Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

SEĆANJE NA DUHOVNIKA

Sretenje Gospodnje, ovčarsko – kablarski manastiri i otac Sava

U razgovoru sa duhovnim ocem, dogovoreno je da veliki praznik, Sretenje Gospodnje, zajedno sa još osam mirjana i jednim mladim đakonom, proslavimo u manastiru Sretenje na Ovčaru.

Jedna prepreka mogla je omesti moj priključak grupi. Saopštavajući ženi da ću ići na put u trenu zaboravih da se taj manastir nalazi na planini, (oko 800 m nadmorske visine). Samo po sebi ta visina ne predstavlja nešto posebno. S početkom proleća pa sve do sredine jeseni, ugođaj koji planina pruža je predivan. Ali u zimu kada ona pokazuje svoje ćudi, doći do manastira može biti veoma teško ili nemoguće. Sneg je poslednjih par nedelja, veoma ozbiljno remetio ili onemogućavao saobraćaj. Na sreću u subotu, kada smo krenuli, vreme je bilo pogodno za putovanje i bez snega. Krenuli smo u dva automobila. Polazak je zakazan u 13 časova.

Shi monah otac Sava manastir Vaznesenje Ovčarsko Kablarska klisura

Shi monah otac Sava

Vožnja do ovčarsko-kablarske klisure protekla je mirno i bez problema. Na prilazu Ovčaru počela je slaba kiša koja se, kako smo se kretali na više, pretvarala u sneg. Do nekih četiri stotine metara, snega skoro da nije bilo. Ali preko pet stotina metara, snega je bilo svuda i bilo je neizvesno da li ćemo uspeti doći do manastira. No pored nekoliko neuspešnih pokušaja uspeli smo doći na vreme na večernje. Ušavši u manastirski konak monahinje su nas poslužile kafom i rakijom. Polako su pristizali i drugi gosti.

Uđoše dva čoveka veselog lica koji su seli pored nas, prethodno uzevši blagoslov od oca Branka (sada arhimandrita-igumana Nektarija). U kratkom razgovoru jedan od čih reče da svi žitelji iz ljihovog sela poste sve postove. Malo je takvih sela, nažalost! Među gostima bili su monasi iz manastira Blagoveštenje na čelu sa igumanom Venjaminom, koji je služio bdenije, došli su sa zakašnjenjem i pešice. Sutradan, sasluživao je sa vladikom Šumadijskim Hrizostomom svetu arhijerejsku liturgiju. Nakon bdenija i poslužene večere, iguman Venjamin nadahnuto je besedio. Beseda je bila pomalo oštra. Upozorava nas iguman, ako iskreno želimo da živimo hrišćanskim životom, da ne čekamo vreme posta kako bi smo se trudili da se popravljamo. Nije nam na korist ako post posvetimo isključivo u posnoj hrani. Još gore je ako se taj sastavni deo posta posveti u izbegavanju korišćenja ulja u hrani dok se na trpezi nalazi izobilje plodova. I ako se prejedemo, kakvu smo korist zadobili, ili smo više štete naneli?

Savetuje iguman Venjamin da se svagda a ponajviše u postu uzdržavamo. „Uzdržavaj te se braćo svagda od svega štetnog po dušu“. Druga pouka odnosila se na, kako ih je nazvao iguman, nove duhovnike, koji nepromšljeno savetuju često pričešćivanje Svetim Tajnama Hristovim. Tako shvatanje i olako pristupanje Putiru nanosi duši i telu, veliku štetu. Tako da je, kaže, i sam svedok onih koji su se na takav nedostojan način pričešćivali, a sada se nalaze u ludnicama. Zato se i kaže: „Sa strahom božijim i verom pristupite“.

Još je kazao da mi Srbi ispaštamo za ona prošla vremena, jer veru našu pravoslavnu napustismo i prihvatismo novu ideologiju – komunizam. Pa i ovih trinaest godina stradanja mnogih, rezultat su istog. Po najviše se to odnosi na Srbe sa svetog Kosova, krvlju natopljenog. Da su se držali čvrsto vere svoje, i iskali najpre pravdu Božiju, sve ostalo bi im se dodalo. Ali avaj, obrnuto beše. Kroz mnoštvo stradanja duša naroda čisti se.

