Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

DEBAKL NACIJE

Znate li šta je poraz? Mislim, da li zaista shvatate šta je to pravi, surovi, definitivni i teško popravljivi PORAZ?

Shvatate li da smo mi, Srbi i Srpkinje, doživeli višestruki i serijski poraz, sasvim nalik smaku (našeg) sveta i nokautu posle koga se niko ne može podići sa poda? I da danas proživljavamo posledice tog teškog i tragičnog poraza?

šta je poraz Srbije

Ako ste ikad dobili batine i pali na kolena pred vašim bezobzirnim mučiteljem, ako ste gledali potresne slike beskrajnih kolona roblja pod bičem i prezrivim pogledom pobednika, ako ste se ikad zamislili kako je bilo Srbima u takozvanoj „Nezavisnoj državi Hrvatskoj“ i zbog čega su onako mirno i pokorno išli u koloni na klanje, ako ste se saosećajno uživljavali u poratnu sudbinu gubitničkih naroda i u sav onaj užas koji im se događao (silovanja, poniženja, oteta imovina) pred nezainteresovanim očima celog sveta… tek tad ćete razumeti šta nam se svih ovih godina događa.

Vade nam dušu na slamku; otimaju vekovne teritorije; gaze granice i suverenitet; penzionišu nam, hapse, kriminalizuju i ubijaju ratne veterane i najbolje oficire; oteli su nam svu državnu i društvenu imovinu i dali je podobnim, amoralno-snalažljivim likovima iz podzemlja; teraju nas da se budzašto (i sve posipajući se pepelom) odreknemo svih svojih svetinja i svega nam najvažnijeg i stvarno neprocenjivog; kulturu su sveli na afere i najniži nivo voajerskih programa, a umetnost odvojili od lepote i realnosti; nameću nam svoje „sisteme (bez)vrednosti“ i ono što odgovara samo našim direktnim neprijateljima; igraju se s nama kao (debela, pakosna) mačka s (olinjalim, pokislim) mišem; lukavo zagrevaju Sandžak i vešto zakuvavaju Vojvodinu, a od Kosova i Metohije su još odavno napravili sadistički mehanizam za snižavanje svih naših kriterijuma navodne „državne nezavisnosti“ (kojom se pred TV kamerama tako neumereno i neshvatljivo hvale predstavnici „naše“ vlasti)…

Pojmovi „Boga“, „Crkve“, „Otadžbine“, „Svetosavlja“, „Kosovskog zaveta“, „Srpstva““… su ekspresno i s gađenjem bačeni u smetlište ideja i u duboki jarak pokraj „evropskog puta (novokomponovane) Srbije“.

Patrijarha doživljavaju kao nužno zlo i pokretnu karikaturu (idealnu za iživljavanje), srpske episkope kao hodajući greh, naše narodne sveštenike kao tragikomične naslednike „pop Ćire i pop Spire“ (opsednute cenovnicima crkvenih usluga), a pravoslavne igumane i monahe kao kombinaciju bezumnika, fanatika i seksualno devijantnih likova.

Nacionalno odgovorni ljudi se tretiraju kao progonjene zveri, tradicionalisti i konzervativci kao duševno zaostali tipovi i rođene psihopate, a vernici (koji po svim istraživanjima čine preko devedeset posto stanovništva) kao neka čudna, tvrdoglava i anahrona sekta, netrpeljiva prema svemu „normalnom“ i „slobodoumnom“. Nekontrolisani (od strane Službi) levičari su „staljinisti“ i „licemeri“, a slobodoumni desničari – „fašisti“, „antisemiti“ i „idioti“. Radnici su samo roblje s pravom glasa, žene seksualna potrošna roba i, povremeno, dizajnirane manekenke poželjnih evropskih rodnih standarda. Uspešni studenti služe kao žive kulise za slikanje funkcionera i mazohistički promoteri „ostajanja u Srbiji i pored svega“, srednjoškolci i tinejdžeri su prepušteni narko-dilerima, video-igricama, sportskim kladionicama i samima sebi, a njihovi nastavnici, učitelji i profesori su (namerno i sadistički) svedeni na nivo najniže plaćenih zanimanja (da ne bi slučajno postali autoritet svojim učenicima). Bestidne kurve su postale česti sagovornici i najtiražnijih novina i časopisa (sa pravom da skrešu u brk svakom ko pokuša da ih stavi na njihovo zasluženo mesto), a u javnosti romantično promovisani uličari daju ton i životni stav srpskim klincima (dok naše klinceze vaspitavaju debelouste „starlete“).

Akademici su postali poslušno stado (kao i posle ’45-te), a intelektualci i umetnici se, s retkim izuzecima (Milo Lompar, Vladimir Pištalo, Slobodan i Milorad Antonić, Darko i Marko Tanasković, Slobodan Despot, Svetislav Božić, Aleksandar Loma, Momčilo Pavlović, Dragoljub Živojinović, Marina Rajević-Savić, Miloš Ković, Mira Radojević, Nemanja Dević, Nenad Ilić, Dejan Mirović, Srđan Dragojević, Čedomir Antić, Dejan Dionisije Nikolić, Divna Ljubojević, Mladen Stanković, Bojan Dimitrijević, Vladimir Medenica, Slobodan Turlakov, Dejan Đorić, Saša Adamović, Kornelija Ičin, Bogdan Lubardić…), brže-bolje prilagođavaju datom stanju stvari.

Jednom rečju, KATASTROFA.

S koje god strane da pogledamo veštičji kazan u kome živimo (sa još nestruganim bojama titoističke zastave i antisrpskog jugoslovenstva), vidimo isti pad, isti haos, istu manipulaciju, iste klopke, istu laž…

I zato se nemojte svaki čas čuditi simpomima što proizilaze iz ove mračne dijagnoze „bolesti na smrt“. I nemojte sanjati (sem u slučaju ruskog spasonosnog dolaska) laka rešenja i prečice do vaskrsa i obnove srpstva.

Nemoguća je brza i skora pobeda (posle ovog stanja), ali je i te kako moguć (duhovni, simbolički, kulturni, svakodnevni) OTPOR i aktivno, realno nepristajanje na ovakav lik Srbije.

Samim tim je od političke (sa svih strana kontrolisane) borbe neuporedivo važnija ona drugačija, realnija i mnogo čvršća, na nivou ličnosti, porodica, malih i nepokornih prijateljskih i bratskih zajednica. I, naravno, molitva, bezuslovna vera u Boga i što češći i što radosniji odlazak u crkvu (uz ispovest i pričešćivanje).

Dok ne dođu Rusi, sasvim dovoljno.

 

Dragoslav Bokan

Izvor: FB profil autora

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: