Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Istorija

Šta sve nismo znali i o čemu su nas lagali

 

LAŽ I ISTINA

Toliko toga nismo znali da je to prosto zastrašujuće! O čemu su nas lagali?

 

Vraćam se iz Zrenjanina…

Put ka Beogradu se u noći zmijoliko vuče i brzo podvija pod točkove, sve zaviseći od pejzaža koji se pretiču i smenjuju (potpuni mrak se načas pretvara u mesečinom poprskanu ravnicu, mogući horor u čistu pastoralu) i od već pospanih policijskih patrola poslednje smene (Stajićevo i Čenta kao posebno rizične etape po tom pitanju)…

Vozim, sam u kolima, prateći crvene tačke štop-svetala (u daljini) pred sobom i krajnji pramen mojih dugih farova u nepredvidljivim krivinama beskrajne banatske stepe…

spomenik Svetom georgiju - Šta sve nismo znali i o čemu su nas lagali
Sveti Georgije ubija aždahu

Slušam mekani glas Frančeske Blanšar, potpuno skoncentrisan na vožnju i, ne manje, na lepotu skoro pa nevidljivih, ali moćnih oblaka na noćnom nebu.

Uživam u savršenoj usamljenosti, izdvojen od svega što je bilo juče i što me tek čeka sutra – u svojoj letećoj kapsuli, u svom unutrašnjem svemiru – neometan ni od koga i ni od čega…

I razmišljam o tome KOLIKO NAM JE DANAS SVE POZNATO I JASNO. Kako više nema ničeg nepoznatog i skrivenog, nama nedostupnog i zabranjenog – a, opet, nikako da se skrasimo sa sobom i među sobom, i usaglasimo sa istinom i svojim neumoljivo-jasnim iskustvima.

Kada sam ja bio u prvim mladićkim godinama, ne baš toliko davno, skoro pa ništa nismo znali, ništa važno čitali, ništa značajno doživeli.

Za nas je tada, recimo, BBC bio nedostižni primer objektivne televizije, mislili smo da nas je sa dalekih obala posle golgote preko ledenih albanskih planina spasila „lađa francuska“; iz novina su nas plašile mutne slike „srpskih ustaša“ (ljotićevaca i četnika); Jasenovac je za većinu mojih savremenika bila samo neka strašna i zlosutna reč („Magnum krimen“ Viktora Novaka je bila sklonjena i nedostupna), srpski pravoslavni manastiri su bili vezani isključivo za naša sećanja sa vikend-ekskurzija sa školom, a Amerika je bila pojam neke daleke i velike slobode (za kojom smo, tako naivni i fatalno neobavešteni, sa sve uzdahom čeznuli)…

I nismo znali da je Ljotić bio jedan od 1300 kaplara, da je Draža Mihailović kao mladi srpski oficir bio odlikovan za hrabrost u bitkama na Kumanovu i Kolubari, da je Milan Nedić bio (zajedno sa braćom Milutinom i Božidarom) jedan od mitskih junaka iz balkanskih i Prvog svetskog rata (kao najmlađi pukovnik čitave srpske vojske), a maršal Tito – neprijateljski vojnik u „Đavoljoj diviziji“ sa one strane fronta i istine.

Nismo čuli za desetine i stotine hiljada naših sugrađana i sunarodnika, na pravdi Boga opljačkanih, pobijenih i pobacanih u rupe i đubrišta (sve tamo od oktobra ’44-te, pa tokom sledećih nekoliko strašnih i predugih godina) – samo zato što otadžbinske svetinje i svoj pogled na svet nisu hteli da zamene ideološko-ezoterijskim simbolima i prisilnim „pranjem svesti“ na nivou Nikoletine Bursaća i ondašnjih verzija Nataše Kandić (a i otmica lepih gradskih stanova i vila nije bila baš tako redak razlog ovog brutalnog obračuna „oslobodilaca“ sa „narodnim neprijateljima“ nakon što su jedinice Crvene armije ekspresno proterale Nemce iz naše zemlje)…