Na kraju besede uzeli smo blagoslov i krenuli nazad ka podnožju do motela, tik pored Morave na konačište. Naša mala grupa okupila se u restoranu na okrepljenje, čaj, sok, pre sna. Rano izjutra u šest sati, većina je otišla do manastira Nikolje, jedan kilometar nizvodno pored reke, na jutrenje i u nastavku na prazničnu liturgiju. S obzirom da sam vozač jedne grupe, sebi sam bez blagoslova, dozvolio da se malo više odmorim i dođem tek na liturgiju u 08 časova. Po završetku liturgije, igumanija manastira pozvala nas je da zajedno sa njima doručkujemo, što smo sa zadovoljstvom prihvatili. Kao i uvek manastirska hrana, kako meni tako verujem i svima veoma prija. Sa jedne strane monasi dok pripremaju hranu izgovaraju molitve, te ja takva hrana blagoslovena. Sa druge strane gotovo svi proizvodi satvoreni su na manastirskom imanju i ekološki su mnogo čistiji i zdraviji.

Nakon obedovanja kratko vreme proveli smo u međusobnom razgovoru. Poseban ton davala je i najstarija 85-ogodišnja igumanija Nikolija, koja nas je sve vreme služila hitrim i laganim koracima. Puna duha i vedrine, pomalo nas i zasmejavala svojim duhovitim porukama. Reče: „Onaj visoki i stari bor, niko ne zna od kada je tu. Ali uvek se iznova obnavlja i to samo na vrhu. Nekad je neko u svojoj telesnoj ili duhovnoj nemoći gledajući ga kako i pored duboke starosti ponovo vaskrsava, obišao tri puta oko njega pomolio se Presvetoj Bogorodici i zadobio isceljenje. Od tada, isto čine mnogi mirjani želeći nešto i izgovarajući molitvu Bogorodice Djevo. Eto kakvi smo mi ljudi, imamo uvek mnogo želja, i šta smo napravili od manastira i tog drveta. Uvek želje, puste želje. Pa šta bi trebala ja da radim? Koliko tek ja želja imam. Ja onda ne bi mogla ni noću da spavam, obilazeći oko tog drveta, i izgovaram sve svoje želje“?

Na kraju smo u zahvalnost a na iskanje oca Branka zapevali, duhovne pesme. Uzajamno blagodareći, uzevši igumanijin blagoslov, krenuli smo do manastira Vaznesenje, da posetimo teško bolesnog 80-godišnjeg duhovnika, shiigumana, čuvenog oca Savu.

Ko bi od današnjeg sveta mladih zaželeo da upozna šta je to srpsko pravoslavlje, treba da poseti šesdesetosmogodišnjeg igumana Savu u ovčarskom manastiru Vaznesenje i da se tamo napije vode sa izvora narodne pravoslavne duše. Sve je na ocu Savi, i spolja i iznutra, isklesano iz jednog komada. Suvonjavo, duguljasto lice, ne previše gusta, već obelela brada i brkovi, plave, bistre i prodorne oči, iz čijih dubina neizmenično izbija žar vere i hladnoća osude bez iole mržnje – ovo lice, još ponajviše, podseća na lica svetitelja i pustinožitelja sa naših srednjovekovnih studeničkih fresaka iz Bogorodičine crkve.

Ono što je teško i retko videti na ljudima, najčešće protivrečnim, nepotpunim, u nečemu bitnom okrnjenim Božijim stvorovima, a to je da govore ono što misle, ili da govore kao što izgledaju, odnosno da izgledaju kao što govore, kod oca Save se može se videti. Ono hamletovsko „izgleda“, ne postoji kod oca Save, on jednostavno jeste to što jeste, u njemu je i njegovo je Hristovo: „da i ne“- on ne zna ni za kakvo „ili – ili“, „možda“, „valjda“, „videćemo“ i slične intelektualne mimikrije i akrobacije…

