređenju nego neposredno iz osećanja da bez njega ne mogu duhovno živeti, onako kao što dišemo,  spontano. Dolazili su svagda nedeljom i praznikom na Liturgiju i na poziv đakonov: „Sa strahom, Božjim i verom pristupite“, svi su u redu prilazili i pričešćivali se. Zvali su se „sveti“ i bili, zaista, svetog života. Nisu pristupili samo oni koji iz okolnosti ličnog ili porodičnog života to nisu mogli učiniti, ili koji su učinili neki greh dok se nisu ispovedili i dobili razrešenje. Prestarelim i bolesnim vernicima, đakoni su odnosili sveto Pričešće njihovim kućama i onde ih pričešćivali. Za vreme posta, postili su i pričešćivali se; za vreme mrsa, mrsili i pričešćivali se…

Ali kad je došla sloboda hrišćanstvu od cara Konstantina, masovnim prilaskom hrišćanstvu neznabožaca, ne kao ranije samo iz duboke vere u istinitost nauke, Hristove i gotovosti na svaku žrtvu za Njega, nego iz oportunizma – jer je hrišćanka majka careva, mnoštvo velmoža i naroda – te moralan nivo života hrišćana – pada. Jedni vernici prilaze svetom Pričešću, redovno, ali „kako bilo, više po običaju i zavedenom redu, nego sa rasuđivanjem i svesno“, kako se žali Sveti Jovan Zlatoust. Drugi su odlagali Pričešće dok se bolje pripreme, ali su pripreme,  takođe, odlagali iz neodgovornosti da svakog dana iskreno žive po volji Božjoj. Umesto Pričešća, dobijali su anaforu, antidor (grčki antidoron =umesto darova, umesto pričešća).

Do sedmog veka…

Sve do sedmog veka, mnogi vernici, pristupali su Svetom pričešću redovno, svake nedelje. Docnije to čini sve manje vernika, pa je sve manje hleba osvećivano za Pričešće, a sve više za anaforu. U doba Teodora Studita, u devetom veku, već se ne osvećuje za pričešće ceo hleb nego vadi samo Agnec iz jedne Prosfore. U 15. veku Sveti Simeon Solunski savetuje, takođe, na redovno pričešćivanje, ili da im, bar, ne prođe između jednog i drugog više od 40 dana. Najzad, Pravoslavno ispovedanje vere postavlja kao krajnju granicu vernima pričešće četiri puta godišnje u četiri velika posta…

U naše vreme, došlo se, dotle, da se kao priprema za pričešće shvata telesan post, pa neki sveštenici postavljaju samo to pitanje: Jesi li postio? A ne pitaju – o gresima koje su činili – za koje treba iskreno da se pokaju i dobiju razrešenje.

Šta znači izostavljanje glavnijeg, po nauci Svetih, posta,  duhovnog, nek nam kažu, makar, samo, reči Svetog Atanasija Velikog:

Kom se računa post…

„Nije uspeo onaj koji posti samo od jela, nego onaj koji je odstupio od svake zle stvari; tom se računa post. Jer, ako neko posti, a ne drži usta, svoja, da ne govore zle reči, ili gnev, ili laž, ili zakletvu, ili govori protiv bližnjega, nikakve on nema koristi, nego gubi sav trud.“

Tog formalnog primitivnog odnosa telesnog posta prema Svetoj Tajni Pričešća, moramo se na svaki način osloboditi.

U pravoslavnom svetu, u Grčkoj, Americi i drugim zemljama, kod mnogih vernika već se utvrdio stav obnove živog interesovanja, pristupanju Svetoj Tajni Pričešća što češće, svake nedelje i praznika. Imao sam priliku da sam vidim kako pristupaju Svetoj Tajni Pričešća. Pitao sam mnoge ispovednike i duhovnike o toj stvari, i oni su redovno odgovarali da je to stvar duhovnika kom je poznato duhovno stanje svakog od tih vernika, i prema tom određuje kad se vernik može pričestiti uz post, kad, kako i s kakvom pripremom to može činiti za vreme mrsa: prilježnijom molitvom, bogomislijem, bezgnevljem, postom ili bez posta, itd.

Treba biti obazriv i ne propisivati pravilo da se, ne samo u vreme propisanih postova, nego i za vreme mrsa, u subotu ne sme jesti jelo sa zejtinom, a kamoli „sve ostalo“, tj., mrsno, ako će se u nedelju pričestiti. Pa onda zaključiti,  nepromišljeno, teškim zaključkom da subotom jesti zejtin, a u nedelju pričestiti se znači „tešku zabludu i zamku nečastivog“. Ne znamo da li se tu misli samo na verne, ili i na sveštena lica koja subotom, van posta, jedu mrsnu hranu, a sutradan, u nedelju, služe svetu Liturgiju i pričešćuju se.

Isto je tako nerazuman stav nekih revnitelja da se što pre dođe do pričešća vernih na svakoj Liturgiji, koji zahtevanje posta pred pričešće proglašavaju đavoljim pronalaskom da se pričešće onemogući, i vele:

„Hristos, sveti Apostoli, naša Crkva i njeni Sveti govore: Prilazite često sa strahom Božjim, verom i ljubavlju ovoj tajni božanske ljubavi, postaravši se za uređenje svoje savesti. Satana pak viče: Ne, ne! Kanon je i pravilo moje nedostupno da postite tri dana i da pristupite u retkim razmacima. Inače, napolje, nećete biti primljeni“ (Monahos Theodosios Agiopavlitis, „To uranion mana“‘, Volos 1969, str. 89. Opširnije vidi „Glasnik SPC“, 1976, str. 12).

Čuvati se, dakle, jedne i druge krajnosti, podsećajući se svagda saveta svetog Grigorija Bogoslova: „Ne budi stroži  od zakona, pravilniji od pravila i veći od zapovesti“.

Izvor: svetosavlje.org

Priredio: Velibor Mihić

oOo

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280