Nismo znali da je Jovan Dučić, zgrožen, pisao o ustaškim zločinima; da je Miloš Crnjanski bio otvoreni i dosledni srpski nacionalista (prvenstveno u svom časopisu „Ideje“); da lokalni komunisti nisu bili protiv nacističke okupacije Kraljevine Jugoslavije sve dok Hitler nije napao Staljinov SSSR (svog ratnog saveznika od 1. septembra 1939. do 22. juna 1941. godine); da 7. juli nije datum kad je zaista planula prva ustanička puška među okupiranim Srbima (već je reč o propagandno naduvanom prazniku, a u povodu mučkog ubistva na vašaru u Beloj Crkvi jednog srpskog žandara, tek izbeglog iz Pavelićeve NDH)…

Nismo znali ni da su Lolu Ribara, Savu Kovačevića i mnoge „narodne heroje“ (posebno iz srpskih krajiških i drugih gorštački nepokornih jedinica) u stvari – ubili njihovi (a po usmenim naredbama nemilosrdnog J. Broza); da je takozvani „Sremski front“ bio samo običan paravan za teranje u sigurnu smrt nasilno mobilisanih dečaka i mladića iz najboljih srpskih porodica; da su partizani u ratu i neposredno posle njega (verovali ili ne) ubili više pravoslavnih sveštenika nego ustaše; a da su na Golom Otoku koljačima iz Jasenovca bili prepušteni „na obradu“ i iživljavanje Titu neposlušni komunistički prvoborci i dojučerašnji „junaci sedam ofanziva“…

Nismo znali ni da je stvaranje prve Jugoslavije bio sudbinska predigra za sve kasnije srpske nesreće (uračunavajući tu i strašni pad naše nacije precizno opisan u Rajsovom upozorenju „Čujte Srbi“, i onako brzu kapitulaciju naše multietničke vojske nakon sramnog „aprilskog rata“, i logorske fantazije ustaških „umetnika“ u sferi ljudskom umu prosto nezamislivih tortura i satansko-sadističkih krvavih ritula).

Nismo znali da se novojugoslovenski kralj Aleksandar, da bi se umilio srpskim neprijateljima iz Velikog rata (a sada sugrađanima iz novoformirane države), u naše ime zauvek odrekao zaslužene ratne odštete (u milijardama franaka u zlatu) i pravednog kažnjavanja užasnih i dokazanih ratnih zločina Austrougara nad nemoćnim srpskim narodom; da je svim austrougarskim oficirima koji su posle 1918-te prešli u jugoslovensku vojsku – dao čin više i pustio ih da komanduju smrtno poniženim junacima sa Cera, Kolubare i Kajmakčalana (kojima nije dato isto to vanredno unapređenje); da su herojske srpske pukovske zastave (izrešetane kuršimima i posvećene junaštvom svojih ratnih barjaktara) bačene u tamu muzejskih magacina – da ne bi povređivale tankoćutna čuvstva onih što su do juče stupali uz „Radecki marš“, silujući i ubijajući po Mačvi i čitavoj Srbiji; a da je, čak, zvaničnom uredbom kraljevske vlade, Vidovdan bio ukinut kao državni praznik (zbog „bratstva i jedinstva“ i gradnje utopijskog „integralnog jugoslovenstva“ u Kraljevini SHS)…

Znali smo da su snage generala Franka ubile pesnika Lorku i tolike druge intelektualce, ali nismo znali da su „republikanci“ još nemilosrdnije ubijali sveštenike i bacali mošti španskih svetitelja uličnim psima (što je i promenilo raspoloženje španskog naroda i čitav tok građanskog rata); slušali smo da je taj famozni Franko bio, navodno, „fašista“, ali nam zato nije rečeno uz kakve je sve pritiske ovaj izvanredni španski patriota odbio da uđe u rat na strani Hitlerove Nemačke i time sačuvao svoju zemlju strašnih razaranja (sve vreme rata je Španija bila neutralna, poput Švajcarske). I niko nije znao da nam kaže da je lično on (taj „zloglasni kaudiljo“) izabrao i vaspitao mladog Huana Karlosa (demokratski orijentisanog princa), predavši mu, nakon toga, svu vlast, obnovivši tako parlamentarnu monarhiju u zemlji koja je na ovaj način bezbolno prošla tranziciju iz poratnog u moderno doba svoje istorije…