Najzad u trećem, završnom delu razgovora, ili tačnije gromoglasnog monologa oca Save, stiglo me je ono što sam na početku razgovora očekivao i čega sam se i pribojavao, ali i priželjkivao. Osuo je otac Sava na mene sav žar svoje predačke pravoslavne vere, nazivajući me svakojakim imenima. Osuda se uglavnom sastojala u sledećem: „Šta vi i ti naročito, kao učeni ljudi, predstavljate srpskom narodu danas? Pojavljuješ se, čujem, na televiziji i pričaš ono što traže od tebe, a ne svedočiš Boga, ne govoriš o Bogu koga je narod jedino žedan i gladan. Polovičan si, mlak si, uplašen si, gledaš da se nikom ne zameriš, a što se tako neprestano zameraš Bogu – nikom ništa! Kakav si mi ti to doktor, koga lečiš i čime? Zar u ovim preteškim, možda poslednjim vremenima, ti izbegavaš da govoriš ono što je jedino potrebno, nego trabunjaš što su te drugui naučili i šta si pročitao u knjigama. Znaš li ti koliko ti je godina? Isto koliko i meni, zar ne! I šta misliš, koliko je nama ostalo života? Zar ti ne uviđaš i ne sagledavaš šta si sve propustio u životu i šta si sve suvišno govorio, pisao, činio? Zar treba da postanemo sasvim nemoćni pa da shvatimo šta je jedino potrebno da govorimo i radimo? Preni se, uozbilji se i posveti se sav Bogu, ovo vreme što ti je još Bog ostavio da Mu se ceo obratiš.“

Kako tumačiti i da li uopšte nečim propratiti monolog oca Save koji, čini mi se, drugih škola sem monaške nema?…

Iz knjige „Duhovni razgovori“ Vladete Jerotića.

Shi monah otac Sava

Ponovo čitajući deo ove knjige setih se i našeg prvog od četiri susreta i tri razgovora.

Beše, druga polovina leta 2000. godine. Moja porodica otišla u Budvu a ja koristim priliku i odlazim na moje prvo pokloničko putovanje do srpske Svete Gore, ovčarsko-kablarskim manastirima. U manastiru Nikolje upoznao sam jedan mladi bračni par sa kojima sam proveo oko dva sata u razgovoru zajedno sa jednom monahinjom. Tada sam saznao za manastir Vaznesenje i oca Savu te video njegov upečatljiv lik na jednoj fotografiji. Te duboke, jasne plave oči, i na fotografskom papiru ostavljaju jak utisak. Saznavši od njih da je na svoj osoben način pomalo čudan,(jurodiv) i da ko prvi put dođe kod njega, može biti strog prema njemu i možda odbojan, i ako odem, da se ne uplašim. Krenuh sa radošću i sa pomalo zebnje do oca Save.

Prošlo je 18 časova i sunca nije bilo na toj strani planine. Parkiravši auto pored konaka i osvrnuvši se oko sebe primetih da osim mene nikog okolo nema. Stajao sam par minuta razmišljajući da li je možda kasno i da li da se vratim nazad ka Beogradu? Međutim tada čuh kako se vrata konaka sa škripom otvaraju, i okrenuh se ka njima. Ugledah starca sa dugom belom kosom i bradom i taj prozirujući pogled, neobično jasnih i lepih plavih očiju. Nakon nekoliko sekundi proziranja začuh i njegov glas:

– Šta ćeš ti ovde?

Pokazujući prstom na nebo, odgovorih: – Eto, poslao me Bog.

– Ma nemoj. Pa baš ovde kod mene?

Lagano mu prilazeći, hramljući, dodah da sam u obilasku naše Svete Gore.

Pogledavši u pravcu nogu, verujem da se pomalo sažalio, rekavši mi, sada sa tihim glasom: – Šta je sa nogom?

– Ništa, neka bolest.

– Boli li te?

– Ma ne. Izgovorih to nezainteresovan, da ne bismo pričali o mojoj bolesti.

Razumevši to, bez dodatnog objašnjenja, nastavi:

– Šta hoćeš, da pričamo malo?

– Da, ako imate malo vremena.

– Hajde sedi da malo pričamo.

I tako sedesmo pored konaka na klupu, ispod trema. Uz posluženu kafu i rakiju proveli smo oko pola sata u laganom razgovoru. Nakon toga blagodarivši ocu da me je primio, rekoh da ću sledeći put doći zajedno sa porodicom, a on me ponovo iskuša rečima:

– Ma šta ćeš ovde u ovu pustinju.

Nije me obeshrabrio. Nakon dve godine u poznu jesen, kako sam i obećao, došao sam sa svojom porodicom do manastira i to po sumraku. Zakucao sam na vrata i jedna monahinja otvorivši vrata upita za razlog dolaska. Po objašnjenju, dobivši blagoslov primila nas je u trpezariju gde je sedeo otac Sava. I ovog puta bili smo jedini gosti. Ponovila se gostoprimljivost očeva.

Poslužili su nas kafom, rakijom I lepim kolačima. Tu je bio, i nezaobilazan štap oca Save, da ga upotrebi ako ga neko ne posluša. Ubrzo sam se uverio u dejstvo štapa. U razgovoru nešto sam lupio, i tada sam ga osetio po glavi.

– Ma šta lupetaš, (naglasak na zadnjem samoglasniku) daj taj štap.

Rekoh – udri te oče, samo udrite.

Svakako, samo me je ovlaš dodirnuo po glavi.

Razgovarali smo o ličnim problemima i primali savete iskusnog duhovnika. Rekao je pored ostalog da su jevreji zbog raspeća Hristovog, prokleveni, taj izraz mi je duboko ostao u pamćenju.

Zablagodarivši na gostoprimstvu, rastali smo se, do sledećeg susreta.

Treći, poslednji susret, desio se u leto 2003 kada sam se vraćao porodično sa odmora. Lepo sunčano posle podne, u manastiru kao po običaju, nikog od gostiju, sem nas. I ovog puta dočekao nas je dragi otac ljubazno, na klupi. Razgovor je bio srdačan i na momente šaljiv. U jednom momentu reče o. Sava nešto veoma duhovito a bilo je na moj račun u odnosu na ženinu reč, toliko mi je bio blizak da sam smetnuo sa uma i krenuo rukom da mu dam peticu, ali ubrzo sam se ispravio i dao mu šaku za rukovanje.

Rekoh da smo bili na kanonizaciji Sv. Vladike Nikolaja u Beogradu u hramu Sv.Sava, i da je bilo puno ljudi i da smo celivala njegove mošti koje su divno blagouhale, na šta mi je odgovorio.

– Ma ko zna da li je vladika sveti. To samo Bog zna!

– Ali oče, pa mošti njegove blagouhaju!

– Ma šta lupetaaš, to može i da se namiriše???

Bio sam zatečen i zbunjen. Nisam više o tome pokušavao da se suprostavljam ocu.

Dodao je da je vladika Nikolaj zaista bio veliki, ali postati sveti to zaslužuju samo najodabraniji. Teško je danas moguće spasiti se a kamoli postati sveti.
Nudio nas je kockama šećera, koje je on izgleda voleo. Nakon sat vremena, morali smo krenuti i oprostiti se sa dragim ocem Savom. Na odlasku, Mirjana pruži novac a on odbi, rekavši da ostavimo za sebe, nama će više trebati, teško je u velikom gradu. Ali na insistiranje njeno, ipak ga uze.

Mirjana reče, ako poželi da ga vozimo bilo gde da nam kaže. Odgovorio je da on ne ide nikuda. Možda u neki manastir, uporno moja žena, a on uzvrati, ma mene niko ne voli, nigde ja ne idem. One koji nisu spremni na nagodbu i povlađivanje i koji govore istinu u oči mnogi ih izbegavaju.

I tako, vraćam se na početak priče o ocu Savi. Mesec dana ranije preko interneta saznao sam da je otac teško bolestan. Ušavši u crkvu pitah jednu mladu monahinju od čega boluje otac? Od raka. U poslednje vreme boleo ga je stomak I nije mogao da jede. Molili smo ga da ode u bolnicu i konačno da se pregleda. Nije želeo. Međutim jednom nezgodom morao je otići do bolnice i tada su ga pregledali I utvrdili da ima rak. Kada su ga otvorili, videli su da je veoma loše stanje. No otac predosećajući takav ishod, rekao je da ga zatvore i vrate u manastir da tamo provede poslednje dane i kada Bog to dopusti, upokoji se u svom manastiru. Pre tridest pet dana došao je iz bolnice i niti jede, niti pije. Upitah je da li se pričešćuje redovno?