Nismo znali ni da je onoliko slavljena, demokratska Francuska revolucija (iz 1789) ubijala mnogo više i brže nego današnja „Islamska država“ (pa su tako, revolucionarne snage „slobode, bratstva & jednakosti“ doslovno iskasapile preko pola miliona civila u nepokornoj monarhističkoj provinciji Vandeje – sa brojnim i užasnim primerima masovnih pokolja dece i, čak, spaljivanja živih ljudi i njihovog osvetničkog kuvanja u ogromnim kazanima sa vrelom vodom). Niti nam je neko, tih godina, objasnio kako je čuvena rečenica nesrećne francuske kraljice (o davanju kolača umesto hleba očajnim i gladnim građanima Pariza) bila, potpuno suprotnog značenja i smisla od onog (navodno ciničnog) kako su nas učili – jer je ona tako, u stvari, naredila sebičnim pariskim pekarima da moraju da gladnom narodu prodaju najfinija peciva po ceni običnog hleba (jer, uprkos kraljevskoj naredbi, nisu više hteli da prave jeftini hleb, već samo skupe kolače, da ne bi gubili na očekivanoj zaradi).

I još toliko, toliko toga…

Nismo mogli ni da naslutimo kako će nas politički i vojno ujedinjeni svet zapadne civilizacije raskomadati, potaći na rat i onda se tobože zgražati nad onim na šta su nas doslovno naterali, organizovati nečuvenu medijsku hajku i predstaviti nas (svoje naivne i verne saveznike) kao „užasne monstrume“ i „agresore“, dovršavajući čitavu ovu svoju perverznu operaciju – ekonomskim sankcijama, političkim ucenama, sistematskim bombardovanjem, nasilnom promenom vlasti (povod za to bila je navodna „izborna krađa“), dovođenjem kvislinške petokolonaške koalicije na čelo države, neprestanim komadanjem naše teritorije i odvođenjem srpskih državnika, komandanata i generala u sramotu, ropstvo i smrt…

Ali, srećom, zato nismo mogli ni da sanjamo da će se sa svih strana (od spolja i iznutra) napadnuta Rusija osloboditi, uspraviti i pretvoriti u veliku nadu čitavog još nepokorenog sveta. Sa harizmatičnim i mudrim vođom na čelu ove srednjovekovne legende (poput one o kralju Arturu i njegovim vitezovima Okruglog stola) pretvorene u čistu realnost – koju upravo sad na svojoj koži osećaju zabrađeni američki statisti iz sirijske pustinje sa mesarskim noževima u rukama i naftnim dolarima u džepu).

Toliko toga nismo znali da je to prosto zastrašujuće!

Međutim, i pored toga što sad pred sobom imamo apsolutno sve neophodne podatke, knjige, svedočanstva i lična iskustva – i dalje nam se pred nos poturaju infantilne recitacije iz Pačije škole naših, srećom zauvek prošlih vremena.

Ali, neće ni to doveka.

Istina oslobađa polako, ali nezaustavljivo, nagrizajući bolesno, lažima inficirano tkivo do kosti.

P. S.

Završila se, odavno već moja noćna vožnja… Svanulo je novo jutro i počeo još jedan radni dan… Ali misli ne prestaju da mi se roje, „resetujući“ svojim intuicijama i nadama (nakon najnovijih dešavanja na liniji Moskva – Damask – Teheran – Peking) svu malodušnost i prividno beznađe koje se nad nas nadvilo, kao poslednja noć sveta ili beskrajno groblje bez ijednog upaljenog kandila…

Novo jutro se budi ne samo predamnom i nad pospanim Beogradom, već nad čitavom (u poslednji čas spašenom) planetom.

Dragoslav Bokan

Izvor: FB profil autora

26 komentara

  • Gospodine Bokane, vaša ispovest je vrlo lepa i iskrena. Kada bi znao godinu Vašeg rođenja, postavio bih Vam još nekoliko pitanja, kao na primer, ko je i zbog čega nagovorio Hitlera da napadne Sovjetski savez, da li je za Ruse bila velika sreća što je Hitler prilikom atentata ostao živ, da li je neko uspeo da ohrabri Broza i jož neke posle njega da blagovremeno presele na večna lovišta?

  • Занимљив и објективан текст, пун информација и рекао бих пун српства (неки српски националисти би рекли срБства), али остаје питање…
    Зашто побогу латиница???
    Да ли зато да ово прочитају и други народи и народности бивше нам Југославије или је и аутор текста прозападно и проЕУ настројен, а овај текст је нека мешавина запада и истока?
    Само се питам…

  • Zanimljivo..u uslovima u kojima je vozio , idelnim za prisecanje na neke lepe trenutke iz proslosti ili za lepa mastanja o buducim , junak price se priseca istorije lazi i bescasca…nesto njie u redu ili sa autorom ili sa ovim svetom ili sa mnom …ili sa svima skupa…

  • …debele zidove Srpske zablude i tradicionalne dezinformisane dezorijentacije nemoze da probije istinicica koju je veoma lepo upakovao postovani autor.
    Nisam ni slutio da ce u ovo doba elektronske (ne)-pismenosti u Srbiji posttajati medijska blokada. Prosto je neverovatno kako Srbi neznaju nista.
    Taj pripremni proces za zapadizaciju srbije daje izvandredne rezultate, a kuda vas to vode ti vasi samozaljubljeni pioncici?
    Zivim izvan moje zemlje, i slucajno sam dosao do podataka o istinama i lazima u Srbiji ex-YU i svetu. Material je neverovatno vredan ali i opasan, pa se nalazim u dilemi sta da radim.
    Material bi mogao da uzdrma ceo svet, pale bi mnoge knjige i filozofije. Sa jedne strane Mi je zao da ganz neobjavim, a sa druge se bojim da ga objavim. Sta bi ste VI uradili?

  • E moj brdjanine, ne možeš ti nikoga uzdrmati ni sa čim. Asanž je sa Wikiliksom odličan primer kako istina ne vredi ništa kada se suprostavlja vlasti.

    Današnja situacija je daleko drugačija od one od pre 3 do 4 decenije, kada nisi smeo da govoriš istinu jer bi te progonili. Danas ne progone istinu nego je prekriju zaboravom i svojom nametnutom istinom, jer su videli da 100 puta ponovljena laž postaje istina. Zato ih nije briga za istinu, jedino gone one koji mogu da im na bilo koji način ugroze vlast i interese.

    A susrešćeš se brdjanine i sa depresivnim saznanjem da ako i pošalješ medijima te tvoje istine, niko neće hteti da ih objavi iz političke korektnosti, autocenzure ili procene da kopanje po prošlim zločinima nikome nije zanimljivo.

    Zato i živimo u svetu koji ne želi da zna šta je stvarno bilo juče, već više vole da imaju neku laku predrasudu koja ne zahteva napor izučavanja i mišljenja, i koja im se svidja, jer su im mediji, škola i društvo nametnuli pogled na svet.

    Učenje je za većinu ljudi teško i neprijatno i više vole lako neznanje nego teško znanje. To gospodin Bokan nikako da shvati, jer bez obzira što ima pronicljive i dobre tekstove, nosi u sebi jedan zanesen i romantičarski pristup stvarnosti, više baziran na nebu nego na zemlji.

    A zemlja naša je onakva koliko smo mi zagledani u nebo, odnosno Boga. Kako gledamo gore, tako nam je dole.

  • Pa ko si ti, OLOŠU brdjanski da pišeš šta „nismo znali„? Ko si ti, svinjo šovinistička, da propagiraš FINE LJUDE, Ljotića, Nedića, Mihajlovića? U Vojvodinu si došao da truješ, smrade bosanski? Banatska STEPA??? O čemu ti???
    Marvo dodjoška, toliko toga ste zatrovali da ćete u sledećem ratu proći na način koji čovečanstvo još nije videlo… a 2016. je…
    Ono što „ne znate„ nisu ove nebuloze iskompleksiranog i frustriranog SRBOFAŠISTE, već činjenica da posao još nije završen… A tada ćeš bokane – put pod noge ili… hvat (jed.mere) ISPOD…

  • Љотић није био један од 1300 каплара. Каплари су били питомци војне школе, коју љотић није похађао. Каплари су били несвршени питомци који су послати да попуне проријеђен војни кадар, Љотић нто није био. Каплари су били малољетни, Љотоћ је одавно прешишао те године 1914.
    Размишљајте мало

  • I pored ovakvih, reklamnih, tekstova sve govori da nam ponovo treba neki austro-ugarski kaplar, da nas ponovo guše beogradski Velikosrbi i novosadski Velikovojvođani. Ponovo treba da narod „reguliše“ tajkunsku imovinu, da radnicima i seljacima treba još jedna revolucija i još dva-tri Gola otoka.

  • I pored ovakvih, reklamnih, tekstova sve govori da nam ponovo treba neki austro-ugarski kaplar, da nas ponovo guše beogradski Velikosrbi i novosadski Velikovojvođani. Ponovo treba da narod \"reguliše\" tajkunsku imovinu, da radnicima i seljacima treba još jedna revolucija i još dva-tri Gola otoka.

  • Добар текст, подстиче на размишљање и даље трагање, хвала! Штета што није на званичном српском језику/ћирилици.

  • Ах, кад би Бокан био неко од већег утицаја, требало би га повући за уши.

    „Шта све нисмо знали и о чему су нас лагали“

    Шта тек све данас не знамо? Да ли су лажи престале? О чему нас лаже Бокан?

    Лаже, рекох: тешка реч. Претражити шта стоји иза дела његових изјава води открићима да су у питању булшит, фактоиди, полу-лажи.

    Лаже он и себе, сигуран сам. Њему је најважније да има страст и верност до смрти … јер тако ради јунак. То о јунаку је тачно, као што је тачно да је јунак и озбиљна особа, и да јунак стоји обема ногама на земљи, и користи свако могуће довијање да би разликовао истине од измишљотина. Када човек прикупља веровања као слуга који лиже под испред господара, потенцијална фигура хероја претвара се у безличну хрпу грдну.
    Одсуство живог занимања за истину је заправо, одраз ропског.
    Проститутка је увек потпуно верна и предана некоме. Бокан током свог живота, мења коме је предан („бескрајно“ предан). Када је био млади студент и филмаџија, његов предмет преданости и заљубљености је био – он сам. Он своју тадашњу нарцисоидност и признаје. Онда је њега самог заменила Србија, плус мајчица Русија, као и једна па друга па трећа супруга.

    И ту сам претерао и постао ружан у критици. Било би сасвим погрешно је острвити се на Бокана.

    Проблем је, заправо, у а) *општој* провинцијалности. б) склоности да се та бољка реши лењим мешавинама чињеница и уображавања, уместо акцијом умном и акцијом физичком.

    ……

    Башта Балкана технички искључује могућности ревизија и копи-пејста, тако да ове наше речи имају тежину колоквијалног говора и ништа више.

    Поздрав читаоцима

  • E pa, ne spavamo više ni mi, Srbi. Sledeći put će vam London biti predaleko, a Beč će nam biti preblizu. I da znaš, jedva čekamo da krene i magla, i lavina, i vi, bivši Srbi!

  • Staljine napušiš se kur… ! Govna komunistička i masonska su nas više koštala od svih nesreća od kosovskog boja pa do danas. Počevši od usranog kralja ujedinitelja (mason) koji nas spoji sa braćom, pa onda vi ostali.
    Da li se zapitaš,gde bi Srbija bila danas da je napravila državu posle prvog svetskog rata kao zemlja pobednica bez ustaške gamadi?
    Sve u svemu svima vama koji delite Srbiju i Srbe na Šumadijce,Vojvođane,Kosovare itd želim jedno,da nosite u tri pičke materine i da molite boga da neko kao ja dođe na vlast jer bi Aušvic ličio na igraonicu

  • Иако новинарски, поетски и свеукупно уметнички потпуно безнадежан, текст садржи неоспорне чињенице. “Нисмо знали“ се вероватно односи на нас који смо расли у титово доба када је истина била забрањена. Бројни коментатори који пене на овај текст, као и велика маса национално лоботомираних Срба, су боље живели у време лажи. За њих, Српска историја почиње са њеним престанком – Југославијом и рахметли Брозом. Лукави немачки а касније парекселанс енглески агент Вајс / Валтер је Србе затро за сва времена, остала само дебела црева на две ноге са шуљевима наместо сиве масе. Они и дан данас садо-мазохистички урличу- „Ma где нам је један такав да нас потпуно дотуче?!“ Е па господо другови, ви само не желите да видите јер Тито и дан данас живи кроз његове пионире: Милошевића, Дачића, Тадића, Вучића, Вулина … све је то његова школа. А ви сте као човек који пада са стотог спрата па каже – “Како је било лепо летети, а онда дође то проклето приземље. Е да ми је Броз ту, да ме само још једном гурне са крова.“

  • Svako je ubedjen da je u pravu, to nam je u krvi. Mene jedino muci jedna „banalnost“ iz vremena Josipa Broza na koju niko nikad nije obracao paznju. Ucili su nas da se jedan od najvecih genocida desio u Kragujevcu streljanjem djaka. To mi je jasno. Nemci naredili 100 za jendog ubijenog nemca 50 za ranjenog. Upali partizani pripucali pobili sta su pobili pa bezi u sumu. Narod ce da plati, ko ga jebe. Ono sto mi nikad nece biti jasno je zasto su nas isti ti „ucitelji“ terali da ucimo napamet pesmicu „Kragujevac varosica mala, seja brata jedinog izdala. Izdala ga svapskom kapetanu….“. Znaci Najveci genocid nevinih u Kragujevcu, Kragujevcani izdajice a Kragujevcanke bile nemacke kurve? Koji je bio cilj ovakve uvrnute psihologije? To mi je jos kao „Titovom pioniru“ paralo usi i kao decak sam se cudio zasto niko ne obraca paznju na nesto tako ocigledno idijotski. Odgovor ne dobih ni do dan danas.

  • Divan tekst, g. Bokan!
    Fascinirana sam na zalost, cinjenicom koliko energije i mrznje, prostakluka izbija iz pojedinih komentara, koliko su ljudi slepi da ni posle ratova devedesetih ne vide dalje od svog nosa, koliko nisu spremni da prihvate da mozda nije bilo tako kako su nas komunisti ubedjivali, koliko je istrosena fraza „saradnik okupatora“…i konacno, da istorija ne pocinje od ’45…

  • Текст је одличан и 90% теза наведених у њему је неоспорно истина. Међутим, знајући ко је господин Бокан, остају и неке недоумице…
    Па тако он каже: Нисмо знали да су Недић, Михаиловић и Љотић били то што су били… Знали смо, господине Бокан, али знамо и шта су постали.
    Па тако уз сва злодела комуниста, ако већ причамо о негативностима и о злочинима, да ли сте Ви господине Бокан знали шта су радили Љотићеви, Недићеви и Михаиловићеви људи?
    Да ли су Љотићевци и Недићевци помагали партизанима да стрељају Немце (било где) или су помагали Немцима да стрељају децу у професоре у Крагујевцу? А за чудо Божије, ни та деца ни ти професори нису били комунисти.
    Да ли су четници током 2. св. рата поклали (да, поклали) више комуниста (партизана), а међу њима и Срба или су поклали више Немаца? Ако су већ чекали Енглезе и Американце и боља времена за ратовање против Немаца, могли су онда и да буду мало мирни, да не чачкају никога… а не да се определе и да им већи непријатељи буду комунисти Срби од окупатора Немаца.
    Недић… „Немачка је велика сила да би се ми мали народ њој супростатвио…“ Па када смо се то ми супротстављали некој „малој сили“, зар и Косовси бој није био сукоб мале Србије и још нешто Хришћана против „Велике надолазеће турске силе“???
    Јесу ли Балкански и први светски рат били сукоб неке мале Аустро-угарске монархије са моћном Србијом или сукоб велике силе са малом, али храбром Србијом?
    Зашто тада није било Недића, Љотића и Михаиловића и зашто су се тада супротставили великој сили, а после 25 година одлучили да устукну?
    На овај начин би се могло дискутовати и о неким другим „чињеницама“, али мислим да је ово довољно.

Ostavite komentar