Prestao je – odgovori.

Osetio sam tugu zbog toga. Nakon molitve u crkvi za naše bližnje i oca Savu otišli smo u konak. Otac Branko i mati Jelena seli su za drugi sto I zadenuli razgovor. Ostali, za drugi sto i sačekali posluženje. Nakon petnaestak minuta mati Jelena je ušla u sobu kod oca da proveri kako mu je. Po njenim rečima, otac je pitao ko je došao a kada mu je odgovorila, blagoslovio je da uđemo u sobu I celivamo mu ruku i uzmemo blagoslov. Ušao sam poslednji u sobu i video dragog starca kako leži na krevetu pokriven ćebetom, kako leži zatvorenjnih očiju-spava.? Prišao sam krevetu, kratko se pomolivši za njegovo zdravlje i sagnuvši glavu celivao desnicu. Bled i fizički potpuno ispošćen, odavao je svojim duhom veliko smirenje.

Kasnije smo nastavili da sedimo u trpezariji završavajući kafu i kolače. Za to vreme načuo sam razgovor između o. Branka i m. Jelene. Govorila je o njemu sa velikom ljubavlju i brigom. Otac je pitao kako je i da li je svestan. Odgovorila je ne da je svestan svega, nego da ni ona koja je dugo sa njim, ne može da shvati da je sada u boljoj duhovnoj i mentalnoj snazi. On, sada tako brine o manastiru kao nikad ranije. I to na takav način da se monahinje ne mogu sabrati. Kada im se obraća on to čini preko mati Jelene. Veoma tiho govori, šapatom. Kada mu je lošije, tada dolazi mlađa sestra koja bolje čuje taj tihi šapat i prenosi m. Jeleni. Sve pita o svemu i tako vodi brigu o svojoj pastvi. Sada je toliko precizan da o svakoj sitnici i detalju zna. Zadaje poslušanje redom.

Mati Jelena je istakla da je duhovnik o. Save bio o. Gavrilo koji je u njegovo vreme važio za duhovnika kome je najveća vrlina bila zdravo i tačno rasudjivanje. Mogu reći, kaže mati, da ga je otac Sava prevazišao. Učenik, kako i treba I što je svakom pravom i zdravom učitelju cilj, da nadmaši učitelja. Dan ranije posetio ga je lekar koji ga je pratio i utvrdio da sada, nakon 34 dana posle otpusta iz bolnice, kada se još nekako hranio i primao infuziju, izgleda mnogo bolje.

Zahvalili smo se m. Jeleni i poželevši svima od Gospoda svako dobro, rastali se. Nakon devet dana pozvao sam manastir da se raspitam o ocu Savi. Dobio sam odgovor da četrdeset drugog dana je otac bez promena, s jednom razlikom da je dan ranije jedino zatražio malo šećera i malo kisele vode. Zaista teško je poverovati da čovek od osamdeset godina, teško bolestan, može živeti bez hrane i vode 42 dana. Ali sve to nam se u Jevanđelju objašnjava :“Šta je ljudima nemoguće Bogu je moguće“.

Na veliku žalost svih verujućih koji su imali tu svekoliku radost i čast da upoznaju i slušaju oca Savu, posle neverovatnih 49 danana najstrožeg posta, ponekad samo sa malo vode na kašičicu, prestavio se Gospodu u čertvrtak 26.11.2004 godine u svom manastiru. Kao što se dijamant nakon sve obrade ne daje pre nego li se ispolira da sija najvećim sjajom, tako se otac Sava nakon dugog višedecenijskog monaškog, dobrodeteljnog života, zasijao i preselio u život večni. Sahrana i opelo uz prisustvo vladika, monaha, monahinja, mnogobrojnog sveta, služena je 28.11. 2004. u subotu.

Molitvama Presvete Bogorodice i svih svetih pomjani Gospode u carstvu Tvome dušu novoprestavljenog slugu tvoga, oca Savu i podari mu mesto gde sija večno svetlost lica Tvoga. Amin.

 

Zoran Lazarević

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: